VREME 967, 16. jul 2009. / MOZAIK
40 godina misije Apolo 11:
Mali veliki korak u Mesečevoj prašini
"Reklo bi se da mi nikad do kraja nismo razumeli značaj te letnje noći iz 1969. godine. Televizija nam je pokazala šta se na Mesecu dešavalo, ali veličinu toga morao je svako da oseti sam za sebe. Astronauti su to nerazumevanje osećali, ali većina njih nije bila u stanju da sopstveno iskustvo pretoči u priču sa poukom. Njihove reči teško su uspevale da preskoče jaz između visoke tehnologije i svakodnevnog života. Značaj Apola, naše prve posete jednom drugom svetu, ostao je, kao i sam Mesec – izvan našeg dodira"
|
"Kao opčinjen gledam u sat... Još 13 sekundi... Sve se potpuno smirilo. Čudna, neprirodna, gluva tišina puna napetosti gospodari ogromnim prostorom kosmodroma. Kao da čujem sopstveno srce... Bije sve jače... I još ubrzava, kao da mi se penje u grudima, evo tu pod grlo! Čini mi se da teže dišem... Nešto me guši... Sada sigurno ne bih bio u stanju da izustim ni jednu jedinu reč! Treba raditi! I to brzo, jer vreme ne čeka... Ovi trenuci istorije se neće ponoviti! U grobnoj tišini odjekuju reči spikera Džeka Kinga: ‘Deset, devet, osam, sedam, početak paljenja... Svi motori rade... Dva, jedan, nula... Poletanje!’"
Tako je legendarni inženjer Milivoj Jugin u svojoj knjizi Večni trag opisao svoje izveštavanje sa lica mesta pre 40 godina kada su astronauti Apola 11 Nil Armstrong, Edvin "Baz" Oldrin i Majkl Kolins poleteli ka Mesecu na moćnim leđima Saturna V. Nakon poletanja, Jugin je seo u avion za Beograd da bi četiri dana kasnije, 20. jula 1969, za domaću publiku komentarisao istorijsku šetnju Armstronga i Oldrina po Mesecu. Bio je to događaj veka, u deceniji obeleženoj zemljotresima koji su izmenili planetu na kojoj živimo: ubistvo Džona Kenedija i Martina Lutera Kinga, Bitlsi, studentski protesti, rat u Vijetnamu, mirovni pokret, trka u kosmosu...
|
U naučnom smislu, dometi Apola 11 bili su relativno skromni. Armstrong i Oldrin proveli su na Mesecu malo više od jednog dana, samo jednom su izašli na površinu Meseca i na njoj se zadržali otprilike onoliko koliko traje jedan celovečernji film. Njihovo maksimalno rastojanje od mesečevog modula nije bilo veće od stotinak metara. Materijal koji su doneli sa Meseca bio je oskudan i skoro bezvredan, pravi dragulji stići će tek u narednim misijama. Pa ipak, svet je to gledao, svako ko je imao TV pokušavao je da u mutnim crno-belim siluetama nazre čoveka na Mesecu.
|
Ljudi su gledali ali nisu shvatali. Ushićenje je zamenjeno nerazumevanjem, radost – vijetnamskom tragedijom, interesovanje – apatijom. Četiri godina kasnije, Džin Sernan i Džek Šmit, u (poslednjoj) misiji Apolo 17, boravili su na Mesecu tri i po dana. Tri puta su izlazili iz broda i svaki put ostali napolju više od sedam sati. Prevezli su mnogo kilometara po Mesecu u automobilu na baterije, doneli obilje raznovrsnog materijala, obavili nebrojene eksperimente i merenja. Sve to bilo je uživo praćeno kolor-kamerama visoke oštrine, daljinski kontrolisanim sa Zemlje. Ali gledalaca više nije bilo. Ljudi znaju za Armstronga i Oldrina, ali malo njih zna da je još deset astronauta ponovilo isti podvig.
Kako god bilo, Armstrong, Oldrin i Kolins nisu morali da brinu o tome, njima je slava bila zagarantovana. Nakon povratka na Zemlju, morali su da provedu 21 dan u preventivnom karantinu, jednom komfornom ali skučenom medicinskom kontejneru. Iako Mesečeva površina, direktno izložena suncu i temperaturama od preko 100 stepeni, više podseća na sterilizator nego na inkubator, niko nije znao da li Mesečevo tle sadrži u sebi potencijalno opasno organizme (karantin je ukinut u narednim misijama). Društvo u karantinu ubrzo se uvećalo, pošto je unutra ubačeno i nekoliko "nespretnjakovića" koji su greškom došli u kontakt sa Mesečevim stenama.
