Crnogorsko priznanje Kosova:
Kosovski ciklus Mila Đukanovića

Zašto je crnogorska vlast donela odluku o priznanju nezavisnosti Kosova, znajući da će ona poremetiti odnose sa Srbijom, ali i dodatno produbiti podele u tek nedavno osamostaljenoj državi

DEMONSTRACIJE I SUKOB ZBOG KOSOVA: Podgorica 13. oktobar, demonstranti, sveštenici, policija

Da nije reč o odluci koja se pripisuje jednom od najuspešnijih političara u Balkanu – Milu Đukanoviću (neprikosnoveno vlada već skoro dve decenije, što nikom drugom u Evropi nije uspelo) – crnogorsko priznanje nezavisnosti Kosova u danu nakon što je Generalna skupština Ujedinjenih nacija prihvatila srpsku inicijativu da se oceni legalnost proglašenja kosovske države, moglo bi delovati kao potpuni autogo.

I to ne samo zato što je odluka o priznanju nezavisnosti Kosova ponovo demonstrirala dubinu političke podeljenosti građana Crne Gore i zakomplikovala odnose u regionu, već zbog toga što je taj potez dao ozbiljan razlog svim protivnicima crnogorske vlasti za donošenje nimalo laskavog suda o "marionetskoj državi" koja ispunjava naloge nekih snažnijih centara moći.

Činjenica da iza odluke stoji tako iskusan političar kao što je Đukanović, međutim, upozorava na oprez prilikom tumačenja okolnosti koje su dovele do krajnje neobične situacije u kojoj je, samo dan nakon što je, na sednici Generalne skupštine UN-a, podržala zahtev Srbije, nekadašnja "bratska republika" Srbiji, priznanjem kosovske nezavisnosti, "zabila nož u leđa" (termin srpskog šefa diplomatije Vuka Jeremića). Đukanović, naime, u svojoj bogatoj biografiji ima zabeležene i situacije u kojima je odbio zahteve Zapada – kao što se to desilo 2000. godine kada nije prihvatio "savet", visokorangiranih predstavnika najmoćnijih svetskih zemalja, među kojima je bila i američka državna sekretarka Medlin Olbrajt (direktno uručen u Herceg Novom i Napulju) da učestvuje na saveznim izborima na kojima je, pokazalo se i bez njega, Slobodan Milošević svrgnut sa vlasti.

Ako je, dakle, tačna ocena da je crnogorska odluka o priznanju nezavisnosti Kosova rezultat podleganja pritisku (na šta ukazuje i sinhronizacija u delovanju sa Makedonijom, još jednom vrlo malom i vrlo slabom susednom državom) postavlja se opravdano pitanje o kakvim je pritiscima bilo reč i zašto su oni (ovoga puta) bili tako efikasni.

KOSOVO KAO ODSKOČNA DASKA ZA OSVAJANJE VLASTI: Milo Đukanović, Momir Bulatović i Slobodan Milošević

PRITISCI I OČEKIVANJA: Nebojša Medojević, lider opozicinog Pokreta za promjene (PzP), danima je po beogradskim medijima objašnjavao da je na sastanku predstavnika opozicije sa Đukanovićem (prema rečima lidera PzP-a, jedinim takvim sastankom vlasti i opozicije dosad održanim) pokušavao da dobije dokument koji bi potvrdio navode crnogorskog premijera da je uslov EU za ubrzanje procesa evropske integracije Crne Gore upravo priznanje Kosova. "Ništa mi nije pružio", tvrdi Medojević. Slično kažu i izvori bliski srpskim vlastima, prema kojima je i srpski premijer Mirko Cvetković tokom poslednjeg susreta sa Đukanovićem pokušavao da od crnogorskog kolege dobije obrazloženje za (u tom trenutku još uvek samo očekivani) politički potez za koji je jasno da ga Srbija ne može doživeti kao akt dobrosusedskih odnosa. Ni srpski premijer, kažu ti izvori, nije uspeo da dobije nikakav ubedljiviji odgovor od uobičajene fraze o želji da se ubrza proces evropskih integracija male primorske države.

ODOLEO PRITISKU DA IZAĐE NA SAVEZNE IZBORE 24. SEPTEMBRA 2000: Milo Đukanović i Medlin Olbrajt

Obrazlažući u ponedeljak u Beču odluku Podgorice, Đukanović je rekao da nije bilo "tvrdih pritisaka" već samo "očekivanja" evropskih partnera, te da je procena Crne Gore da je priznanje Kosova "uvažavanje nečega što je politička realnost". "Karakteristika naše državne politike je da slijedimo političku realnost, a ne iluzije. Kad god smo postupali tako, donosili smo odluke koje nijesu bile lake, ali se svaka od njih pokazala ispravnom u veoma kratkom roku poslije donošenja", rekao je crnogorski premijer.

