Kultura sećanja – NATO bombardovanje Srbije 1999:
Duga mračna noć

Da je već prošlo deset godina od tog dramatičnog događaja, podsetio me u ponedeljak moj prijatelj, glavni urednik "Vremena" Dragoljub Žarković. Pitao me šta mislim o tome da na desetogodišnjicu NATO bombardovanja Srbije 1999. podsetimo objavljivanjem nekoliko publicističkih tekstova iz tog vremena, a da seriju započnemo odlomkom iz knjige Stanka Cerovića U kandžama humanista, (Samizdat B92, Beograd 2000), koja je imala i svoje francusko izdanje pod naslovom Dans les griffes des humanistes, i tamo bila zapaženija nego ovde

Uvećano

Da je već prošlo deset godina od tog dramatičnog događaja, podsetio me u ponedeljak moj prijatelj, glavni urednik "Vremena" Dragoljub Žarković. Pitao me šta mislim o tome da na desetogodišnjicu NATO bombardovanja Srbije 1999. podsetimo objavljivanjem nekoliko publicističkih tekstova iz tog vremena, a da seriju započnemo odlomkom iz knjige Stanka Cerovića U kandžama humanista, (Samizdat B92, Beograd 2000), koja je imala i svoje francusko izdanje pod naslovom Dans les griffes des humanistes, i tamo bila zapaženija nego ovde. Zašto da ne? Stanko Cerović je uvek pokazivao čojstvo i razboritost, a u to vreme bio je jedan od samo nekoliko onih koji su se držali časno. I verovatno platio za to. Kao i Frano Cetinić, čijim ćemo tekstom "Nazovi NATO radi umorstva, pariški kolateralni dnevnik" nastaviti tu seriju.

Rekao bih po sećanju da se svaka reč u tim tekstovima, pisanim u toku samog događaja, i danas drži, samo se argumentacija u međuvremenu umnožila, na primer ovog leta, tokom rata na Kavkazu, koji je rečima "osveta Balkana" opisao nedavno jedan američki autor (Gordon N. Bardoš, pomoćnik direktora Instituta Hariman u Školi za međunarodne i javne odnose na Univerzitetu Kolumbija).

Ništa o tom vremenu nije razjašnjeno. Jedni prikrivaju olako igranje narodnom sudbinom i vlastitu upletenost u ratna nepočinstva; drugi, "bekstvo u Budimpeštu", moralnu slabost humanitarnog intervencionizma, "vašingtonskog staljinizma" i arogantnog unilateralizma, treći, najmoćniji, kako izgleda, a i kako se najavljuje, računaju da izvuku još malo političkog profita iz tog "malog slatkog rata Medlin Olbrajt", kako ga sarkastično nazivaju liberali u Vašingtonu. A četvrti, udvorištvo.

Posle listanja, iščitavanja, pretraživanja zaključujem da ni sam nemam šta da dodam onome što sam o tome, uz asistenciju izveštača "Vremena", napisao tih ratnih martovskih dana, uz zvuk sirena koje su se zvale Šizela i Mirela. Šizela, kad dolaze, a Mirela, pošto su otišli.

Na naslovnoj strani prvog ratnog broja "Vremena" bila je samo jedna reč, kratka i ubitačna – "Rat".

Od srede 24. marta 1999. u 20 časova naša zemlja je u ratu. Tog časa avioni NATO-a izveli su prvi napad na SR Jugoslaviju, hroničari kažu prvi napad na jednu suverenu zemlju od osnivanja ove organizacije...

Formalno-pravno Savezna vlada je odluku o uvođenju stanja neposredne ratne opasnosti donela na osnovu odluke Savezne skupštine održane 5. oktobra 1998, u toku prethodne krize. Tada je ratna opasnost izbegnuta sporazumom predsednika Miloševića sa američkim posrednikom Ričardom Holbrukom o limitiranju vojnih i policijskih snaga na Kosovu, o uvođenju nenaoružane međunarodne verifikacione misije i o uspostavljanju vazdušnog nadgledanja na Kosovu.