Nakon toga usledila je svetska turneja pod nazivom "Veliki korak". Prva parada održana je 24. avgusta na ulicama Njujorka a poslednja na Aljasci 5. novembra 1969. Tokom svega 35 dana astronauti su obišli čitav svet i posetili još dvadesetak velikih gradova: Meksiko Siti, Bogotu, Buenos Ajres, Rio de Žaneiro, Las Palmas, Madrid, Pariz, Amsterdam, Brisel, Oslo, Bon, Zapadni Berlin, London, Rim, Vatikan, Ankaru, Kinšasu, Bombaj, Daku, Bangkok, Teheran, Pert, Sidnej, Guam, Seul i Tokio. Astronauti su putovali zajedno sa svojim ženama, predsedničkim avionom koji im je ustupio Ričard Nikson. Videlo ih je preko 100 miliona ljudi širom planete.
Kako kaže Endrju Čajkin, poznati američki novinar iz sveta nauke, "reklo bi se da mi nikad do kraja nismo razumeli značaj te letnje noći iz 1969. godine. Televizija nam je pokazala šta se na Mesecu dešavalo, ali veličinu toga morao je svako da oseti sam za sebe. Astronauti su to nerazumevanje osećali, ali većina njih nije bila u stanju da sopstveno iskustvo pretoči u priču sa poukom. Njihove reči teško su uspevale da preskoče jaz između visoke tehnologije i svakodnevnog života. Značaj Apola, naše prve posete jednom drugom svetu, ostao je, kao i sam Mesec – izvan našeg dodira."
|
A gde smo bili mi u celoj toj priči? Tačno gde treba, u dobrom društvu. I Beograd se našao u krugu privilegovanih svetskih gradova koje je posetila famozna astronautska trojka (18–20. oktobar 1969). Tom prilikom, drug Tito je dobio na poklon četiri komadića Meseca i repliku pločice (sa Titovim potpisom) koju su astronauti tamo ostavili. Iako je Tito s lakoćom šarmirao svoje goste, i sam je bio veoma impresioniran njihovim dostignućima. Kada je dve godine kasnije posetio Ameriku, Tito nije propustio priliku da poseti istraživački centar NASA u Hjustonu. Sa interesovanjem je posmatrao delove raketa i originalne letelice a astronauti su, specijalno za njega, demonstrirali svoj "Moon walk", u punoj kosmičkoj opremi.
Takva smo zemlja mi nekad bili.
Dr Saša Marković
Malo je poznato da je spuštanje "Orla" na Mesec bilo vrlo dramatično i da se u nekoliko navrata našlo na ivici neuspeha, daleko od rutine koju su Armstrong i Oldrin stotinama puta uvežbavali u simulatoru na Zemlji. Pre odvajanja od "Kolumbije" njima je naloženo da vode računa pre svega o bezbednosti, kao i da ne otežu sa odustajanjem ukoliko nešto krene naopako. Čak im je obećano da će u slučaju neuspeha odmah u narednoj misiji dobiti priliku da još jednom lete na Mesec. U početku, izgledalo je da će sve proći bez ikakvih problema. Svi sistemi na "Orlu" funkcionisali su besprekorno. Za pilotskim komandama nalazio se Armstrong, dok je Oldrin pratio rad kompjutera, položaj i brzinu letelice. Ciljano mesto spuštanja nalazilo se u Moru tišine, naizgled ravnom i pristupačnom delu Mesečeve površine. Problemi su počeli kada se "Orao" spustio na manje od kilometar visine. Brodski kompjuter počeo je da prijavljuje greške u radu za koje se ispostavilo da su izazvane preopterećenjem, praćenjem i koordinacijom previše aktivnosti u isto vreme. Kontrola u Hjustonu naložila je da se let nastavi sve dok signali za greške ne počnu da stižu u kontinuitetu. Sa mnogo većim problemima borio se Armstrong za pilotskim komandama. Brod nije bio na idealnoj putanji delimično i zbog toga što je kompjuter stalno kasnio po nekoliko sekundi u korekcijama putanje. Pri velikim brzinama, ovakva zakašnjenja prave kilometarske greške u poziciji tako da je Armstrong neprekidno pokušavao da spazi neki od orijentira na površini i shvati gde se brod zapravo nalazi. Kada se "Orao" spustio dovoljno nisko, Armstrong je primetio da mesto određeno za spuštanje ni izbliza nije tako glatko i sigurno kao što se