Taj kratki rok, očigledno, još nije prošao. Za sada, rezultat odluke o priznanju Kosova jeste izvesno "tapšanje po ramenu" od strane predstavnika pojedinih zapadnih zemalja, ali i – zaoštravanje unutarpolitičke situacije u samoj Crnoj Gori (protest opozicije u ponedeljak završen je tučom i rasteran suzavcem), kvarenje odnosa sa Srbijom (uz solidan potencijal da, zahvaljujući neodmerenim izjavama jednog dela kako srpskih tako i crnogorskih političara i javnih ličnosti, taj odnos na psihološkoj ravni bude još gori nego što bi se zaključilo na osnovu odluke o uskraćivanju gostoprimstva crnogorskoj ambasadorki u Beogradu) i cvetanje raznih spekulacija o tome na kakvu je vrstu pritisaka Đukanović, navodno, bio prisiljen da pristane...

ZAHTEVI: Tako, recimo, Medojević govori o Đukanovićevom "ličnom razlogu" koji se "tiče hipoteka iz prošlosti i umešanosti u međunarodni kriminal, odnosno trgovinu drogom oružjem i ljudima". Slaviša Guberinić, portparol prosrpske opozicione Narodne stranke primetio je da "ograničenje suvereniteta" Crne Gore ne proizilazi iz ekonomskih, političkih ili bezbednosnih razloga, već "isključivo iz međunarodne optužnice protiv Mila Đukanovića", koja se "kao po pravilu, u međunarodnoj javnosti pojavljuje uoči nekih događaja u regionu važnih za pojedine sile, a nestaje čim Đukanović ispuni njihove želje" (mediji su pre desetak dana ponovo pokrenuli priču o italijanskoj istrazi protiv Đukanovića). Narodna stranka, jedna od učesnica javnog protesta protiv odluke o priznanju Kosova, ocenila je, čak, da ta odluka, zbog načina na koji je donesena – ne obavezuje nijednu buduću vladu.

Istinitost te procene NS-a biće proverena u roku još dužem od onog koji bi, prema Đukanovićevim rečima, trebalo da potvrdi opravdanost sporne odluke. U međuvremenu, trebalo bi da bude poznat efekat zahteva koji je nekoliko opozicionih stranaka uputilo vlasti na mitingu u ponedeljak – da do srede, 15. oktobra, odluka o priznavanju nezavisnosti Kosova bude povučena. Do izlaska ovog broja "Vremena", i Andrija Mandić, lider Srpske narodne stranke, trebalo bi da okonča štrajk glađu, kojim namerava da pojača zahtev opozicionih stranaka.

Pre nasilno završenog protesta, opozicija je vladi bila isporučila tri zahteva: da povuče odluku iza koje ne stoji demokratski legitimitet izražen u volji većine građana (istraživanja pokazuju da oko 80 odsto građana Crne Gore ne podržava nezavisnost Kosova). Opozicija traži da o tom pitanju bude organizovano fer i demokratsko izjašnjavanje građana na referendumu, kao i raspisivanje vanrednih parlamentarnih izbora, na kojima bi se proverila volja građana "nakon ovakve odluke za koju Vlada nije imala legitimitet". Vlada bi "prihvatanjem bilo kog od navedenih predloga pokazala odgovornost i preduprijedila negativne posljedice svoje odluke, čime bi omogućila mirno i demokratsko rješenje krize koju je sama izazvala", navodi se u tom zajedničkom saopštenju prosrpski orijentisanih stranaka koje su organizovale ulični protest, ali i Medojevićevog PzP-a i Liberalne partije, koje na protestu ne učestvuju. U ponedeljak uveče na protestu svi ti zahtevi su ponovljeni, a raspisivanje vanrednih izbora oročeno je do kraja godine. U slučaju da vlast u datom joj roku (sreda, u 11 sati) na zahteve ne odgovori pozitivno, najavljen je nastavak protesta koji je policija, međutim, zbog nasilja, već u ponedeljak uveče – zabranila. Stranački lideri, koji su i šefovi poslaničkih grupa u crnogorskom parlamentu, na protestu u ponedeljak najavili su i mogućnost napuštanja skupštine i pokretanje vanparlamentarne borbe za smenu režima.

ŠTA DALJE: Teško je, međutim, zamisliti da bi već pomenuti iskusni Đukanović tako lako povukao tako tešku odluku koju je već doneo. Zbog toga, čini se, ima mnogo više razloga za tumačenja i prognoze dugoročnih efekata aktuelnog crnogorsko-srpskog spora. Najbitnijim, pri tom, čini se odluka Crne Gore da ne preduzme recipročnu meru uskraćivanja gostoprimstva srpskom ambasadoru u Podgorici, izjava srpskog premijera Cvetkovića da Vlada Srbije neće prekidati "ekonomske i ostale veze sa Crnom Gorom i Makedonijom", kao i najavljeni nastavak pregovora o dvojnom državljanstvu koje dve države već vode. Cvetkovićevu tvrdnju da je Vlada Srbije "povukla poteze iz arsenala diplomatskih mera" te da "te mere ne predstavljaju bilo kakvu represiju i nisu usmerene na građane tih zemalja" potvrđuju i informacije prema kojima se ništa neće promeniti u statusu oko 10.000 crnogorskih studenata u Srbiji (i dalje će imati pravo da konkurišu za upis na budžetske studije, smeštaj u domovima itd.). Pravilo "sve po starom" trebalo bi da važi i za način regulisanja penzija, invalidskog i zdravstvenog osiguranja, kao i za ranije dogovoreni režim lečenja državljana Srbije u Crnoj Gori i obrnuto. A zašto je, u odnosu prema Crnoj Gori i Makedoniji, Srbija primenila oštriju meru nego prema drugim državama koje su priznale nezavisnost Kosova – to je već deo druge, jednako komplikovane priče, one koja se bavi Srbijom, a ne Crnom Gorom.

