Kako je nekad bilo s pasošima i treba li da se radujemo januaru

Pre tridesetak godina je ovako bilo. Dođe ti da odeš u Milano na nekoliko dana. E, tada je trebalo uraditi sledeće stvari: staviti pasoš SFRJ u džep, uhvatiti GSP ili JAT-ov autobus do aerodroma, tamo kupiti kartu i, pre ulaska u avion proći bezbednosnu kontrolu, tj. pokazati svoj prtljag. Ako imaš prtljag. Bilo je i problema, naravno: uvek višak izlaznih i ulaznih pečata rođene zemlje nego iz sveta u koji se putovalo. Tako ne mogu da dokažem kako sam onda stigao i u San Marino: ljudi, prosto, nemaju pečat. Nekog poznanika ljubazni graničari poslali su u poštu, jer pošta valjda mora da ima pečat nastarije republike u Evropi, do čijeg otiska nam je toliko stalo.

To je, onda, pružalo i zanimljiv uvid u razlike Istoka i Zapada, naročito ako se iz istočnog Berlina ulazilo u zapadni. Posle nekoliko sati bez izlaženja iz autobusa zaglavljenog u betonskom cik-cak prolazu, uz obvezu da svaki putnik svojeručno drži pasoš u rukama, otvoren na stranici s fotografijom, posle sati čekanja da službena lica razgledaju svaki pasoš a onda uz njih sede besposleni, i posle mučnog izvlačenja iz betonskog lavirinta, autobus direktno iskače u neopisivu jutarnju saobraćajnu – zapadnu gužvu. Vozač panično koči, svi se osvrćeno tražeći gde je granica, policija, carina... A iz neke neupadljive firme pojavio se neki lik i mahnuo nam da prođemo i ne pravimo gužvu. Tako sam video legendarni ček point Čarli. To je bilo sedamdesetih godina u "Titovoj Jugoslaviji". Istina, za Grčku je i tada trebalo dobiti vizu, zbog problema koji Grci imaju s imenom Makedonije.

Ondašnja neopisiva lakoća putovanja s kojom je čovek mogao, malo po malo, od prilike do prilike, uz studentsku legitimaciju i srodne povlastice da obiđe pola Evrope, okončana je pre gotovo dvadeset godina. Deca rođena u "viznom režimu" odrasla su uz redove pred ambasadama i konzulatima, "vađenje" sve većeg i većeg broja najraznovrsnijih dokumenata, uverenja, potvrda, radnih, đačkih ili studentskih knjižica, službenih zahteva i, naravno, garantnih pisama koja dokazuju da ste dvonožno biće s pljosnatim noktima koje je zaslužilo da na dan, dva ili tri – ili koliko se ćefne konzularnom službeniku – uđete o Obećanu zemlju.

Zato najava mogućnosti da će građani Srbije od polovine januara iduće godine ući u "beli šengen" zaslužuje iskrenu i pravu radost. Mada, zbog iskustva iz prethodnih dvadeset godina, slavlje možda treba odložiti do tog januara.

A ne znamo ni kako će se Makedonija zvati u "belom šengenu".

Aleksandar Ćirić