pretpostavljalo. Kompjuter je spuštao brod tačno u centar kratera veličine fudbalskog igrališta po kome su bile rasute stene veličine nekoliko metara. Bilo je to suviše opasno mesto za krhki "Orao". Armstrong nije imao kud, preuzeo je komande i rešio da sam nađe bolje mesto. U silnom uzbuđenju, zaboravio je da o tome obavesti bilo koga. Ni Oldrin ni kontrola leta nisu znali šta to Armstrong toliko "petlja" s motorima. Znali su jedino da se vreme preostalog rada motora opasno bliži granici od 20 sekundi kada se sletanje mora obustaviti a preostalo gorivo iskoristiti za povratak broda u Mesečevu orbitu. Armstrong je toliko bio obuzet nalaženjem pogodnog mesta za sletanje da su sa Zemlje prestali da zapitkuju šta se u brodu zbiva. Nastala je mučna tišina koju je povremeno prekidao samo Oldrin napeto čitajući podatke o visini i brzini. Armstrong se, sa gorivom na rezervi, ipak nekako iskobeljao i meko spustio brod na Mesec. "Eagle has landed", javio je Armstrong. Narednih nekoliko sati ama baš niko nije znao gde se "Orao" zapravo nalazi, ali tačna lokacija i nije bila mnogo bitna. Ni poletanje s Meseca nije prošlo bez incidenata: tokom ulaženja i izlaženja iz broda astronauti su polomili ručicu najvažnijeg prekidača u kabini, onoga koji uključuje motor za poletanje. Kako bi prebacio prekidač iz "off" u "on" položaj, Oldrin je morao da upotrebi vrh olovke. Ta olovka se i danas nalazi u njegovom vlasništvu. Sve ostalo videli smo u TV prenosu. Apolo program
Kenedijeva najava, 25. maj 1961.
Dva meseca posle prvog leta u svemir sovjetskog kosmonauta Jurija Gagarina i samo dvadeset dana nakon uzletanja prvog američkog astronauta Alana Šeparda, američki predsednik Džon Kenedi se na zajedničkoj sednici oba doma američkog Kongresa obavezao da će do kraja decenije Amerikanci leteti na Mesec.
Apolo 1, 27. januar 1967.
Prva tragična misija. Posle niza prethodnih testova, misija Apolo 1 bila je zamišljena kao prva sa ljudskom posadom u kojoj će poleteti i komandni i svemirski modul. Pri poletanju je došlo do nesreće u kojoj su u vatri stradala tri astronauta – Virdžil Grisom, Ed Vajt i Rodžer Kafi.
Apolo 8, 24. decembar 1968.
Prvo putovanje tamo i nazad. Apolo 8 je bio prva misija sa ljudskom posadom u kojoj je za podizanje broda korišćena raketa Saturn V. Astronauti Apola 8, Frenk Borman, Džejms Lovel i Vilijam Anders, posle uspešnog poletanja putovali su do Meseca, obišli oko njega, videli tamnu stranu i uključili se u direktan, večernji TV prenos na katolički Božić.
Apolo 11, 21. jul 1969.
Šest i po sati posle sletanja, u direktnom TV prenosu koji je posmatralo oko 600 miliona ljudi na Zemlji, na Mesečevu površinu, u more tišine, iz broda je zakoračio Nil Armstrong uz dugo pripremanu rečenicu "Ovo je mali korak za čoveka, ali veliki za čovečanstvo", koju je inače, greškom izgovorio bez engleskog neodređenog člana "a" ispred "mankind".
Apolo 13, 11. april 1970.
Posle uspešnog Apola 12, astronauti u sledećoj misiji Džejms Lovel, Džon Svigert i Fred Hejz, zbog kvara na brodu nisu uspeli da slete na Mesec, ali su ga obišli i uz mnogo drame se prizemljili šest dana posle poletanja. Komandant misije Lovel, inače član posade Apola 8, tako je postao jedini astronaut koji je dva puta obišao oko Meseca, ali ga nije dotakao.
Apolo 17, 7. decembar 1972.
Astronauti ove misije, Eugen Cernan i Harison Šmit, poslednji su ljudi koji su boravili na Mesecu, dok je Ronald Evans kružio u orbiti. Njihov, za nauku značajan trodnevni boravak na Zemljinom satelitu predstavljao je šesto sletanje na Mesec i jedanaestu misiju sa ljudskom posadom u celom Apolo programu. Još pre poletanja je bilo izvesno da će misije 18, 19 i 20 biti otkazane zbog smanjenja budžeta NASA.
