Lisica i ždral Reforma bez premca i bez mere Žena na njivi vadi krompir i ne pada ničice pred napirlitanom osobom koja se pompezno predstavlja kao njezin kralj: "Ti?! Ne sećam se da sam za tebe glasala!"

piše: Ljubomir Živkov

Rukovodstvo železnice potrošilo je dva miliona i dvesta hiljada evra na kupovinu službenih kola! Obuzela me bila neverica pa sam u siromaškoj nadi pomislio da je reč o dinarima, ne, lepo piše 2,2 miliona evra! Smušen i potresen napisah da su železničari, nekada simboli skromnosti, savesnosti i tačnosti, kupili četrdeset novih astri... Avaj, količnik mi beše netačan! Kupili su dvesto automobila ranga astre! Ko će sve to da vozi, registruje, tera kod majstora, ko će to da puni benzinom i da plaća pranje jednom nedeljno jer rukovodioci, baš kao i kriminalci obožavaju prečista kola...

Pa jeste li imali pre toga ijedna kola nasleđena od JŽ!? Možda vam zbog zastarelog voznog parka propadoše tolike pruge, stanice, možda zato u celoj Vojvodini jedva da imamo tri rampe!? Jeste li prethodna vozila prodali bližnjima na internoj licitaciji, a tako ćete za dve godine postupiti i sa ovim što ste sada pazarili?!

Kad sam u Beogradu čini mi se da je sve upravo onako kako mora biti, ali čim se izmaknem iz domaje, mada i Mostar u kojem sam sada knjižim bespravno još uvek kao domaju (nemam dar neophodan da lepotu ovog grada i ovog jesenjeg dana opišem, iako bi čitaocima to bilo prijatnije), opsesivno mozgam o reformi našeg društva koja bi počela tako što bi svi službeni automobili bili odvezeni na jedno mesto: onima koji ih duže bio bi dat razuman rok za dobrovoljnu predaju, posle toga policija bi oduzimala svako vozilo koje nije privatno. Pedantno popisana vozila našla bi se na licitaciji u kojoj bi učestvovali svi koji nisu nikad imali službeno vozilo, cene bi bile prilagođene primanjima proletarijata... Uh, a rukovodioci kako bi išli na važne i hitne sastanke, ko bi ih vozio na aerodrom, u lov etc. Niko ih ne bi vozio! Tolika je moć navike i tolika je lenjost ljudskog duha da jedan ovakav jednostavan reformatorski potez niko ne može da zamisli!

A to nije sve! Korisnici i tobožnji vlasnici službenih stanova imali bi da se isele u roku od dva meseca! Ali, mi smo dobili stanove u skladu sa zakonom, mnogi od nas su ih otkupili... Pa šta!? Sad je zakon da se iselite, a ono para što ste dali za taj kobajagi otkup biće vam vraćeno u dvesto četrdeset rata tj. u narednih dvadeset godina. Uh, a gde ćemo mi tako s neba pa u rebra, kako gde ćete, gde i svi koji nemaju stanove – u podstanare. Još uvek imate ogromne plate i još uvek ste u još kakvoj prednosti nad primarnim podstanarima (vas neka nauka knjiži kao indukovane, baš me briga), deo plate ili ušteđevine dajte gazdama. Da. I gazde bih pritegao da plate porez, stanova se i većina tih parazita domogla putem neke malo davnije nepravde zamućene time što je stan nasleđen, što reče Sveto pismo, na početku svakog stanarskog prava beše Nepravda... Uglavnom bi se budžet veselio: "Od prodatih službenih kola Srbija izgradila devedeset domova zdravlja i sto pedeset kilometara autoputa", "Porez sakupljen od stanodavaca razdeljen nezaposlenima, penzionerima i sirotinji koja uza sve još i poboljeva", "U bivše službene stanove useljeno trideset hiljada beskućnika i osam hiljada porodica koje su dosad bile podstanarske"....

Pre nekoliko meseci pitao sam u "Pirotskim novinama" šta bi se desilo kad opština ne bi imala nijedno službeno vozilo. Bi li postala nerazvijena, bi li se klima promenila?

Priznajem jedino vozila sa prvenstvom prolaza, dakle, policiju, hitnu pomoć i vatrogasce! Svi ostali niste hitni toliko da bih svakome ponaosob ja kupio auto... Naši umovi zar nisu nekako feudalni, naviknuti na nasledne privilegije kao na nešto o čemu je glupo razmišljati? Ali ja uporno pitam: šta će predsedniku opštine službeni auto?! Zašto od plate ne kupi sam sebi auto kao mi što smo uradili (a neki ni to!)?! Kud on ide i zašto se ne bi prisetio gradskog prevoza, autobusa pa i taksija koji mu je pristupačniji nego većini njegovih podanika?!

Samo, ne bih ja stao na predsedniku opštine, i šefa države zamišljam kako se na aerodrom vozi svojim kolima ili JAT-ovim autobusom, na kiosku sam sebi uplaćuje kredit za mobilni koji je takođe sam sebi kupio, šta će mu telefon bolji od moje nokie?! Ako mu država plaća avionsku kartu do Njujorka i natrag to mu je puna kapa, tamo neka nađe sobu za osamdeset dolara, ja ću mu dati adresu ako ne zna gde je to, i neka ostane koliko mora. Nebojša i ostali koji mu na moj račun tamo prave društvo ostaju u Beogradu da sačine nacrt programa predsedničke štednje sa tendencijom prerastanja u pravi tvrdičluk... Ali, ali... Nemamo mi sposobnost da resetujemo svak svoj um: u Monti Pajtonovom filmu žena na njivi vadi krompir i ne pada ničice pred napirlitanom osobom koja se predstavlja kao njen kralj: "Ti?! Ne sećam se da sam za tebe glasala!" Dok ne povratimo tu drskost (ako smo je ikad imali!) – nema od nas ništa!

Ali ko bi, kad bi bilo po tvome, uopšte želeo da bude političar, ko bi vodio računa o dobrobiti društva?! Otkud znam! Kad se za političarima bude ukazala potreba a niko ne bude hteo da se politikom bavi, jer mu ne donosi ona ni novac ni privilegije, dužnosti bi se prihvatili čestiti, odgovorni pojedinci, a ako bi se i oni pritajili određivali bismo žrebom svake godine grupu ljudi da u svojstvu požarnih povedu računa o zajednici – ko može potpisati da ne bilo bolje nego sad?!