Bratski biznis >

Ruska posla u Srbiji

Ambasador Konuzin je već u novinarskim krugovima Beograda a i šire stekao glas čoveka koji, posebno u neformalnim kontaktima, nepažljivo troši neumesne ocene i procene, a ne libi se ni tihih pretnji, te gotovo imperijalne arogancije – što nameće utisak da je tako razumeo priče da to rade i drugi ambasadori velikih zemalja u Beogradu

Sudeći po novinskim izveštajima, "Rusko-srpski biznis dijalog", koji je održan 25. juna u Moskvi, bio je razočaravajuće skroman ne samo u pogledu najave novih poslova među firmama dve države nego čak i po nivou državnih ličnosti koje su kao domaćini dočekale veoma visoku delegaciju Srbije, koju su predvodili Ivica Dačić, potpredsednik Vlade Srbije, Vuk Jeremić, ministar inostranih poslova, i Petar Škundrić, ministar energetike. Naime, osim Sergeja Poltavčenka, političkog predstavnika ruskog predsednika u Centralnom federalnom okrugu, i Andreja Borodina, direktora Moskovske banke, izveštači sa ovog skupa ne spominju nijedno drugo ime iz kruga domaćina. Istina, srpsku delegaciju je pre ovog skupa primio i zamenik gradonačelnika Moskve Jurij Rosljak, sa kojim se razgovaralo o izvozu srpskog voća u Rusiju i "mogućnosti izgradnje metroa u Beogradu".

To je ipak daleko od svih očekivanja koja su se rasplamsala posle poznatog energetskog aranžmana između dve zemlje i prodaje NIS-a Gaspromnjeftu, a koja je zimus tek za nijansu ohladila svetska finansijska kriza. Od novosti sa ovih poslednjih razgovora srpskih i ruskih biznismena jedino se izdvaja ideja koju je obnarodovao srpski kopredsednik ovog "Biznis dijaloga" Branislav Grujić, da se planira osnivanje novog "mini Geneksa", to jest da se iduće godine očekuje formiranje državno-privatnog preduzeća koje bi malom biznisu Srbije pomoglo da poveća izvoz u Rusiju.

AMBASADORSKA OCENA: Ništa nije ovoga puta išlo u prilog srpsko-ruskom biznis dijalogu. Jer, uoči ovog susreta srpskih i ruskih političara i poslovnih ljudi u Moskvi, ambasador Ruske Federacije u Beogradu Aleksandar Konuzin je dao jednu prilično "nezgrapnu" izjavu da "danas da postoji opasnost da ruski investitori izgube poverenje u srpsko tržište, s obzirom da se u Srbiji ne kupuju proizvodi preduzeća u koje je ušao ruski kapital". U tom kontekstu on je naveo primer preduzeća "Jastreb", koje proizvodi pumpe za hidroelektrane, a sada prolazi i sertifikaciju opreme za atomske elektrane, a čije proizvode EPS ne kupuje, već nabavlja slične iz Nemačke. Navodno, slične probleme imaju ili će imati i zemunski Ikarbus (zbog Fijata) i proizvođač bakarnih cevi "Majdanpek", pa ta preduzeća ne proizvode dobit "i radnici se isplaćuju novcem koji stiže iz Rusije". Pri svemu tome Konuzin je javno "otkrio" da u samoj Vladi Srbije postoje protivnici energetskog sporazuma sa Rusijom, te da se nedovoljno koristi međudržavni sporazum o bescarinskoj razmeni, koji neće postojati kada Srbija uđe u Evropsku uniju.