Šta je bilo posle
Kada se euforija malo stišala, svaki od trojice junaka morao je da započne novi život u svetu koji se naprasno izmenio ponajviše njihovom zaslugom. Svako se sa svojom slavom nosio na svoj način.
Armstrong je želeo da ponovo leti u kosmos, ali NASA za to nije imala mnogo sluha. Svaki novi let bio bi rizik a NASA nije htela da se poigrava junacima. Armstrong je dobio poziciju u vašingtonskoj administraciji i tu je izdržao jedva godinu dana. Nakon toga okrenuo se svojoj staroj želji, da predaje tehniku studentima, pa je sedamdesetih godina radio kao profesor na univerzitetu u Sinsinatiju. U međuvremenu, on i supruga kupili su mlekaru u dubokoj provinciji Ohaja i tu se često povlačili u višemesečnu izolaciju. Armstrong nikad nije bio pustinjak: bio je aktivan u biznisu, nastupao je često, bio je čak i domaćin televizijskih šou-programa, ali je svetu uvek nametao svoj stil. Nije smatrao sebe ništa važnijim od ostalih Apolo kosmonauta. Dok je svet tražio da vidi njegovu slavu, Armstrong mu je poklanjao svoju običnost. Takav način komunikacije njegove kolege nisu do kraja odobravale, smatrajući da je mogao da učini mnogo više za popularizaciju aktivnosti NASA. Pa ipak, njegovu veličinu niko ne osporava. U jednom memoarskom tekstu Baz Oldrin piše: "Kad bi astronauti bili košarkaška ekipa, svi bismo mi igrali za neki koledž. Jedino bi Nil igrao u NBA."
Najviše muke da se snađe imao je upravo Baz Oldrin. NASA mu je poverila ulogu PR menadžera i u toj ulozi Oldrin se nije snašao. Rezigniran, napustio je agenciju i vratio se u vojsku, u želji da leti avionima. Dobio je komandu nad test-pilotima u čuvenoj vazduhoplovnoj bazi "Edvards". Oldrin nikad nije bio probni pilot i uništio je sopstveno samopouzdanje pokušavajući da dostigne visoke školske standarde. U vrlo kratkom roku bio je hospitalizovan zbog depresije i teškog alkoholizma. Lečenje je bilo uspešno, ali dugotrajno. Nakon izlaska iz bolnice napisao je memoare, vrlo iskrenu priču o sebi kojom je definitivno ukinuo mit o idealnim, savršenim astronautima. Zbog te knjige bio je koliko hvaljen, toliko i osporavan. Danas se ponajviše bavi teorijom kosmičkog leta, vatreno zagovarajući nove načina putovanja do Meseca, Marsa i dalje.
Majkl Kolins je nakon kratke političke karijere proveo deset godina kao direktor novoosnovanog muzeja aero-kosmotehnike u sklopu instituta "Smitsonijan". Nakon toga okrenuo se biznisu, uglavnom sopstvenom. Skroman i relativno neupadljiv, Kolins je jedan od retkih astronauta koji se nije razveo od žene s kojom je živeo u vreme Apolo programa.
