VREME 964, 25. jun 2009. / KULTURA
Istorija pljačke:
Elginov mermer
Građevine na Akropolju značajno su oštećene tokom venecijanske opsade 1687. u Morejskom ratu; eksplozija baruta u svetinji Partenona, gde se nekad nalazio Fidijin kip Atene odnela je krov i deo stubova hrama. A onda se, stotinak godina kasnije – tačnije, 1799 – na Akropolju pojavio Škotlanđanin Tomas Brus, sedmi erl od Elgina i jedanaesti od Kinkardina, britanski ambasador u Otomanskoj imperiji, najčuveniji pljačkaš Akropolja, posebno Partenona
Sve je, naravno, počelo zbog ljudske sujete, ambicija i njima primerenog spletkarenja, ovog puta među podanicima persijskog kralja Darija. Ključna persona dramatis za priču koja sledi je Aristagora, tiranin Mileta koji je Darijevom satrapu Artafernu obećao osvajanje Egejskog mora – ako Veliki kralj opremi flotu i u preduzeće investira ogromne pare. Kad se taj poduhvat izjalovio, Aristagori u spasavanju sopstvene glave nije preostalo ništa drugo već da na ustanak protiv Velikog kralja podigne grčke jonske gradove. I, kao što se u neuspelom održavanju tiranije oslanjao na persijski novac, sada mu je – da izbegne plaćanje računa – bila potrebna vojna podrška matice Grčke.
|
Spartanski kralj Kleomen ga je odbio, jer mu je Aristagora neoprezno rekao da do kraljevske prestonice ima tri meseca hoda od obale, što je bilo mnogo čak i za Spartance. Ponizno se vraćao spartanskom kralju, nudeći mu sve veće i veće pare za vojnu podršku, sve dok osmogodišnja Kleomenova kći Gorga nije rekla: "Oče, ovaj stranac će te podmititi ako smesta ne izađeš odavde!" Ta Gorga će se desetak godina kasnije udati za kralja Leonidu, ali to je sasvim druga priča.
Aristagora je onda otišao da traži pomoć od Atinjana, koji su bili strašno ljuti na Persijance zbog njihove podrške Hipiji, prognanom tiraninu Atine. Pričajući bajke o bogatstvima Azije i slabosti Persijanaca koji "ne znaju ni za štit ni za koplje", pozivajući se na to da Milećani potiču iz Atine i, uopšte, "tako ih je mnogo molio dok ih nije nagovorio". Pa, zaključuje Herodot: "Izgleda, naime, da je lakše prevariti mnogo ljudi nego jednog, jer jedinog Spartanca Kleomena nije bio u stanju da prevari, dok je to lako učinio s 30.000 Atinjana."
U pohodu koji je Atina podržala, jonski Grci su zauzeli Sard bez otpora. Međutim, nisu pošteno ni krenuli u pljačku kad je neki veseli Grk zapalio jednu kuću i izazvao požar u kom je stradao ceo grad, "a u njemu i hram tamošnje boginje Kibebe, što je kasnije dalo povoda Persijancima da spale hramove u Heladi". Sard je spaljen 498. godine stare ere, pobunjene Jonce porazio je Artafern, a Darijevu osvetu izvršio je, osamnaest godina kasnije, njegov naslednik Kserks u drugom persijskom pohodu na Grčku.
SA ISTOKA NA ZAPAD I NAZAD: Neposredno pred pomorsku bitku kod Salamine, krajem leta 480. godine p. n. e., Kserks je upao u napuštenu Atiku i Atinu. "Osvojili su prazan grad i u svetinji su zatekli samo mali broj blagajnika riznice i siromašnih ljudi, koji su ogradili tvrđavu, te kapijama i batinama odbijali napadače", kaže Herodot. "Oni nisu bili otišli na Salaminu zato što su bili siromašni, a i zato što su mislili da su razumeli ono što im je Pitija nagovestila rekavši da će drveni zidovi biti neosvojivi. Mislili su da je, prema proročanstvu, tvrđava to utočište, a ne brodovi." Kad su konačno osvojili Akropolj, Persijanci su pobili preostale branioce, "a kad su ih sve pobili, opljačkali su hram i zapalili celu tvrđavu".