Za razliku od oktobarskog hepienda ‘98, martovska drama ‘99. je imala drugačiji tok. Dva sata posle Bulatovićevog obraćanja naciji, Havijer Solana, generalni sekretar NATO-a (koji je nekada, kao "ubeđeni socijalista, bio protivnik NATO-a, što neki hroničari nazivaju "mladalačkom delinkvencijom"), saopštio je da je naredio komandantu NATO-a za Evropu američkom generalu Vesliju Klarku da preduzme vazdušne operacije protiv Jugoslavije. Savezni ministar odbrane Pavle Bulatović procenio je da će tim udarima biti izloženi vojni i policijski ciljevi, da Amerika i NATO na taj način, koji je bukvalno vandalski, staju u odbranu terorista, te da su, imajući u vidu opasnost, jedinice VJ razmeštene u prostoru da bi se izbegle i smanjile eventualne štete i gubici...

Javljeno je da prema Jugoslaviji kreće osam B-52H bombardera koji su bili bazirani u Britaniji; da je izvestan broj ratnih brodova napustio luku u Trstu; da su se uputili u blizinu jugoslovenske obale. U četvrtak ujutru agencije i televizije intervencionističkih zemalja najavljivale su da je prvi napad prošao, da NATO analizira učinke i da će napadi verovatno biti nastavljeni u četvrtak u noć. Solana je govorio da će bombardovanje biti nastavljeno danima, ne mesecima. Već oko devet pre podne u četvrtak agresija je nastavljena. U više gradova u Srbiji objavljene su uzbune. Najavljivana je upotreba krstarećih raketa "tomahavk". Svedoci su saopštili da je iz baze Aviano uzletelo 12 aviona tipa "A117", kao i aparati tipa "A10", "EA6B", "C130", "CF18", "F16", "F15" i F18" vazduhoplovstava SAD, Britanije, Španije, Portugala i Kanade. Prve noći avioni NATO-a uzleteli su i iz baza Vićenca, Istrana, Đoja del Kole i drugih baza u Italiji.

O preciznosti tih mašina za ubijanje od iračkog rata 1991. naovamo napisani su milioni članaka, a uz to je išla i jedna mitologizacija tzv. "čistog rata" (clean war) koja razaranje i raskomadana tela u vazduhu prikazuje kao tačku koja se približava kvadratu u nekoj video igri. Paralelno s tim gajena je svojevrsna "amoralnost pilota" koja mora imponovati zapadnim malograđanima. U tu zamku uhvaćeni su i mnogi mirotvorci, pa je agresija na Jugoslaviju pravdana "moralnim imperativom". "Moralni imperativ" za sada ima za rezultat to da je ovim ratom iskopana veoma duboka jama između Srbije i njenog evropskog okruženja. Politikolog Ranko Petković izjavljuje u nekom TV programu kako se oseća kao 1943. kada su saveznici bombardovali okupirani Beograd i nikad nisu kasnije objasnili kakva je bila svrha tog bombardovanja. Mnogi međutim vraćaju sećanje na jedno drugo bombardovanje – ono 1941. Proteći će mnogo vode Dunavom da se ublaži osećaj koji se ovim bombama usađuje u ljude...

Skupština Srbije donela je dve odluke i pet zaključaka, koji se svode na jednu rečenicu: "Narodna skupština izražava jednodušnost u spremnosti da branimo Srbiju i SR Jugoslaviju od svakog agresora, ma kako se on zvao i bez obzira čime svoj zločin bude motivisao".

Na stranu kakva sve može biti njena predistorija, ta rečenica odrediće možda budući veoma dramatičan tok događaja i mnoge pojedinačne sudbine. U sredu oko tri po podne, blizu Slavije (tamo spomenik Dimitriju Tucoviću, socijalisti i pacifisti koji je poginuo na Ceru 1914. stoji sam), kao neki lahor koji nagoveštava oluje ispod te mirne površine, jedan starac raduje se što je u prodavnici pronašao so. Iskustvo ga uči da je u ovakvim vremenima nekada najteže bilo bez soli. Običan svet se sprema za dugo preživljavanje. Posle mnogo pokušaja jedan od vaših reportera uspeva da dobije telefonsku vezu sa svojom majkom u jednom šumadijskom selu. Pita je da li je čula vesti, i zatim joj kratko kaže da je "proglašeno ratno stanje". Iz slušalice se čuje kratko: "Jao..." i dugo ćutanje. Na usplahireno: "Alo, jesi li tu? Čuješ li me?", ona tiho odgovara: "Čujem..."

Moja pokojna majka, bog da joj dušu ‘prosti.

Milan Milošević