Gluvarenje je, sama reč kaže, ili će biti da ne kaže, kad neko "bleji", iliti ubija bogu dane, tek tako, da prođu. Moglo bi se opisati i kao jedna vrsta dokolice, džabalebarenja, sigurno.

Možda bi se najbolje dalo definisati Olovkapišesrcem rečima – to je ono kad deca daju svoja tumačenja zadatih pojmova – pa bi gluvarenje bilo Kad ti je život godišnji odmor, ili Kad nigde, i nikad, ne žuriš. Ima toga kad ti je to tako, kad se sam obeležiš, pa ljudi na pominjanje tvog imena samo mašu i vrte glavom, u redu je on, ali nešto mu fali. Eto, Dole, kod njega, još se priča da Ludi Dragoslav u stvari nije bio lud, ali da nekako nije bio od ovoga sveta, a onaj Joca Vrućina, koji je to bio lik, ide on tako, ‘oda, stanu mu kola, vozač stane, pita, dokle će, da ga poveze, ovaj će, Pusti me, žurim. Ne bi mog’o da kaže da je taj i takav slučaj, da je od te sorte, pre bi se moglo reći da je nekako sklon tom gluvarenju, da je predestiniran, valjda pogodi reč, za to ‘vatanje zjala. Uostalom, ne ‘oda on, kad bi se moglo, ne bi se pomer’o sa nekog mesta sa kog bi dobrano mog’o da vidi sav ovaj mali svet. A najbolje bi bilo, ko što biva i bude, da tako gluvari u paru, jedan na jedan, da se samo pogleda sa Onom, ajde i ako mora i Onim, da se Ćute, i razumeju bez ti’ reči.

Povod za ovaj tekst, neka bude za sve, bio kad mu je Ona što živi u dva života, ima i to, poslala taj SMS, veli, Sanjala ga, i pita, Dobro li je. Šta mu je sad to, veštičija posla, ili je stvar Jednostavnija? To bilo za ‘ladni dana, dok je sedeo na spratu One knjižare, koja pored knjiga ima i kafanu, da skrati, ima taj vinjak, i ima tu rakiju, najbolje kad je ‘ladna, ta rakija, da se oturi, ubije i zabašuri ono što u njoj ne valja. Dakle, baš kont’o i razumev’o ono Dobro li je, onaj što brsti i melje na prazno je nešto brstio i mlatio praznu slamu – a najbolje na temu Kako je moguće da su u središtu zemlje magma i ta lava, kako to ne probije kad je kora tako tanka – kad, snovidi mu se Jedna bogomdana za Ćutanje, vidi, čita nešto preko kafe, biće od literature Kako naći srodnu dušu, i sve gleda u najdalje daljine. Ako se tako može reći, prizemni stvar, jeste da je jedan za stolom doš’o do suštine sa reči da opštinski službenici ježednevno begaju sa posla, pređe sa Srodnom dušom na to gluvoćutanje, a ona će, Neću moći. Na još tog i raznovrsnog gluvoćutanja dobi još ti’ literalni’ i životpišeromane odgovora, Jesam ti rekla, i Ti znaš.

Šta bi, do’vati sa police knjigu poezije, stajala pored Adama Zagajevskog, nikad čuo, austrijski pesnik i dramski pisac Fridrih Cauner, "Kad pokuca onaj, svojom koščatom rukom", koji će to biti andrak i belaj. Otvori knjigu, i to bi bio pravi povod ovog pisanja, Kad pokuca onaj/ svojom koščatom rukom/ napravih se gluh/ ništa ne vidjeh/ ništa ne učinih/ učinih/ ništa/ ko da je/ i taj dan/ ko svi drugi...

U međuvremenu, lipa je olistala, procvetala, što bi rek’o Ljuba Pače, otišla Kolubarom Donjom, vasiona i Mali svet su bili k’o na dlanu, ispred One knjižare gluvarilo se sve u šesn’es’ i na kvadrat. Bilo je tu i toga da ti od ti’ ženskije’ pogleda Utrne trtica, da takoreći laješ, njištiš i ponašaš se ko da si osoljen, ali Cauner se dalje otvarao, sve mu se to lepilo na gluvu Pesničku dušu, Najveći lažovi su oni/ koji veruju u ono što govore... Ajde još toga, i od Čujte Srbi tema, Prezrimo riječ moć/ i klanjajmo se/ moćnicima/ Zamenjujemo/ znanje/ informacijama/ Informacija je/ pijesak/ koji nam se u oči baca/ da bi se/ svijetom/ vladalo/ Pijesak/ koji od umnih/ glupe, glupe, glupe/ budalaste/ pravi... Ja ću/ bez sumnje/ zvučnike/ skrhati/ i ubuduće/ pokušati/ slušati/ samo još/ stišano/ Samo sebe slušati/ Samo sebe/ Samo sebe...

Lipa je i precvetala, a najbolje, pred tu Knjižaru, jeste kad joj kiša prebere lišće, otvore se brate vidici, gluvo se ljušti i gluvo diskutuje na gluve teme, a najbolje na one ima li života posle smrti, jebo ćar vajdu, i dokle država stigla sa reforme. Nema tu mnogo o Visoku politiku, to se zna, nego deduktivno i o’zdo. Kad se to nabroji, odma’ se odustane, trezorom rukovodi jedna što dobra samo za udaranje po dobrom dupetu, televizijom upravlja druga, a nisu ista partija bog te ne bi, što od tu stručnost i ostalo iskustvo, ima višlje, i biva, stručnije dupe. Da se ne pominju druga stranačka dupeta, frizure i baci tebra kosku državnički likovi. I sve to na debeloj državnoj plati, toplom obroku i drugim od smanjenja javne potrošnje sinekurama. Tu i na te plata teme, jednom dođe da kaže da se preračun’o onaj Ljuba Živkov, i to na Našu štetu, kad napis’o da mu plata dva’es’ puta manja nego u onog guverner Jelašića, mora da ima neka koma i zarez preko ti dva’es’ puta.

I šta onda preostane nego Samo sebe slušati/ Samo sebe/ Samo sebe... i disati, kako Bog i Priroda zapovedaju. I ponovo, i opet, na čeku, na položaj, pod Onu kišom otrebljenu lipu, pa da sve prolazi i sastavlja se u njemu. A Cauner, ne Raša Livada sa svojim Lišće opada, horizonti se šire, kaže, Kad pokuca onaj/ svojom koščatom rukom/ i ja shvatih/ morao si/ u svom životu dosad/ kuću izgraditi/ knjigu napisati/ drvo zasaditi/ sina napraviti... Biva, ko što bilo da Jedna i odjedared počela da mu se, ili, neka bude množina zbog tu umetnost, bilo kome od nji’ javlja. Kako, ne da se to opisati, i ne samo da se tako Ona javlja, na žici za veš, gde, hteo ne hteo, gleda, po tri dana drži jedne gaćice. Ovo već izašlo iz teme, neka budu kraj i finiš.

Dragan Todorović