|
Tvrđava je, naravno, atinski Akropolj – doslovno "vrh grada", kakve je imalo mnoštvo grčkih polisa – istovremeno utvrđenje i gradska svetinja. U vreme persijskog razaranja na Akropolju se nalazio hram Atene Polias, Stari hram i možda još jedan čije mesto nije utvrđeno. Posle atinske pobede nad Persijancima u Darijevom pohodu 490. godine p. n. e. počela je izgradnja Starog Partenona. Zbog toga je južni deo vrha Akropolja očišćen od starijih građevina i poravnat dodavanjem oko 8000 dvotonskih blokova, kao temelj koji mestimično dostiže 11 m dubine. Stari Partenon bio je još u gradnji kad su Persijanci zauzeli grad 480. godine p. n. e. Građevina je spaljena i opljačkana zajedno sa Starim hramom i svime što se na Akropolju nalazilo.
Posle persijskih ratova Atinjani su mnogo nedovršenih arhitektonskih delova pripremljenih za planirani hram ugradili u novi ukrasni zid Akropolja, gde se mogu videti i danas. Opustošeno mesto je očišćeno, a kipovi, kultni predmeti, verski pokloni i arhitektonski delovi koji se nisu mogli upotrebiti, svečano su sahranjeni u nekoliko dubokih jama, na ogromnu radost današnjih arheologa jer je taj "persijski šut" najbogatiji depozit iskopan na Akropolju.
U Periklovo doba Atine (460–430 p. n. e.) posao obnove Akropolja poveren je slavnom vajaru Fidiji i dvojici čuvenih arhitekata, Iktinu i Kalikratu: ostaci onoga što danas prepoznajemo kao Akropolj su tada podignuti. Kasnije su dovršeni Propileji, monumentalni ulaz na Akropolj i hram Atene Nike, Pobednice. Iza Propileja dominirao je Fidijin oko devet metara visok bronzani kip Atene Promahos, One koja se bori u prvom redu. Odsjaj sunca s pozlaćenog vrha koplja koje je držala boginja mogao se videti s brodova kod rta Sunion.
|
U vizantijskom periodu Partenon je pretvoren u crkvu posvećenu Svetoj mudrosti. Pod Latinskim vojvodstvom u Atini, Akropolj je služio kao administrativni centar, s Partenonom kao katedralom. Za odbranu je bio podignut veliki toranj, srušen u XIX veku. Posle Otomanskog osvajanja, Partenon je služio kao centar garnizona turske vojske, koja je u Atinu ušla 1460, a u delu Ateninog hrama podignuta je džamija. Građevine na Akropolju značajno su oštećene tokom venecijanske opsade 1687. u morejskom ratu; eksplozija baruta u svetinji Partenona, gde se nekad nalazio Fidijin kip Atene, odnela je krov i deo stubova hrama. A onda se, stotinak godina kasnije – tačnije, 1799. godine – na Akropolju pojavio Škotlanđanin Tomas Brus, sedmi erl od Elgina i jedanaesti od Kinkardina, britanski ambasador u Otomanskoj imperiji, najčuveniji pljačkaš Akropolja, posebno Partenona.
