Vreme
Nuspojave

Punoletno mrtva

Jugoslavija se fascinantno dobro drži za jednu već skoro dve decenije mrtvu zemlju. Ako je ovakva kao mrtva, kakva li bi tek bila da je živa
Teofil Pancic
piše:
Teofil
Pančić

Jednom davno, ima tome bezbeli tuce godina, baš je bilo udarilo neko postdejtonsko doba otkravljivanja, pisali smo u Vremenu o upravo izašlim albumima Zabranjenog pušenja i... Zabranjenog pušenja. Jedno ZP okupljalo se u Sarajevu i Zagrebu, a predvodio ga je Sejo Sexon, a drugo u Beogradu, a predvodio ga je, jakako, Dragan Nele Janković Karajlić. Sećam se da sam preslušavao jedan album, pa drugi, pa k’o biva upoređivao, zagledao odozgo, odozdo & ta trane, tražio znakovite nijanse i napukline, manje muzičke, više one druge. Hjah, zaludna li posla. Kako god, isto su se zvali (i od istih bolesti bili pelcovani) ovi bendovi, ove frakcije-naslednice predratnog ZP, ali svi su tada bili nešto silno međusobno korektni i velikodušni – ta, nema veze, samo neka se svira i neka se ne puca, stari smo jarani, doći će sve to na svoje... I došlo je, jašta; baš zato i ima belaja: otkad svako može slobodno da svira i ovamo i onamo, prirodno je da nekog reda mora da bude: ako je jedan od ovih bendova Zabranjeno pušenje, onda je neki drugi nešto drugo. Recimo, No Smoking Orchestra... Pa dobro. Nevolja je u tome što se ovde taj No Smoking (sa sve svojim unca-unca repertoarom, šta god to značilo) uopšte nije primio. Sve je to OK, "svetska slava", Maradona i tako to, ali, čim vide Neleta, ljudi bi da čuju i vide ono staro Zabranjeno pušenje, pa to ti je. A basistička prišipetlja Kusta? Taj neka, što se ovdašnje publike tiče, slobodno sedi na Mećavniku i prekraćuje zimske noći užasnim filmovima Nikite Mihalkova. Ili neka se rve s međedima i psuje sa okolnim seljacima. Ili šta god. Enivej, "izvornom" je, sarajevskom ZP dojadilo ovo povremeno implicitno "lažno predstavljanje" starih jarana, pa su rešili da ubuduće tuže i niih i svakoga ko bi, daleko bilo, pobrkao jedne i druge, ili spominjao ZP ime uzalud. Neka, ja se ne sekiram: odavno raspoznajem lažnjak.

Nego, cela mi je ova priča zanimljiva samo kao povod za nešto drugo. I ove je godine – čak, rekao bih, jače nego nekoliko prethodnih – u medijima, po klubovima, i ko zna gde još, obeležen fantomski praznik, Dan Republike, blagdan jedne države koje nema evo već osamnaestu godinu, još malo pa je punoletno mrtva, a mrtva je kao Lora Palmer: smrt joj je nasilna i pomalo misteriozna. A bogami ni prvi decembar, dan kada je osnovana ona prva država "južnoslovenskih plemena", nije prošao baš nezapaženo. Sve u svemu, jedva da ima nekog dežurnog Imaoca Mišljenja koji nije imao šta da nam saopšti jednim ili drugim povodom, a svakako sa osvrtom na temu "šta je nama bila Jugoslavija i šta smo mi bili njoj". U subotu sam na Radio Indexu ulovio skoro pa dvočasovni "potpuri" poznatih (post)revolucionarnih pesmičuljaka i raznih poluanonimnih, mrtvorođenih "titoidnih" pesmotvora, uglavnom u izvođenju poznatih rokera onog doba (YU grupa, Dado Topić...). Slušajući, gledajući i čitajući sav taj galimatijas refrena, starih te-ve prizora, te nervoznih, ironičnih, nostalgičnih ili setnih Smatranja na zadatu SFRJ temu, ne možeš se oteti utisku da je famozni Dvadeset i deveti – za razliku od onog u vlasništvu Pušenja – kao, uostalom, i cela pokojna država koju je slavio, postao neka opšta svojina, Alajbegova slama s kojom svako radi šta hoće, ali svako ima potrebu da uradi nešto, da se nekako odredi prema, naravno, ne tom konkretnom prazniku, nego prema jednom vremenu i jednoj državi. Koja, opet, kanda nije danas tako bitna "po sebi" – države se, kao i ljudi, rađaju i umiru; to smo naučili, mada na najteži način – nego zato što mnogi među nama imaju izvesnih problema sa njenim simboličkim konotacijama. Zato se valjda o njoj rado izjašnjavaju čak i oni koji je zapravo i ne pamte: prizivajući je neutešno, ili pak zabadajući još jedan glogov kolac u njen grob, zapravo se srdačno preporučuju za jednu moguću budućnost. U kojoj, kakva god da bude, nje ionako sigurno neće biti.

I ima u svem tom klackanju između prošlosti i budućnosti, vidi vraga, još jedna neobična stvar: jugosentimentalci neretko u SFRJ vide nekakav pomalo grubi nesavršen prototip za Evropsku uniju, kojoj uglavnom teže; jugoskeptici (uglavnom naknadni, jelte), pak, na neki paradoxalan način potvrđuju to viđenje, samim tim što su ujedno i evroskeptici: njima se to, brate mili, ništa ne sviđa, sve te komplikovane i nekako apstraktne "nadnacionalne tvorevine" čiji je jedini pravi – ali lukavo skriveni – smisao da do balčaka zajebu divni, pošteni i naivni srpski (hrvatski, bošnjački, albanski...) narod. Naravno, sav taj silni "skepticizam" samo je ulepšano, samozaljubljeno ime za najčešće vrlo banalni i vulgarni tribalni nacionalizam.

Kad podvučeš crtu, ispada da se Jugoslavija fascinantno dobro drži za jednu već skoro dve decenije mrtvu zemlju, pri tome još i raščerečenu i silovanu. Mislim, ako je ovakva kao mrtva, kakva li bi tek bila da je živa?! Sasvim ozbiljno, iako odavno živuckamo u svojim "novim" državicama, međusobno infantilno surevnjivim – šta ćeš: deca ko deca! – ispada da taj fantomski ud zvan SFRJ i dalje žulja sve, bez obzira što to žuljanje ljudi ispoljavaju na veoma različite, međusobno nepomirljive načine. Pogledajte samo vajnu nam "intelektualnu elitu", i njen recentni doprinos: u svim novinama i njima donekle sličnim papirnatim proizvodima nadugačko se to raspisalo, jedni ne bi li objasnili da je južnoslovenska zajednica bila viši, emancipatorski stadijum evropeizacije Balkana, drugi – danas nekako podobniji, otuda i brojniji – da podsete da je ta Jugoslavija, bre, bila "tamnica i grobnica srpskog naroda", od koje se isti još nije oporavio, a kad će, ne zna se (valjda onda kad se obračunamo s izdajnici). Kako god bilo, sve je to danas jedna postmoderna zbrka protivrečnih, i samima-sebi-do-kraja ne verujućih vrednosti i osećanja, pa se ti tu razaberi, pa se ti nosi s tim. Ja, evo, ovih dana intenzivno slušam Zorana Predina, i njegovu verziju Bilećanke na slovenačkom, setno osluškujem "odmev korakov po kamenju hercegovskem". I iza država, kao iza ljubavi, na kraju ostanu samo pesme.