Ambasador Konuzin je, inače, već u novinarskim krugovima Beograda a i šire, stekao glas čoveka koji, posebno u neformalnim kontaktima, nepažljivo troši neumesne ocene i procene, a ne libi se ni tihih pretnji, te gotovo imperijalne arogancije – što nameće utisak da je tako razumeo priče da to rade i drugi ambasadori velikih zemalja u Beogradu. Drugačije se, naime, ne može razumeti način koji je izabrao da obavlja jedan od svojih prirodnih zadataka u Srbiji – da brani ruski kapital koji ovde pokušava da stekne dobit. To što njegovi indirektni pozivi na "diferencijaciju" u Vladi Srbije izgleda imaju izvesnog odjeka, to nije njegov nego naš problem. No, bez obzira na spomenutu "tvrdoću" Konuzinove izjave, kojoj se u Moskvi ipak odazvala jaka ekipa Vlade Srbije, ta epizoda nema mnogo veze sa nekim drugim činjenicama koje su objektivno smanjile energiju rusko-srpskog biznis dijaloga. On se ovoga puta odvijao u znaku veoma snažnog pada spoljnotrgovinske razmene, koji se ne može objasniti isključivo padom cena nafte i gasa na svetskom tržištu.

KRIZA I POSLOVI: Naime, u prva četiri meseca, prema podacima Republičkog zavoda za statistiku Srbije, izvoz Srbije u Rusku Federaciju iznosio je samo 72,8 miliona evra, dok je u istom razdoblju prošle godine, bio 128,7 miliona evra. To jednostavno znači da je naš izvoz u Rusiju, koji je protekle dve godine rastao po stopi između 40 i 50 odsto, ove godine u padu za više od 40 odsto (dok je ukupno u padu za 25 odsto) – a stalno je manji od pojedinačnog izvoza Srbije u niz malih evropskih i susednih zemalja (duplo je manji, na primer, od našeg izvoza u Crnu Goru). Istovremeno, uvoz iz Rusije u Srbiju u razdoblju između januara i aprila iznosio 551 milion evra, dok je u isto vreme prošle godine iznosio 843 miliona evra. Dok se pad uvoza može se objasniti padom cena energenata, koji u srpskom uvozu iz Rusije zauzimaju preko 80 odsto vrednosti, na drugoj strani, snažan pad srpskog izvoza na ogromno rusko tržište, ne može se objasniti drugačije nego predpostavkom da je ekonomska kriza zahvatila i Ruse i ruska preduzeća – u mnogo većem obimu nego što se ovde predpostavlja. Inače, u prva četiri meseca ove godine ukupan izvoz Srbije je iznosio 1,7 milijardi evra, a ukupan uvoz 3,6 milijardi evra, što znači da je spoljnotrgovinska razmena sa Ruskom Federacijom u ukupnoj spoljnoj trgovini Srbije opet spala na učešće manje od 20 odsto, uprkos energetskoj zavisnosti od ove zemlje.

Kada je u pitanju dotok ruskog kapitala na početku ove godine, sticajem okolnosti imamo neobičnu sliku, da su od ukupnih stranih direktnih investicija U Srbiju od oko 650 miliona dolara, ruski investitori (Gaspromnjeft) uložili 509 miliona dolara (za kupovinu NIS-a). No ni ova famozna prodaja 51 odsto NIS-a neće Rusku Federaciju istaći kao ključnog "strateškog ekonomskog partnera" Srbije. Jer, podsetimo se, Rusija je između 2002. i 2008. godine na teritoriji Srbije investirala ukupno samo oko 400 miliona evra (samo Lukojl 210 miliona evra) i doskora se nalazila tek na 11. mestu među državama ulagačima u Srbiju. I sa spomenutim Gaspromnjeftovih milionima evra za NIS i sa još nekoliko novijih sitnijih ulaganja, ova velika zemlja ostaje na rang listi ulagača u Srbiju daleko ispod Austrije (oko 1,7 milijardi evra) ili male Slovenije (1,6 milijardi evra). Istina, i neka ulaganja "zatvorenih fondova" (poput "Salforda", na primer), zapravo su "ruska", ali nisu ulaganja ruskih rezidenata. Podsetimo još, u Srbiju je od 2000. godine do danas ukupno uloženo 12,7 milijardi evra stranih direktnih investicija.

Sve u svemu, rano je za procenu da li će prodaja NIS-a Gaspromnjeftu pokrenuti navalu nekih ruskih investicija u Srbiju, osim što je izvesno da će se Moskovskoj banci, koja je već dobila licencu za Srbiju, najverovatnije pridružiti i Gasprombanka. Uostalom, i zapadni investitori su prvo kupovali srpske banke.

 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI		ODŠTAMPAJ TEKST

---