|
PRAVI ČOVEK, TRENUTAK I MESTO: Već u drugoj godini službe lord Elgin je u Atini okupio ekipu umetnika zaduženih da crtaju umetnička dela na Akropolju i uzimaju otiske za kalupe koje će upotrebiti za izradu kopija – kao ukrase za svoju kuću u Škotskoj. Nekako u to vreme Visoka Porta je sklopila važan savez sa Velikom Britanijom protiv Francuske; lord Elgin se nesebično koristio blagonaklonošću koju je zbog tog saveza prema njemu pokazivao sultan Selim III. Postaje vlasnik ogromne zbirke antikviteta, ali ne skida pogled s Akropolja i, naročito, Partenona, "kojima je bilo najteže prići i za koje niko nikad nije dobio dozvolu da odnese skulpture". U kraćoj verziji ove priče, "obasipajući Turke u Istambulu i Atini poklonima i novcem, podmićujući i obmanjujući, Elgin je ubedio turske zvaničnike u Atini da zažmure dok njegovi radnici skidaju one delove Partenona koji su mu se posebno sviđali. Elgin nikada nije dobio dozvolu da uzme skulpturalne i arhitektonske ukrase Partenona od sultana lično, koji je jedini mogao da izda takvu dozvolu. On je jednostavno upotrebio prijateljsko pismo turskog službenika koji je u to vreme zamenjivao velikog vezira u Istambulu. Pismo je bilo neslužbena preporuka turskim vlastima u Atini da Elginovim ljudima dopuste da crtaju, uzimaju otiske i obavljaju iskopavanja oko osnova Partenona, gde bi neki delovi nekog zapisa ili reljefa mogli da se nalaze – uz obaveznu klauzulu da spomenici neće biti oštećeni." Do 1804. Elginov tim je radio na Akropolju, praveći neviđenu štetu uklanjanjem figuralnih i arhitektonskih ukrasa i delova Partenona, potpuno skidajući i rastavljajući više od polovine preostalih skulpturalnih ukrasa Partenona, sve do kapitela i delova stubova. Usput je razbijeno nešto metopa i reljefa, a njihovi delovi sada su izloženi i u Londonu i u Atini. Transport "Elginove kolekcije" do Londona svakako nije doprineo popravljanju stanja "mermera", uključujući tu i potonuće jednog od transportnih brodova kod Kitere; uz velike troškove teret je izvučen s dna posle dve godine provedene u morskoj vodi. I kada je dragoceni teret stigao u London – poslednji komadi 1812 – lord Elgin se našao bez dovoljno novca da "ukrase" prebaci do Škotske. Troškovi koje je imao iznosili su za ono vreme ogromnih 75.000, a zbirku je 1816. prodao Britanskom muzeju za 35.000 funti.
Tu negde počinje duža priča o sudbini "Elginovog mermera" i do sada neuspelim pokušajima da se zbirka vrati u Atinu.
"Mermer" obuhvata 17 kipova sa istočnog i zapadnog zabata Partenona, 15 (od ukupno 92) metopa s prikazima bitke između Lapita i Kentaura i 75 (od ukupno 160) metara partenonskog friza; ostatak čini karijatida iz Erehteona, četiri ploče friza iz hrama Atene Nike, arhitektonski fragmenti Partenona, Propileja, Erehteona, hrama Atene Nike i Atrejeve riznice iz Mikene.
Lord Elgin je tvrdio da ima sultanov ferman iz jula 1801. za obilazak Partenona i Akropolja, ali original dokumenta ne postoji (ili nije ni postojao), osim jednog prevoda na italijanski. Današnji stručnjaci za Tursku u tom prevodu ne vide dokaze da je original zaista bio ferman i dovode u pitanje njegovu autentičnost. Britanski parlament je 1816. bio uveren da je reč o tačnom prevodu prevoda (s italijanskog na engleski) i doneo je odluku da zbirku otkupi. Parlamentarna komisija smatrala je da su original dokumenta izdale otomanske vlasti u Atini, ali u kasnijim istraživanjima turskih arhiva koji sadrže mnoštvo sličnih dokumenata iz istog perioda – nema traga o tome da je lordu Elginu izdat neki sličan ferman. U mnoštvu nejasnoća je i to što sam "vlasnik" zbirke nije ponudio italijanski prevod navodnog fermana, već je to uradila treća osoba – a Elgin, moguće je, za postojanje dokumenta nije ni znao. Autentičnost italijanskog prevoda i tačnost prevoda na engleski danas u pitanje dovode i stručnjaci koji se protive vraćanju "Elginovog mermera" Grčkoj. I u ondašnjoj parlamentarnoj raspravi čulo se mnogo glasova neodobravanja i rezerve u pogledu "posla" s "Elginovim mermerom"; van Parlamenta bilo je takođe protivnika prisvajanja – ne za čudo, najstrasniji protivnik bio je lord Bajron.