Kada je reč o raspletu unutrašnje krize u Crnoj Gori, prema mišljenju podgoričkih političkih analitičara, mala je verovatnoća da će zahtevi opozicije biti prihvaćeni, jer vlast očekuje da će mitinzi biti kratkog daha. Malu šansu da bude prihvaćen zahtev za raspisivanje prevremenih izbora vidi politički analitičar Svetozar Jovićević, koji je za podgoričke Vijesti predvideo da bi, u tom slučaju, vladajuća koalicija koristila tezu o ugroženosti države. "Ne bih bio siguran da to neće u jednom trenutku učiniti, naročito kada puste prosrpski blok da sa svojom retorikom i ikonografijom dovoljno iskompromituje opoziciju kod drugog dijela Crne Gore", rekao je Jovićević.

ISTANJEN KREDIT: Podgorički mediji preneli su i tumačenje Srđe Pavlovića, profesora kanadskog Univerziteta Alberta, prema kome je "priznavanje kosovske nezavisnosti idealna prilika za DPS da crnogorsku političku scenu iznova vještački rasloji na one koji mrze nezavisnu i suverenu Crnu Goru, i one koji su okrenuti ka Briselu, evropskim integracijama i NATO-u". Prema njegovom mišljenju, potreba za novom artikulacijom nacionalnih heroja i izdajnika neophodna je DPS-u, godinu dana pred izbore, iz najmanje tri razloga – od kojih je prvi taj što se "njihov referendumski kredit skoro sasvim istanjio". Pavlović je ocenio i da se "političko uvo međunarodne zajednice sve se češće okreće ka opozicionim prvacima", te da "postoji realna šansa da neka forma opozicione saradnje rezultira okončanjem decenijske vladavine DPS-a". Zbog toga je, prema njegovom mišljenju, vladajuća elita ponovo posegnula za oprobanim oruđem, odnosno podelama na identitetskim pitanjima, a "Kosovo je idealan teren za ovakve podijele".

Sve i da vladajuća koalicija proceni da joj se isplati da raspiše vanredne izbore, podela na patriote i izdajnike neće biti jedino što će zanimati građane, kako Crne Gore tako i Srbije. Mnogima će važniji biti ekonomski aspekt aktuelnog zatezanja odnosa između dve države, od kojih je jedna (Crna Gora) od druge (Srbije) za samo šest meseci ove godine, prema rečima podgoričkog profesora na Fakultetu za poslovne studije Milenka Popovića, uvezla robu vrednu 493,65 miliona evra, "što je više od trećine njenog ukupnog uvoza". Popović upozorava da su crnogorski strateški projekti vezani za Srbiju (izgradnja 170 kilometara puta od Bara do Boljara, na granici sa Srbijom, rekonstrukcija železničke mreže, priliv od turizma) i procenjuje da će priznavanje nezavisnosti Kosova imati negativne posledice na ekonomske odnose dveju zemalja. Crnogorski ekonomski analitičar Predrag Drecun, s druge strane, ubeđen je da će velike kompanije u Srbiji uticati na vlast u Beogradu da ne vodi ekonomski rat protiv Crne Gore. "Ne verujem da je Delta spremna da ugrozi svoju investiciju od 60 miliona eura u Podgorici", ocenio je Drecun, koji misli da je moguć "manji bojkot crnogorske robe na srpskom tržištu, ali da se ništa neće desiti ako takvo raspoloženje kupaca ne bude podsticala srpska vlada". Osim što je, između ostalih, srpski ministar Cvetković odbacio takvu mogućnost, i crnogorski ministar za ekonomski razvoj Branimir Gvozdenović ocenio je da "politička elita Srbije zbog sopstvenih interesa neće nezadovoljstvo ispoljavati ekonomskim opstrukcijama privrednih veza sa Crnom Gorom, jer je "Crna Gora najveći uvoznik srpske robe i usluga". S obzirom na izjave s vrha, dakle, sve ideje o konfiskaciji imovine, pretnje o nebezbednosti "i na nebu i na zemlji", mogle bi se, ipak, svrstati u deo uobičajenog folklora. Problem je "samo" u tome što je iskustvo pokazalo da takve ideje nisu uvek toliko bezazlene koliko su besmislene.

Vera Didanović