Izložba – "Efekat Tito; Harizma kao politička legitimacija":
Nevidljiva prošlost

Izložba "Efekat Tito" u Muzeju istorije Jugoslavije, po rečima autorke Marine Dokmanović, predstavlja provokaciju koja bi mogla da otvori novo poglavlje u proučavanju istorije i kulture SFRJ

Proteklog vikenda u Muzeju istorije Jugoslavije otvorena je izložba "Efekat Tito; Harizma kao politička legitimacija", kojom je jedan deo ogromne zaostavštine ovog muzeja prvi put izložen javnosti. Izložba je tek početak, ili kako to kaže sama autorka Marina Dokmanović – "provokacija", koji bi mogao da otvori novo poglavlje u proučavanju istorije i kulture SFRJ. Ovaj muzej raspolaže neverovatnim fundusom od preko 200.000 predmeta, a izložba "Efekat Tito" predstavlja otvaranje ciklusa događaja koji će se u predstojećem periodu održavati u ovoj važnoj instituciji. Dolaskom nove upravnice Katarine Živanović oživljena je scena ovog velikog i neiskorišćenog muzeja.

Izložba "Efekat Tito" predstavila je arhivsku, audio i filmsku građu podeljenu u tri tematske celine: Pokloni građana SFRJ, Štafete i sletovi i Svedočanstva. Verovatno najfascinantniji deo izložbe su muzealije godinama odlagane u depo Muzeja nazvan "Razno"; to je do danas javnosti nepoznata zbirka raznovrsnih predmeta čija vrednost nije ranije prepoznata ni u samom Muzeju, možda jer je prosto veoma specifična i jer je za njen puni sjaj bilo neophodno da prođe vreme i bar mala doza kontroverze. Ta zbirka "naših" poklona Titu – od onih individualnih do kolektivnih, od umetničkih do "prirodnih" – predstavlja jedinstveno svedočanstvo jedne epohe, duboko emotivnog odnosa naroda i vladara, i ogromnog ulaganja u jugoslovensku ideju.

Marina Dokmanović ističe da je ona samo "jedan od autora" izložbe, koju su pored nje radili i Jeroen de Vries, Olga Manojlović-Pintar i Radonja Leposavić. Ipak, depo Muzeja Marina Dokmanović je otkrila još pre više od 20 godina, na samom početku svoje karijere kao dizajnerke izložbi. U međuvremenu, uradila je nekoliko veoma važnih i angažovanih izložbi koje su govorile o našem društvu, pogotovo o odnosu njegove margine i centra. Najvažnije njene izložbe su "Beograđani: Romi u Beogradu od početka XX veka do danas" (Rex, februar 2001), "Komšije kojih više nema – Jevreji na Dorćolu između dva rata" (Rex, februar 1997), i "VlasTITO iskustvo" (Rex, jun, 2004) sada i zaokruženo i završeno izložbom "Efekat Tito; Harizma kao politička legitimacija". Četiri njene (navedene) izložbe povezuje bavljenje "nečim što se ne vidi, što nije skriveno, ali ga niko ne gleda", kaže Marina Dokmanović.

Radeći svoju prvu izložbu "Čovek i kamen" za SANU, pre više od 20 godina, Marina Dokmanović je otišla u depo Muzeja 25. maj u potrazi za kamenom sa Meseca. Tu je naišla na kolekciju koja se "i onda kao i sada zove ‘Razno’", u kojoj su se našli razni pokloni koje je Tito dobijao tokom godina vladavine. "Ljudi iz Muzeja dokumentovali su te predmete na nemuzejski način, kako su znali i umeli, koji su potom godinama čuvani pod etiketom Razno. Bila sam potpuno fascinirana kad sam ih prvi put videla i smatrala sam da njihova estetika, tekst koji nose na sebi, povodi darivanja kao i darodavci – da sve to zajedno može mnogo toga da ispriča", priča Marina Dokmanović.

Izložba "VlasTITO iskustvo" bila je prvi pokušaj da se taj ogroman fundus predstavi javnosti. Desilo se, međutim, da se tokom pripreme izložbe promenilo rukovodstvo Muzeja, i da je tada novopostavljena direktorka jednostavno odbila da ustupi obećane predmete za izložbu u Rexu. Umesto odustajanja, napravljena je selekcija fotografija sletova i štafeta, a "VlasTITO iskustvo" se tako pretvorilo u veliku najavu izložbe "Efekat Tito; Harizma kao politička legitimacija".

