Ako ni zbog čega drugog samit G20 u Londonu ući će u svetsku istoriju kao prvi veliki događaj na kome su blogeri imali ravnopravan status sa novinarima. Mogli su da se prijave za praćenje samita, dobili su istovetne uslove za rad, čak i malo privilegovane, i pravo da na konferencijama za medije postavljaju pitanja.

Naravno, to nije bilo tako spontano, cela akcija inkluzije blogera trajala je nekoliko meseci. Nekoliko blogera došlo je na ideju da bloguje sa samita i obratili su se britanskom ministarstvu spoljnih poslova. Pregovori su trajali tri, četiri meseca i ideja je konačno prihvaćena. Razlog je verovatno taj što većina britanskih političara bloguje, a jedan od blogera na samitu je bio britanski ministar Tom Votson, zadužen za elektronsku administraciju i transformaciju vlade uopšte.

Nakon što su organizatori dali pristanak, blogeri su raspisali mali konkurs kako bi došli do pedeset ljudi koji su dobili akreditacije. Bilo je tu vrlo atraktivnih imena, budući da danas nema ozbiljnog aktiviste u svetu koji ne piše blog. Blogeri su dobili veliki sto, sa pedeset mesta, na najboljem mestu u sali (hali, zapravo), stavili svoju zastavu i krenuli. Veći deo vremena proveli su pišući, imao sam prilike u to da se uverim svojim očima, a kako je to izgledali možete pogledati na sajtu www.g20voice.org.

Skup G20 okupio je gotovo dve i po hiljade novinara, prilično zaposlenih jer se sve događalo u tek nekoliko sati. Ipak, malo ko od nas nije bio zbunjen ovim stolom i svako se raspitao o čemu se radi. Blogeri kažu da su ih novinari gledali sa radoznalošću, ali i sa strahom. Nije ni čudo, ekonomska kriza sahranila je već desetine štampanih medija samo u SAD, mnogi prisutni novinari brinu da li će do kraja godine ostati bez posla, a sada se još pojavljuju blogeri koji sa samita izveštavaju iz pukog zadovoljstva ili vere u neki viši cilj. Uz besplatan sendvič i pivo.

Blogeri sebe ne vide kao novinare, barem su to meni rekli. Oni smatraju da su njihova viđenja samita lična i da ih treba posmatrati u kontekstu njihovih uobičajenih blogova. Oni ne izveštavaju već posmatraju, ostavljajući plasiranje informacija novinarima.

Ali, revolucija se zaista dogodila na glavnoj pres konferenciji, koju je držao premijer Gordon Braun. U jednom trenutku, birajući novinare po sali koji bi mu postavili naredno pitanje, reč je dao Ričardu Marfiju. Ovaj se predstavio kao bloger (inače piše ekonomski blog) i postavio pitanje vezano za "poreske rajeve". Čuvši da je u pitanju bloger, Gordon Braun se samo malo osmehnuo, a zatim odgovorio na pitanje. Marfi je kasnije izjavio da je bio prilično zadovoljan dobijenim odgovorom, kao i činjenicom da je ušao u istoriju kao prvi bloger kome je omogućeno da nešto javno pita na važnom skupu.

Od sada računajte na nas, poručili su blogeri očekujući da posle ovog pozitivnog iskustva budu prisutni na svakom značajnijem skupu.