Aleksandar Ćirić
| Istorija pljačke: Rimljani Polibije kaže da su se Rimljani trudili da Helenima ostave "lep primer rimske politike" kojoj je on sam takođe služio. Kao deo rimske provincije Ahaje, Olimpija je temeljito opljačkana, a istu sudbinu doživela su svetilišta u Delfima i Epidauru, kada je plen trebalo da posluži Lukiju Korneliju Suli za finansiranje rata protiv Mitridata. S Rimljanima stižu i novi običaji: ratnim i carskim pljačkama, kojih svetilišta ni ranije nisu bila pošteđena, priključuje se sada nova sorta: ljubitelji umetnosti. Njihovi agenti ovlašćeni su da otkupljuju dragocenosti, uključujući i umetnička dela posvećena bogovima, kipove za koje rimski snobovi veruju da će kao dekor njihove kuće učiniti više "grčkim". Ciceron je takođe zainteresovan, i u jednom od pisama upućenih svom prijatelju Atiku 67. godine p. n. e. posebno traži kipove Hermesa, koje namerava da postavi kao ukrase u sopstvenom gimnasionu. Na ime troškova kupovine Atik je imao na raspolaganju oko pet hiljada drahmi. Carski maniri bili su drukčiji. Posle velikog požara u Rimu 64. godine p. n. e. Neronova obnova grada svela se na pljačku. Po Tacitovom svedočanstvu "od ove pljačke trpeli su i bogovi: opustošeni su rimski hramovi, odneseno je zlato koje je rimski narod tokom cele svoje istorije darovao kao zavetne poklone, u sreći i iskušenjima. A po Aziji i Ahaji (Grčkoj) odnošene su i statue bogova, ne samo zavetni darovi. Sa tim su zadatkom u te provincije poslati Akrat i Sekund Korinat, prvi oslobođenik spreman na svako zlo, drugi upućen u grčku filosofiju, ali samo na rečima, duha neoplemenjena vrlinama. Seneka je, tako se pričalo, da bi izbegao ljagu svetotatstva, zatražio dopuštenje da se povuče na jedno udaljeno poljsko dobro". Istorija pljačke: Diletanti
Iskopavanja Zevsovog svetilišta u Olimpiji na Peloponezu počeo je Ričard Čendler, član londonskog Društva diletanata, 1766. godine – iste one u kojoj je rođen lord Elgin. Istraživanje i prikupljanje starina bilo je privilegija bogatih ljubitelja, amatera, to jest diletanata. Njihov doprinos bogatstvu nekih današnjih najvećih muzeja gotovo je neizmeran, isto kao i uticaj na osnivanje i širenje učenih i istraživačkih društava – a u arheologiji takođe, mada se danas njihova aktivnost ponekad mnogo prozaičnije smatra pljačkaškom. Društvo diletanata iz Londona osnovano je 1732, a u vreme kada Čendler dolazi u Olimpiju njegovi članovi kopali su i u Prijeni, na maloazijskoj obali Turske.
Šezdesetak godina kasnije, u aprilu 1829, u Olimpiji boravi francuska arheološka ekipa iz sastava Expedition Scientifique de Moree pod vođstvom generala Mezona, koji istražuje Peloponez. U Luvru je i danas deo metopa sa Zevsovog hrama i drugi nalazi iskopani tom prilikom. Zevs olimpijski
Za svetilište u Olimpiji Fidija je između 457/6. i 430. godine stare ere načinio kip visok oko 12,5 metara, jedno od sedam svetskih čuda. Količina slonovače upotrebljene za izradu nagih delova Zevsovog tela navela je Filona iz Bizanta da izjavi kako je priroda slonove i stvorila samo zato da bi Fidija imao materijal za kip.
Sirakuški tiranin Dionisije Stariji (430-367) je jedan od najslavnijih među pljačkašima hramova. Pošto je skinuo zlatni Zevsov plašt, postupak je pravdao rekavši da takav bogu uopšte ne koristi – leti težak, zimi hladan – i da ga je umesto zlatnim pokrio vunenim ogrtačem, podesnim za svako doba godine. Kaligula je planirao da kip prenese u Rim; za Nerona ne znamo šta je mislio, ali pamti se da je jedna jedina njegova poseta Grčku koštala oko pet stotina probranih, i to samo bronzanih kipova.