GENIJE I NJEGOVO DELO: Verner fon Braun pozira ispod kolosalnih motora Saturna V |
Saturn V i danas drži praktično sve značajne rekorde kada su u pitanju raketni nosači koji su imali bar jedan koristan let. Sa svojih 111 metara visine, 3000 tona težine, 3500 tona potiska i 120 tona orbitalnog tereta, Saturn V je i dalje najveća, najteža, najsnažnija i najefikasnija raketa koja je ikad ušla u operativnu upotrebu. Jedini pravi takmac iz tog vremena, sovjetski nosač N1, nikad nije dostigao Zemljinu orbitu pošto su sva četiri probna lansiranja okončana eksplozijom. SSSR je napravio istinskog konkurenta tek dve decenije kasnije (raketa "Energija"), u sklopu projekta "Buran" (sovjetska verzija šatla), ali je projekat kao neperspektivan ugašen nakon samo dva probna leta, bez ikakvog korisnog učinka. U poređenju sa Saturnom V čak i današnje rakete deluju skromno. Američki šatl, evropska "Arijana", ruski "Proton" ili "R-7" imaju znatno manji potisak tako da u nisku Zemljinu orbitu mogu da iznesu jedva 10-20 odsto tereta koji je na svojim leđima nosio Saturn V. Posebno impresivan je prvi stepen rakete, širok 10 i visok 40 metara, sa pet u krst raspoređenih motora koji su obezbeđivali potisak za prvih 60 kilometara leta. Potrošnja goriva (tečni kiseonik i RP-1, jedna vrsta avionskog kerozina) bila je fascinantna: oko 2150 tona za nešto manje od tri minuta leta, više od dve i po tone goriva u sekundi po svakom motoru. Četiri bočna mlaznika mogla su da se rotiraju kako bi raketa održala stabilnost dok je peti, centralni mlaznik bio fiksiran. Taj peti motor gasio se nešto pre ostala četiri kako bi se ubrzanje sve lakše rakete održalo u biološki prihvatljivim granicama (oko 4G). Drugi stepen rakete koncepcijski je ličio na prvi, imao je identičan prečnik ali je bio nešto kraći (25 metara). I pored toga, bio je to najveći raketni stepen na kriogeni pogon koji je ikad napravljen (motori su koristili tečni vodonik i kiseonik). Treći stepen, takođe kriogen, bio je znatno manjih gabarita (7x18 metara), sa samo jednim motorom koji je mogao po potrebi da se pali i gasi. Tokom leta na Mesec ovaj motor bio je aktiviran dva puta: prvi put da "odradi" završni deo postavljanja rakete u Zemljinu orbitu, a drugi put da raketu izbaci iz nje i postavi je u translunarnu putanju. Ukupan bilans Saturna V bio je besprekoran: trinaest lansiranja (jedno noćno), nijedan podbačaj, neuspeh ili katastrofa, nijedan ugrožen ili izgubljen ljudski život. Incidenata je bilo, kao prilikom lansiranja Apola 6 i 13, kada su zbog prevelikih vibracija i oscilacija u potisku pojedini motori morali da budu isključeni pre vremena. Ni otkaz dva od pet motora nije bio fatalan jer je sistem autoregulacije to kompenzovao dužim radom preostalih (sovjetski N1 imao je čak trideset motora u prvom stepenu a njihova koordinacija bila je nerešiv problem za inženjere). Bizaran incident desio se i tokom poletanja Apola 12, kada su raketu u kratkom vremenu dva puta pogodile munje – jedna od njih projurila je kroz telo rakete i njen plameni trag – ponovo bez posledica. Pa ipak, i pored fantastičnih uspeha i mnogobrojnih rekorda koje još uvek drži, Saturn V otišao je u istoriju ubrzo nakon likvidacije programa Apolo. Posle letova na Mesec, upotrebljen je još samo jednom, za lansiranje Skajlaba 1973. godine. Jedini razlog za ovako brzu penziju bili su enormni troškovi eksploatacije. Saturn V nastao je u vreme kada su Amerikanci izdvajali rekordnih 0,5 odsto brutonacionalnog proizvoda kako bi konačno stigli tamo gde SSSR još uvek nije. Dok je raketa letela kako treba, malo ko je brinuo za cenu koja za to mora da se plati. I u tom pogledu Saturn V je rekorder: preračunato na današnje dolare, jedno lansiranje koštalo je između dve i tri milijarde. Ilustracije radi, jedno lansiranje šatla (a on nikako ne važi za jeftinu letelicu) košta bar tri-četiri puta manje. Kad je SSSR konačno "predao" kosmičku trku a publika se okrenula ovozemaljskim problemima, ratu u Vijetnamu i aferi Votergejt, niko više nije želeo da finansira dalji razvoj jedne savršene ali preskupe mašine. Dve rakete koje su bile predviđene za otkazane misije Apolo 18 i 19 danas su u delovima izložene kao muzejski eksponati. Planovi da se u Saturn V dodaju još tri motora i tako napravi raketa koja bi mogla da odnese ljude na Mars ili stigne do Meseca direktnom putanjom ostavljeni su za neka bolja vremena koja nikad nisu došla. Ali fotografija verovatno najvećeg i najznačajnijeg raketaša svih vremena Vernera fon Brauna ispod kolosalnih motora Saturna V još uvek odoleva vremenu kao neprolazni simbol inženjerskog genija i snage ljudskog uma.
