VREME 944, 5. februar 2009. / MOZAIK
Sportske integracije:
Fudbalsko pipanje pulsa
Osam godina posle košarkaša i fudbaleri počinju da razmišljaju o zajedničkoj ligi, ali paralele nisu uvek poželjne
|
Iduće nedelje, prilikom promocije knjige o legendi jugoslovenskog fudbala Stjepanu Bobeku, u Beogradu će se sresti čelni ljudi Fudbalskog saveza Srbije i Nogometnog saveza Hrvatske. Jedna od tema biće "pipanje pulsa" o osnivanju zajedničke lige koja bi za cilj imala spasavanje posrnulog domaćeg kvaliteta jer nacionalne lige u svim novonastalim državama na prostoru bivše Jugoslavije boluju od iste i teško izlečive bolesti zvane manjak kvaliteta. Zlatko Vujović, bivši internacionalac Jugoslavije a sada jedan od trenera u Hajduku, jedan je od retkih koji u Hrvatskoj ima "tri čiste" da izgovori još uvek jeretičku misao o potrebi "udruživanja fudbalske pameti", ali od ideje do realizacije dug je put. Osim toga, sasvim je otvoreno pitanje da li je eventualno fudbalsko udruživanje, u ovom trenutku, dobra ideja.
Da nacionalne lige, od Slovenije do Makedonije, ne valjaju – nije sporno. Ali, pre nego što dođe do rekonstrukcije bivše jugoslovenske lige, treba rešiti mnogo pitanja. Paralelizam sa košarkom je vrlo opasan i ništa pogrešniji od tvrdnje "Kad mogu košarkaši, možemo i mi". Prvo, za košarkašima je već osam manje ili više uspešnih sezona, sa preležanim dečijim bolestima, mada se još uvek dešavaju pojedinačni incidenti poput napada huligana na košarkaše Zvezde na splitskom aerodoromu ili lupanjem auta direktora Hemofarma Marka Ivanovića u Zadru... Košarkaši su, međutim, normalni ljudi pa incidente doživljavaju kao izolovane slučajeve i ne dolivaju ulje na vatru. Drugo, organizovati košarkašku utakmicu za (najviše) pet do šest hiljada ljudi nije isto što i otvoriti kapije velikih stadiona za publiku čiji je dobar deo sve drugo osim (nacionalno) tolerantan. Rizik fudbalskih utakmica bio bi neuporedivo veći, a šteta (politička, ekonomska, propagandna...) mogla bi biti mnogo veća od teoretske koristi u vidu jačih utakmica koje na duži rok treba da dovedu do podizanja kvaliteta. Dalje, ostaje da se pronađe sportski smisao eventualnog takmičenja. Košarkaši su u tome (delimično) uspeli jer se kroz Jadransku ligu prolazi u Evro-kup, što su ove sezone iskoristili Crvena zvezda, Hemofarm, Budućnost i Zadar a pozivnicu je dobio i FMP Železnik. Istovremeno, tri prvaka iz Slovenije, Hrvatske i Srbije imaju prolaz u Evroligu. Konkretno, čak osam od 14 klubova Jadranske lige igralo je ili još igra u dva najznačajnija klupska takmičenja Evrope. A ni rezultati nisu za potcenjivanje, Partizan i Cibona su u Top 16 Evrolige, Zvezda, Hemofarm i Zadar u drugoj fazi Evrokupa.
Pre nego što se uopšte upuste u razmišljanje o prednostima i rizicima neke vrste "Jadrana i u fudbalu", inicijatori bi morali da razmotre sportske aspekte, odnosno da dobiju jasan stav UEFA prema eventualnoj regionalnoj ligi. Košarkaši su imali sreće što se Jadranska liga na vreme opredelila za pravu stranu, odnosno opciju ULEB/Evroliga, ali je zato do dan-danas ostala bez formalnog priznanja od strane FIBA. Koliko se zna, ni UEFA ne gleda blagonaklono na regionalna takmičenja, a bez nekog zvaničnog aminovanja izgubiće se sportski smisao koji bi mogao da bude kontrateža ne malom riziku.
Prvo, dakle, treba razjasniti stav UEFA. Posle toga utvrditi da li bi ta eventualna liga mogla da ima neku prohodnost ka Ligi šampiona ili bar Kupu UEFA. Možda bi učesnici mogli da "ulože" svoje sadašnje kvote koje UEFA, u zavisnosti od rejtinga zemlje, dodeljuje svakom učesniku, ali to bi značilo da bi neki izgubili i tu minimalnu garantovanu šansu koja ostaje u sferi teorije jer je zaista teško pretpostaviti da bi prvaci Makedonije, Slovenije ili Crne Gore jednog dana mogli da prođu tri kruga kvalifikacija i stignu do Lige šampiona. Ne uspevaju to, objektivno, ni fudbalski razvijenije Srbija i Hrvatska.
Tomislav Karadžić, predsednik FS Srbije, spominje Balkansku umesto Jadranske lige i misli da bi uključenje klubova iz još nekih balkanskih zemalja, pre svih Bugarske, moglo da doprinese opštoj stvari. Možda, ali pitanje "za šta igramo" ostaje da lebdi u vazduhu u svakoj varijanti. Nemam ništa protiv da Hajduk i Dinamo gostuju u Partizanu i Zvezdi i obrnuto, ili da Zvezda ide na Koševo i Grbavicu, ali pre nego što se pruži šansa da se "nacionalisti svih zemalja ujedine", valja dobro izvagati ulog. Uostalom, sećanja na Maksimir maja 1991. još ne blede. Stadioni su, mnogo više od dvorana, idealno mesto za svaku vrstu ponašanja i slanja poruka svih vrsta. Nedavne slike iz Melburna, gde su se srpski, hrvatski i bosanski navijači tukli zato što su jedan protiv drugog igrali dobri prijatelji Đoković, Čilić i Adem Delić, oživele su fantazme prošlosti i vratile na stranice novina već pomalo zaboravljenu Ex-Yu, odnosno motive zašto je "eks".
Da li smo spremni za rizik kod kuće?
Vladimir Stanković