Zoom Mlađan Dinkić ponovo svira gitaru – da li to znači da nas čekaju izbori i može li Toma Nikolić da bude veći evropejac od Borisa Tadića Narodu je teško objasniti šta je vlada uradila u uslovima svetske ekonomske krize, jer narodu treba reći da bi živeo jedno trideset odsto gore nego što je živeo pre krize da nije rađeno to što jeste i da zaslugom vlade živi gore – tek desetak odsto. To zbilja nije platforma na kojoj se dobijaju izbori

piše: Dragoljub Žarković

G17 plus i "periferijski zmajevi": Pretnja proverom narodne volje

Lepa Brena je pevala u Zagrebu, o čemu opširno pišemo u ovom broju "Vremena" na strani 12, a Mlađan Dinkić, ministar ekonomije i ostalog, svirao je gitaru u Rijeci, na koncertu Kikija Lesandrića, o čemu ne pišemo uopšte, mada ona vrsta analitičara naše političke scene, sklona navadi da stvar preuveličava, upozorava, možda i sa razlogom, da kad god se Dinkić dohvati gitare to znači da se spremaju izbori.

Sastav "Monetarnog udara" nepovratno je okrnjen, jer vlada opšte uverenje da ovaj put Božidar Đelić ne bi pevao uz Dinkićevu muziku, posebno ako ovaj reši da pre vremena ruši vladu, čime je zapretio najdugovečniji korisnik tekovina Petog oktobra i političar koji je više puta, s dobrim osećanjem za ritam, izazvao rušenje vladalačkih koalicija.

Dinkić zapravo dobro planira. Govoreći, istina dosta uopšteno, on pominje nekakvu stranku regiona. Računa da bi dobro pozicioniran G17 plus, pozicioniran u smislu jake stranačke infrastrukture i kontrole nad dobrim delom javnih prihoda, u koaliciji s "periferijskim zmajevima" mogao opet, čak i samostalno, da dođe do nekih sedam, osam odsto glasova na eventualnim prevremenim parlamentarnim izborima, ako ih, naravno, isprovocira.

Meni se čini da je ova pretnja izborima pre stvar taktike u ostvarivanju nekakvog parcijalnog interesa unutar koalicije na vlasti, nego što je realno da će Mlađan Dinkić, u mesecima kad propada plan o podeli besplatnih akcija a posao sa Fijatom svodi na manufakturnu delatnost bivšeg "jugoslovenskog Detroita", zbilja hteti da se oproba na testu narodne volje.

Cela vlada, pa i Dinkić sa njom, ima ozbiljan problem. Kako mi se požalio jedan od onih kojima je najviše stalo do uspeha vlade, narodu je teško objasniti šta je vlada uradila u uslovima svetske ekonomske krize, jer narodu treba reći da bi živeo jedno trideset odsto gore nego što je živeo pre krize da nije rađeno to što jeste i da zaslugom vlade živi gore – tek desetak odsto.

To zbilja nije platforma na kojoj se dobijaju izbori.

Šta će biti s NATO-om: Emocionalno ili racionalno pitanje

Ali, suštinski, izbori su najmanje realna opcija raspleta srpskog aktuelnog političkog trenutka. Sudeći po rezultatima lokalnih izbora, oni bi najviše odgovarali Tomislavu Nikoliću, lideru naglo proevropeiziranog krila tradicionalnih srpskih radikala. On ima jedan ozbiljan problem. Pitanje je, naime, s koje bi platforme rušio vladu. Ako se predstavi većim evropejcem od Borisa Tadića i zaigra, recimo, na paroli "S nama brže u Evropu", osim što bi to bilo duhovito, izgubio bi deo podrške glasačkog tela koje ionako misli da se to Toma nešto pretvara i da mu je Karlobag ipak bliži od Brisela.

Vojislav Koštunica, verovatno i sam prijatno iznenađen opstankom Demokratske stranke Srbije na standardnih desetak i kusur odsto podrške, takođe traži izbore i pokreće jednu važnu temu u godinama koje tek dolaze: eventualni ulazak Srbije u NATO.

On kuca na otvorena vrata kada se zalaže za referendum na tu temu. Bez referenduma ne bi nas ni NATO primio u svoje redove. Ovde su rane, kosovske i druge, još duboke i sveže i Koštuničina ideja je da to pitanje ubrza, računajući da bi ukoliko se postavi u kratkom roku odgovor naroda sigurno bio odrečan.

