Nuspojave Ništa bez varvara Ćosić se našao u društvu upravo onih na koje toliko besni: tih "zapadnjačkih imperijalista" koji gledaju nas, ali vide samo svoje stereotipe

piše: Teofil Pančić

Pre neko veče se uzalud osvrtah po Takvudu, sve u nadi da ću ugledati Dobricu Ćosića, ali avaj, od vremešnog pisca ni traga. A to je baš šteta, imao bi autor Deoba šta videti i prokontati, samo da je došao na projekciju Gran torina, možda i testamentarnog glumačkog i rediteljskog vanserijskog dostignuća od Druga Gedže tek nešto mlađeg Klinta Istvuda.

Volt Kovalski, poštenjačina starog kova, ali i namćor, mizantrop i, recimo, neosvešćeni (kultur)rasista – ili pre: ksenofob – životari u svojoj kućici-sa-travnjakom-i-garažom, intenzivno prezirući svoje prve susede, doseljenike sa Dalekog istoka, sa tamo neke prašumske tro- ili četvoromeđe Vijetnama, Burme, Laosa i Kine. Gledajući ih iz sigurne zavetrine svoje kuće i svojih predrasuda, sve što Kovalski u njima i njihovom (njemu zapravo neprozirnom) načinu života vidi jeste "varvarstvo", kao ono uvek zgodno ime za svaku "kulturno inferiornu" Drugost. Tek kada sticajem okolnosti ti zapravo apstraktni Drugi za njega postanu konkretne, stvarne osobe, ljudska stvorenja koja mu mogu biti (i biće) bliža i prisnija od njegovih najrođenijih, Kovalski doživljava katarzičan preobražaj, i to ne tako što postaje "neko drugi", neki ne-Kovalski, nego upravo tako što realizuje najbolje potencijale jedne gorčinom i gnevom predugo zatomljene Ljudskosti. Istvud to prikazuje na način upravo maestralan, pri tome ni na trenutak ne upadajući u zamku površne i plakatske "političke korektnosti" (koju iz umetnosti inače treba isterivati i zapaljenim krpama, ako ne ide drugačije).

Dobrica, velim, nije gledao taj film (ionako mu je jedan prijatelj koji natuca engleski dojavio iz pouzdanih izvora da je Amerika propala načisto, pa što da se zamajava s tim?), a to je baš šteta. Jer, kad sam čuo da su ga Sonja B. i Biljana K. V. tužile glede "izazivanja nacionalne, rasne i verske mržnje", a sve za onaj sada već notorni iskaz iz njegovog oknjiženog dnevnika bombarderske 1999. (Vreme zmija) o Albancima kao o varvarskom talogu tribalnog Balkana (ili tako već nečemu) i Srbima kao dražesnim regionalnim šampionima demokratije, kulture i ostalih divota, pomislio sam baš na Volta Kovalskog: kako je žalosno što Ćosić neće imati barem onakvu priliku za "iskupljenje" kakvu je imao Istvudov zaguljeni veteran Korejskog rata!

Sasvim ozbiljno, šta je u osnovi cele ove fertutme? Nije teško dokazati da Ćosićev inkriminisani fragment može bez posebnog (ili ikakvog) "nategnuća" da potpadne pod udar krivičnog zakona; druga je stvar da li je pametno cimati ga zbog toga, ili to možda može da ispadne i kontraproduktivno. Kako god bilo, nisam jurist (a ni ljubitelj bilo kakvih parničenja), i ovde me zanima drugi aspekt stvari. Da li je Dobrica Ćosić šovinista i rasista? On će vam reći da nije, i biće pri tome savršeno iskren. Da stvar bude još zanimljivija, ja ću vam reći da mu u osnovi verujem, pa taman me ceo onaj naporni i sektaški deo "druge Srbije" zbog toga proglasio Grešnikom i Otpadnikom (Vernik nikada nisam ni bio, hvala lepo). Dakle, zaista ne verujem da D. Ć. svesno uzgaja šovinističku mržnju prema bilo kojem etničkom kolektivitetu, pa tako ni prema Albancima. Ali, otkuda onda ovakav iskaz, nesumnjivo mračno šovenski i rasistički? Otuda što je takvo vrednovanje južnijih i(li) istočnijih suseda u ovom delu sveta zapravo jedno loše prikrivano opšte mesto, nešto što se intimno drži u osnovi sasvim normalnim, ali što se retko ovako brutalno otvoreno (to jest – gnevno) formuliše, jer je skoro svima jasno da se to nekako "ne bi smelo", mada mnogima još nije baš najjasnije zašto.

Početkom devedesetih, u vreme rata u Hrvatskoj, nagutao sam se mudrovanja hrvatskih šovinističkih misliloida koji su (implicitno se pravdajući tada i te kako postojećim čerečenjem Hrvatske) Srbe prikazivali kao nekako "manje evropske" od Hrvata, te otuda i manje dostojne svega onoga što bi Hrvatima i Hrvatskoj imalo pripadati samo po sebi: kao "zapadnijima", kao katolicima, kao srednjoevropejcima i Mediterancima, kao onima što masovnije govore ljubimruke... A i javni toaleti su im u proseku uredniji, što je znao i nad čime se sprdao još stari Krleža. Kad je Bosna došla na red za čerečenje i klanje, srpski i hrvatski kulturrasizam veselo su se udružili u prokazivanju bošnjačkog "muslimanskog elementa" kao dežurnog Drugog, kao sumnjivog orijentalnog, neevropskog faktora, od kojega je nadati se svakom zlu... Na jednoj imaginarnoj – ali rasistički i te kako delujućoj – "skali vrednosti", zadojenoj provincijalnim, periferijskim odjecima mediokritetskog evrocentrizma, "katoličko" je iznad "pravoslavnog", a i jedno i drugo je civilizacijski iznad "muslimanskog". No, ni tu nije dno: bosansko je muslimanstvo barem slovensko, dok je ono kosovsko i albansko... hm... teško je reći čije... sigurno nije "ilirsko", jelda... nego je... aha! Setio sam se!: "varvarsko i tribalno"!

Ne znam kad je Ćosiću sledeći rođendan, ali bilo bi lepo da mu neko pokloni, recimo, Imaginarni Balkan Marije Todorove. Ima u toj knjizi svašta o jednoj vrsti "balkanističkog diskursa" – u kojem je Balkanac onaj varvarski evropski Drugi, sa stanovišta sebe-nesvesnog imperijalnog pogleda Zapadnjaka – koji istorijski proizvodi mnogo štete; jedna od otužnih nuspojava je i groteskno međusobno takmičenje potkontinentalnih etnokolektivista na temu: ko je veći Varvarin/manji Evropljanin? Svako, naravno, drži da je taj evropski Drugi uvek Neko Drugi, tj. da se sa Nama završava "civilizacija", a južno i(li)istočno od nas počinje mračno carstvo Varvarstva, utoliko mračnije ukoliko je naš sused još i verski (samim tim i "civilizacijski", po više nego diskutabilnoj hantingtonovskoj matrici) manje "evropski" od nas.

I šta je najveća smejurija u svemu tome? Eto, Ćosić se našao u društvu upravo onih na koje toliko besni u svom dnevniku: tih "zapadnjačkih imperijalista" koji gledaju "nas", ali vide samo svoje stereotipe. Volt Kovalski bi mu prijateljski savetovao da se okane ćorava posla: bio je i on tamo, i uverio se da tamo nema ništa – samo praznina kulturrasističke Laži kao, što kaže Doris Lesing, "tamnice u kojoj smo izabrali da živimo".