U kakvom-takvom stanju Zevs je boravio u svom hramu do pred kraj četvrtog veka nove ere, kada je kip prenet u Konstantinopolis. Igrom slučaja, to ga je spaslo požara u olimpijskom hramu, ali ne zadugo: pola veka kasnije (462) definitivno je nestao u velikom požaru koji je uništio deo Konstantinovog grada. Atena partenos
Fidijin rad, takođe od zlata – više od jedne tone – slonovače i drugih vrednih materijala, bio je visok nešto manje od 14 metara i smešten u celi Partenona na Akropolju. Fidija je rad na kipu počeo oko 447. godine p. n. e.
Manje od dvesta godina kasnije, 296 p. n. e., vojskovođa Lahares skinuo je zlato s kipa da bi isplatio svoju vojsku najamnika. Delovi su zamenjeni pozlaćenom bronzom, ali je kip, stradao u požaru oko 165. godine stare ere, ponovo obnovljen. U Partenonu je stajao sve do petog veka nove ere kada je stradao u novom požaru ili je, prema nekim izvorima, premešten u Konstantinopolis i tamo definitivno propao negde posle desetog veka. Akropolj
Ima indicija da se na atinskom Akropolju nalazila palata još u mikenskom periodu, a tragovi naseljenosti protežu se do srednjeg neolita. Oko mikenske palate podignut je masivni kružni "kiklopski" zid dužine 760, visok do deset, širine između tri, pet i šest metara. Zid je služio kao glavna odbrana Akropolja sve do V veka stare ere, a možda ga, u Odiseji, pominje Homer kada govori o "čvrsto građenom Domu Erehteja". U nekom trenutku pre XIII veka stare ere zemljotres je izazvao pucanje u blizini severoistočnog kraja Akropolja. Pukotina se pružala oko 35 m do dna od meke mešavine gline, peska i krečnjaka u kojoj je bio iskopan bunar. Izgrađeno je stepenište i bunar je korišćen kao zaštićen izvor pitke vode tokom nekog dela mikenskog perioda, neprocenjiv u vreme opsada. |
| Istorija pljačke: Kornelije Sula Finansirajući rat protiv pontskog kralja Mitridata, Sula – da bi osvojio Atenu – "posegne u nepovrediva svetišta Helade šaljući po najljepše i najdragocjenije zavjetne darove dijelom iz Epidaura, a dijelom iz Olimpije... i od svojih prijatelja posla Fočanina Kafisa s nalogom da izvaže sve što uzme. Kafis dođe u Delfe, ali je oklijevao da dirne svete predmete te u nazočnosti amfiktionijaca proli mnoge suze zbog nužde koja ga je silila na to. A kad su neki tvrdili da su čuli zvuk božje kitare iz unutrašnjeg svetišta, on posla Suli vijest o tome bilo zato što je povjerovao, bilo što mu je htio utjerati u kosti strah božji. A Sula odgovori rugajući se da se čudi što Kafis nije shvatio da je to pijev od radosti, a ne od srdžbe; stoga mu zapovjedi neka te stvari uzme s mnogo pouzdanja u uvjerenju da ih bog rado daje. Drugo je, dakle, bilo odaslano bez znanja bar većine Helena, ali srebren sud, još jedini preostali od kraljevskih darova, pretežak i prevelik da bi ga mogla ponijeti tovarna marva, amfiktionijci su bili prisiljeni sjeći na komade i pri tome su se prisjećali kako su se jednom Tit Flaminin i Manije Acilije, a drugi put Emilije Paulo, od kojih je ovaj prvi istjerao Antioha iz Helade, a ovaj drugi ratom svladao makedonske kraljeve, ne samo suzdržali od diranja helenskih svetišta, nego su im još poklonili dodatnih darova i veoma im uvećali čast i ugled..."
Partenon u Nešvilu, Tenesi
Od pre nekoliko godina, kada su Grci počeli s velikom rekonstrukcijom hrama, najviše stradalog u eksploziji barutane turske vojske u XVII veku, belina Partenona je još upadljivija. Nestale ili uništene delove moderni naslednici starogrčkog arhitekte Iktina zamenjuju još blještavije belim, novim delovima.