Ali ovo pitanje atlantske integracije Srbije nije, rekao bih, emotivno pitanje, već pitanje političke racionalnosti kojoj nešto nismo skloni, kao što nismo bili skloni da, recimo, bolje razmislimo o prodaji NIS-a Rusima i kad je posao bio uglavljen zato što se i Koštunici i Tadiću činilo da će im to doneti izborne poene.

Uopšte, u našoj politici previše je marketinga i političke odluke formiraju se bez strateškog planiranja i dugoročne vizije. Izborni ciklusi su kamen međaš svake politike i zato stranke izgledaju kao da su ispražnjene od svake ideologije i teško ih je razlikovati osim po veličini i budžetu kojim finansiraju svoje propagandne kampanje.

Povremeno Tadić liči na Nikolića, Nikolić na Tadića, Koštunica na obojicu i obojica na njega i više se razlikuju po savetnicima nego sami po sebi. Nisam, međutim, sklon da iz toga izvlačim negativne zaključke. Srpska politika, kao i svaka politika, ipak je u granicama nužnosti, globalnih ekonomskih, političkih i društvenih kretanja, dakle, determinisana je, osim u ekstremnim slučajevima, složenom igrom spoljnih i unutrašnjih činilaca, kao što je bila Bajdenova poseta Beogradu i otvaranje mogućnosti jedne kvalitetnije vrste dijaloga s najuticajnijom svetskom silom.

Uloga šire javnosti ipak nije mala: ona bi trebalo da nagrađuje bolje izvršioce političkih radova i da kažnjava lenje duhom i radom i u tom smislu izbori su dobrodošli.

Ako bi mene, kojim slučajem, Boris Tadić pitao za savet, predložio bih mu rekonstrukciju vlade, jer tu ima više neubedljvih ministara nego što situacija nalaže. Ali, šta će mu moj savet kad i sam to zna.

Mediji i rakija: Ko će se napiti od sreće

Srpski mediji su, kao i druge grane industrije, u teškom položaju i teško da će rakija da ih spase. Otuda potpuno besmisleno zvuči predlog da se u roku od narednih godinu dana dopusti reklamiranje žestokih pića, kao nekakva pomoć posrnuloj industriji slova i slika. Medijski poslenici tugu mogu da utope u rakiji, što rade, inače, češće nego što je preporučljivo, ali da će to da oporavi bilo koga jednako je verovanju o značaju obloga od komovice kao univerzalnog narodnog leka.

Bogata društva mogu da kuju planove o bogatoj podršci medijskoj industriji, a mi moramo da vidimo kako će sirotinja da preživi besparicu, mada su oni bolji mediji navikli s tim da žive, pa čak i da se ponose statusom "zakrpljen, ali uredan i čist".

Ima tu raznih predloga o kojima će vlada, možda, dok budete držali ovaj broj "Vremena" u rukama, već obaviti raspravu i izglasati neke odluke. Što reče Božidar Đelić pre desetak dana, "ako smo mogli o NIS-u da glasamo telefonom, možemo i o tome" pa će čitalac, verovatno, o toj temi znati više nego što ja znam u trenutku kad pišem ovaj tekst.

Narečeni Božidar Đelić, međutim, otvara jednu zbilja perspektivnu mogućnost pomoći "društvenoj sili" kakav bi medijski sektor trebalo da bude. On se, kako pišu "Večernje novosti" od utorka, dogovorio s predsednikom Evropske investicione banke o dodatnoj pomoći Srbiji za Koridor 10, konsolidaciju malih i srednjih preduzeća, medija, nauke i tehnologije. Reč je o ukupnoj sumi od oko 700 miliona evra. Vlada namerava da jedan deo ove sume odredi za podršku medijima. Oko deset miliona evra bi otišlo za štampane medije, a 20–30 miliona za elektronske.

Ne bih sitničario i rekao sada kako naši političari više vole da se slikaju nego da se o njima piše. Sirotinji je i komarac muzika. Ali, valja upozoriti na vreme: transparentnost u raspodeli ovih sredstava, pretpostavljam preko komercijalnih banaka i pod povoljnim uslovima, biće ozbiljan test za poštenje ove vlade, značajniji nego što sama suma para usmerenih ka medijima nagoveštava.

Ako se taj novac bude delio "po babu i stričevima", onda to neće biti pomoć medijskoj industriji već će političari pomagati sami sebi u veri da će dobiti izbore. Nekih naznaka o takvom ponašanju, zasnovanih na površnim saznanjima i dubokom uverenju da je previše uticaja političara na vlasništvo i uređivanje medija, bilo je i bez ovih para. Bara je inače plitka, a puno je gladnih krokodila.