POČETAK I KRAJ KARIJERE: Verner fon Braun, ratni zarobljenik i tvorac najmoćnije mašine na svetu Postoji direktna veza između nemačkih raketa V-2 koje su sejale smrt po Londonu u Drugom svetskom ratu i Saturna V koji je korišćen u svim Apolo letovima. Ta veza često se prećutkuje, ali ona je veoma opipljiva. Iza oba projekta stoji genije Vernera fon Brauna (1912–1977) i grupe njegovih saradnika koji su se raketama bavili celog života, prvo iz aristokratskog hobija a onda za račun nemačke armije i Hitlera. Ratne godine Verner fon Braun proveo je u Penemindeu, usavršavajući konstrukciju raketa na tečno gorivo V-2 i radujući se svakom njihovom pogotku. Hitler je kasno shvatio razorni potencijal rakete od koje nije bilo odbrane i koja je ni od kuda mogla da donese čitavu tonu eksploziva. Tek pred kraj rata dao je prioritet ovom oružju i od Voltera Dornbergera, generala koji se formalno nalazio na čelu nemačkih raketnih inženjera, zatražio 10.000 raketa mesečno i "totalnu anihilaciju" neprijatelja. Bilo je kasno. U proleće 1945. godine Dornberger i Fon Braun već uveliko planiraju kome će se predati u ruke, sa sve dragocenom dokumentacijom. Izabrali su Amerikance jer su načuli da Rusi loše postupaju sa zarobljenicima. Povukli su pravi potez: Amerikanci su već imali plan "Overcast" (kasnije "Paperclip") sa željom da pohvatane nemačke raketne inženjere odvedu u SAD. Plan je sproveden temeljno i više od stotinu stručnjaka, sa Fon Braunom na čelu, našlo se u Fort Blisu u Teksasu na "ispitivanju". Vrlo brzo ovi "uhapšenici" dobili su kancelarije, saradnike, povlastice, američke pasoše i ključna mesta u razvoju nepostojeće američke raketne tehnike. Amerika, jednostavno, nije imala bolje ljude od njih. Njihovo angažovanje na strani Hitlera i nacista gurnuto je u drugi plan. Verner fon Braun je u Americi sa ogromnim poletom nastavio rad, usavršavajući V-2 koji će evoluirati u "Redston" (prvi američki interkontinentalni projektil) i Jupiter-C, preteču Saturna V i nosač koji je u orbitu postavio prvi američki satelit. Iako je, razočaran stalnim kresanjem fondova, Fon Braun napustio svemirsku agenciju 1972, njegov doprinos tehnici nije bio zaboravljen, a nakon njegove smrti o njemu je biranim rečima govorio i predsednik Džimi Karter. Međutim, mnogi nisu zaboravili ni Fon Braunove grehove iz prošlosti. Oko 80 odsto nemačkih inženjera dovedenih u SAD, kao i Fon Braun lično, bili su članovi Hitlerove Nacionalsocijalističke partije (Fon Braun je dugo krio detalje svoje nacističke prošlosti). Iako su svi tvrdili da su člansku kartu imali iz praktičnih razloga i straha za sopstvenu sigurnost, niko od njih nije odbio počasti i privilegije koje su nacisti delili (Fon Braun je bio član u još pet-šest nacističkih organizacija). Artur Rudolf, blizak saradnik Fon Brauna i formalni direktor Saturn V projekta, organizovao je tokom rata smene u podzemnoj fabrici Mitelverk, gde su u neljudskim uslovima hiljade logoraša dovedenih iz konclogora Dora sklapale V-2 projektile. Rudolfu, kao ni Fon Braunovom bratu Magnusu, takođe angažovanom u podzemnoj fabrici, nikad nije smetalo što tamo od bolesti i iznurenosti dnevno umire 160 nesrećnika. Rudolf je, takođe, potkazivao radnike za koje je smatrao da sabotiraju posao, što je obično vodilo njihovoj egzekuciji. Verner fon Braun je bar jednom posetio podzemnu fabriku i utvrdio da su "uslovi rada tamo zapanjujuće loši", ali ništa nije uradio da se stanje popravi. Kurt Debus, još jedan raketni stručnjak, uživao je da nosi SS uniformu u Penemindeu, a 1942. godine je denuncirao svog kolegu sa posla kao antinacistu. Sve to bilo je, uglavnom, zaboravljeno i prepušteno istoričarima. Jedini izuzetak bio je Rudolf, koji je tek 1984. optužen za ratne zločine u fabrici Mitelverk. Kako bi izbegao sudski proces, pobegao je u rodnu Nemačku, odrekao se američkog državljanstva, ali ne i lepe američke penzije koju je stekao kao dugogodišnji visoki službenik NASA. |