Da bi se videlo kako je Partenon stvarno izgledao, treba otputovati u Nešvil, svetski centar kantri muzike u Tenesiju, SAD. Tamo je 1896. godine održavana proslava prvog veka države Tenesi; gradski oci razmišljali su kako bi tim povodom zadivili sve posetioce. I, nekom je sinulo – sagradićemo kopiju atinskog Partenona. Pa su tako – od betona a ne mermera – podigli američki Partenon. Kopija je izazvala pravu senzaciju pa je, neplanirano, umesto da bude srušena po zatvaranju vašara strogodišnjice, ostala trajna atrakcija.
Vredi ga videti zato što je – šaren. To jest, onakav kakav je nekada bio i originalni, grčki Partenon. Nije nikakva tajna da su stari Grci kipove svojih bogova, atletičara i, kasnije, uglednih sugrađana, bojili. Bledi tragovi originalnih boja odeće, očiju, rumenila na obrazima, kose i nakita zapaženi su odavno, ali to nije uticalo na promenu naše slike o klasičnoj umetnosti belih mermernih ili toploj smeđezlatnoj ili zelenoj boji bronzanih kipova. Relativno skoro rekonstrukcija boja korišćenih na kipovima navela je neke istraživače da to šarenilo nazovu čak varvarskim.
Zato Partenon u Nešvilu vredi videti. Reljefni ukrasi hrama, danas izloženi u muzejima u potpunoj belini ili prirodnoj boji kamena, obojeni su onako kako su to bili i u originalu. Američki Partenon je tokom vremena dopunjavan pa je, tako, pre neku godinu, i kopija ogromnog Fidijinog kipa Atene pozlaćena 24-karatnim zlatom.
Veliko iščekivanje
Ekipa grčkih stručnjaka posetila je 1999. Britanski muzej da bi ispitala veličinu štete nanete površini Partenonskog mermera tokom čišćenja iz 1937–1938. godine. Istovremeno, Britanski muzej je u Londonu organizovao međunarodnu konferenciju ("Čišćenje partenonskih skulptura", 30. novembar – 1. decembar 1999) da bi se pozabavio pitanjima koja se tiču konzervacije partenonskih skulptura.
Britanska vlada je odredila komitet koji je trebalo da skupi sve činjenice relevantne za britansku politiku kulturnog nasleđa. Grčki zahtev za vraćanje Partenonskog mermera bio je među ispitanim pitanjima. Članovi komiteta su iste godine posetili Atinu, obišli Akropolj i mesto Novog akropoljskog muzeja. Naredne, 2000. godine, pred članovima komiteta svedočili su bivši ministar spoljnih poslova, bivši generalni sekretar Ministarstva kulture i predsednik Fondacije "Melina Merkuri". Komitet je jula 2000. objavio izveštaj Cultural Property: Return and Illicit Trade, (House of Commons, Session 1999–2000, Culture, Media and Sport’s Committee). Bivši britanski ministar kulture Alan Hauarth ohrabrio je bilateralnu diskusiju Grčke i Ujedinjenog Kraljevstva u traganju za osnovom uzajamnog razumevanja izjavom da bi u traganju za rešenjem trebalo uspostaviti "bolje uzajamno razumevanje pogleda obe strane". Velika Britanija: Stanje i mišljenje
Uz rasprave o vraćanju grčkog kulturnog blaga iz Britanskog muzeja u poslednjih dvadesetak godina obavljena je i sva sila ispitivanja javnog mnjenja. Upadljivo je koliko je zvanični stav različit od mišljenja "običnog" sveta:
Kad vidiš
Kanal 4, april 1996.
Posle dokumentarca o "Elginovom mermeru", obavljena je telefonska anketa u kojoj je učestvovalo gotovo 100.000 (tačnije, 99.340) ljudi. Vraćanje Grčkoj podržalo je 99.822 (92,5 odsto) učesnika ankete.
Zavisi koga pitaš
MORI, 25. septembar 1998.