Zajednički imenilac svih ovih izložbi je njihov dizajn, koji je upravo i pružio mogućnost da se temi bliskoj realnom vremenu, ili temi opterećenoj mnogostrukim i često vrlo suprotstavljenim tumačenjima, omogući nezavisan "život". Marina Dokmanović ističe značaj dizajna za život jedne izložbe kao presudan. "Ovde se često misli da je dizajner izložbe isto što i dizajner jednog izloga. Nije tako, naravno, i zaista mislim da dizajn u velikoj meri utiče na koncept, i obrnuto, i da samo onda kada te dve stvari uspete da usaglasite, dobijete proizvod koji deluje. Mnoge odluke, bez obzira na to da li su samo dizajnerske, ili nisu, utiču na to kako kao posmatrač čitate temu. Takva intervencija je recimo simultana projekcija slike, predmeta i teksta koju ćete videti na izložbi u Muzeju. Pri tom, zaista mislim da izložba mora da bude postavljena tako da čak i neko ko samo protrči kroz izložbu nešto o temi sazna. Mislim i da je veoma važno da sa vrata znate o čemu će tu biti reči."

Jelena Grujić

Intervju - Marina Dokmanović, dizajnerka izložbe Kako se prepoznaje vrednost jednog predmeta koji ćete iskoristiti za izložbu? To je jako zanimljivo. Po meni, ovi predmeti su najvredniji od svih koje Muzej ima. Oni možda nisu najskuplji, ali su veoma vredni. To su samo oni predmeti koje je Tito dobijao od “nas”, građana koji su živeli u bivšoj Jugoslaviji. Oni su i dirljivi, i tužni, i smešni... nije vam uopšte jasno zašto je to neko dao! Zanimljive su poruke, povodi, darodavci. Svaki je impresivan na drugačiji način. Recimo, jedan vagon kao neverovatno verna maketa, do najsitnijih detalja. On nije sam po sebi naročito interesantan, ali to što je u njega uloženo toliko mnogo vremena i truda veoma mnogo govori. Dve skulpture, ne preterano vredne po sebi, izrađene su u drvetu koje se strašno teško obrađuje, i očigledno je namerno odabrano da nešto pokaže. Dakle, odnos je taj koji pravi priču. Postojao je običaj da proizvođači poklone svoj proizvod Titu, pa se u zbirci našlo stotine metara platna, ili čak i jedno ortopedsko pomagalo koje je darivalo “Rudo”. Možda je to nama smešno, ali šta je drugo moglo da daruje “Rudo” osim toga? U zbirci postoji i kompletno dečje odelce, od kape do cipelica. To je situacija u kojoj je Tito bio kum deteta. Šta iz toga možemo da zaključimo o odnosu prema vladaru? Mislim da je taj odnos bio veoma raznolik. Ima predmeta koji ukazuju duboko poštovanje, ali i serija poklona koji ne iskazuju nikakvu emociju – kao što su prvi izrađeni predmeti fabrika. Ima dakle i navike, i straha, i ljubavi, i onog “ako svi onda i ja”, ima i onoga “sve su već napravili, a ja ću nešto što niko nije”. Mislim da čitava lepeza osećanja može da se iz toga pročita. Predmeti govore i o estetici tog vremena, šta je to što se smatralo lepim ili što će se Njemu dopasti. Ono što mislim da će biti jako interesantno za neko buduće istraživanje jesu tekstovi na plaketama koji idu uz poklone, kao i tekstovi koji prate ordenja koja su Mu dodeljivana. Ova izložba treba da bude motiv i podstrek da se ta vrsta vlasti, ma kakva da je bila, precizno i analitično obradi, jer ćemo tek tada moći da uspostavljamo nekakve vrednosne sudove. Da li u svemu tome vidite nešto specifično vezano za Tita, ili tu postoji i nešto zajedničko odnosu prema Miloševiću ili prema Đinđiću? Možda je zajedničko to što smo navikli da se kolektivno ponašamo. Sigurno je interesantno videti da li se i šta se drugima poklanjalo i kakav je tu odnos postojao. Radonja Leposavić je u svom tekstu za izložbu govorio o tome da je Titova vlast bila harizmatska. Đinđić je svoju harizmu dobio ubistvom... Ali to su neke druge teme koje meni sada nisu važne. Kad poklonite nešto kraljici, ne očekujete ništa zauzvrat. Dok je poklon Titu možda predstavljao i neku vrstu očekivanja da se sebi obezbedi određena korist. J. G.