Na pitanje "Kako biste glasali na referendumu o vraćanju Partenonskog mermera Grčkoj", 39 odsto ispitanika odgovorilo je da ga treba vratiti. Samo 15 odsto smatralo je da ga treba zadržati. Kada je isto pitanje postavljeno poslanicima Parlamenta, 47 odsto bi se složilo s vraćanjem, 44 odsto bi ga zadržalo, a devet odsto poslanika je bilo neodlučno. Zanimljivo je da 57 odsto laburističkih poslanika podržava vraćanje (33 odsto je protiv, a neodlučnih deset odsto). Nasuprot laburistima, samo devet odsto poslanika konzervativaca podržava vraćanje mermera Grčkoj (naspram 88 odsto onih koji bi Partenonski mermer zadržali i osam odsto neodlučnih).
Malo, ali isto
BBC vebsajt, 3. decembar 1999. i 22. avgust 2001.
Na pitanje "Da li Elginov mermer treba da ostane u Britanskom muzeju", 51 gledalac odgovorio je da ga treba vratiti, 20 je da ostane, a deset je neodlučno.
Dve godine kasnije, 22. avgusta 2001, na nešto malo promenjeno pitanje, 41 gledalac se založio za vraćanje, 22 su mislila da treba da ostane u Londonu, a dvoje je bilo neodlučno.
Ogromna, ali relativna većina
"Ekonomist", 18. mart 2000.
Na pitanje "Kako biste glasali o vraćanju Partenonskog mermera Grčkoj", dve trećine (66 odsto) poslanika Donjeg doma engleskog Parlamenta odgovorilo je da bi podržali vraćanje, ostali (34 odsto) glasali bi protiv. U ovoj anketi razlika između laburista i konzervativaca je takođe uočljiva: 84 odsto laburističkih poslanika podržava vraćanje a čak 87 odsto konzervativnih se tome protivi. Poslanici liberalnih demokrata su za vraćanje (83 odsto), dok u ostalim parlamentarnim strankama 61 odsto podržava vraćanje. Odgovori na konkretnije pitanje – "Da li će Partenonski mermer biti vraćen Grčkoj u narednih deset godina" – zvuče mnogo realističnije. Dve petine poslanika (41 odsto) smatra da hoće, ali su tri petine (59 odsto) skeptičnije. U ovom pitanju vraćanje prihvata 54 odsto laburističkih i samo deset odsto konzervativnih poslanika. I među poslanicima ostalih partija preovlađuju skeptici (57 odsto liberalnih demokrata i 69 odsto ostalih poslanika).
Amerikanci za Grke
CNN vebsajt, oktobar 2000. i 18. januar 2002.
Na pitanje da li bi Britanci trebalo da vrate skulpture skinute s Partenona pre 200 godina, 82 gledalaca je odgovorilo potvrdno. Januara 2002. na isto pitanje je odgovorilo ukupno 1714 gledalaca: 1294 (75 odsto) podržava vraćanje, 420 (25 odsto) smatra da treba da ostane gde jeste, u Londonu.
Osam prema jedan
MORI, septembar 2002.
Istraživanjem je utvrđeno da 56 odsto ispitanika podržava vraćanje Partenonskog mermera u Atinu, a da samo sedam odsto smatra da treba da ostane u Britaniji (37 odsto je neodlučno). Odnos onih koji su za vraćanje prema onima koji su protiv je 8:1.
Masovno, bez efekta
Istraživanje u kampanji za vraćanje, decembar 2003.
Od ukupno 1002 odrasla ispitanika, 73 odsto smatra da Akropoljski mermer treba vratiti Grčkoj. Još više (77 odsto) složilo se da Britanski muzej treba da izloži Partenonski mermer u Atini, tokom olimpijskih igara 2004. Četiri petine (81 odsto) smatralo je da bi Britanski muzej trebalo da se odrekne "vlasništva" nad skulpturama u korist postavke u Novom akropoljskom muzeju.
Posetioci
Decembar 2003.
Terenski istraživači Ujedninjenog Kraljevstva su 19. i 20. decembra zaustavili 156 ljudi koji su očigledno išli u Britanski muzej. Na pitanje šta žele da vide u muzeju, tek svaki peti je pomenuo Partenonski mermer. Gotovo dve trećine (63 odsto) njih složilo se da u predstojećoj olimpijskoj godini muzej treba da izloži skulpture u Atini. Više od dve trećine (67 odsto) podržalo je ideju da se Britanski muzej odrekne "vlasništva" nad Partenonskim mermerom. |