TV manijak:
Mirna Bosna

U utorak sam gledajući TV program imao neverovatan utisak paralelnih svetova. Ništa na Balkanu nije slučajno, al se nekako potrefilo da su RTS i HRT istovremeno emitovali putopis o Bosni. Na RTS-u je u Trezoru emitovana emisija "Višegradom u Andrićevom odelu" (igrano-dokumentarna) o Ivi Andriću – logično. Putovalo se uz i niz Drinu, čuli smo odlomke iz njegovog dnevnika, Bosna se zazelenila u avgustovskoj lepoti, Drina se modri i zeleni (zavisno koju boju preferirate) – a Andrića, njegove reči, uvek možete da slušate. Mogli smo da vidimo kako sada Ćuprija izgleda, kako se ljudi sećaju nobelovca i kako izgledaju toponimi iz njegovih dela danas. Andrića je glumio Nebojša Dugalić, u odelu, sa Andrićevim šeširom, a ja sam poželeo da ponovo proputujem Andrićevom Bosnom – Višegradom, Travnikom i Sarajevom.

Dok sam gledao emisiju, pitao sam se da li je književnost na bilo koji način mogla da pomogne da se u toj Bosni ne desi ono što se desilo. Ono jeste, "Mirna Bosna", ali da li književnost, umetnost i lepota uvek zaćute kad zapuca. Dopalo mi se što ova emisija nije ni pokušavala da svojata autora, ili da ga, ne daj bože, gurne u neku od naših podela.

I gle čuda, istovremeno, na HRT-u je emitovan putopis Gorana Milića po Bosni. OK, čovek je deo zlatne tradicije televizije, ali je ovoga puta špartao Bosnom kao reporter hrvatskog nacionalnog servisa. Krenulo se od podeljenog Mostara, pa preko Jablanice (i janjetine kod Gojka), preko Sarajeva i Zenice do Banjaluke. Ideja je odlična jer nam pokazuje da i u Hrvatskoj postoji isti stepen nepoznavanja tog okruženja i najbližeg komšiluka. U Bosni se nepoznavanje običaja tvog komšije oduvek smatralo nekulturom. Zato što su se tako dobro poznavali – narodi Bosne su se tako teško krvili i jedni druge umeli dublje da povrede. Što se tiče Gorana Milića, pokazalo se da je u profesionalnom smislu i dalje u formi, ali je takođe vidljiva i ona neobična potreba HRT-a da se postavlja kao merilo stvari i događaja u regionu. Ma koliko se balkanski narodi busali, u medijskoj sferi smo gotovo jednako pristrasni, skloni predrasudama i iskrivljenjima. Mi stariji pamtimo pokušaje Yutela da sačuva razum i mir među jugoslovenskim narodima. Goran Milić je bio među tim ljudima, pa je njegovo razočaranje time možda veće. Tu u Bosni, kao i bilo gde drugde na Balkanu – vreme je mitološka kategorija, pa je transformacija od Yutela do HRT-a, meni delovala još intenzivnije. S druge strane, kao što je u emisiji RTS-a glumac u kostimu Andrića šetao Višegradom (poput Tita u onom Žilnikovom filmu), tako je i Goranova reportaža mogući vid profesionalne katarze. Štaviše, pomislio sam kako je možda sazrelo vreme da se TV autori iz regiona, naročito oni iz informativnog programa – prošetaju krajevima kojima su se devedesetih intenzivno bavili crtajući mape novih država. Ispašće da se Vukovara, Knina, Zadra, Sarajeva, Prijedora, i gomile drugih gradova sećamo samo po TV izveštajima. Verujte, ne govorim napamet, jer sam ovih dana slušao ispovest jednog našeg čoveka koji je autobusom putovao da obiđe obnovljenu kuću u Skradinu. Ispred njega su u autobusu sedela dva momka, jedan je rodom iz Krajine, a drugi njegov prijatelj Beograđanin koji je želeo da vidi rodni kraj svog najboljeg prijatelja. Kada su stigli iznad Knina, Srbijanac se iskreno začudio jer je u njegovoj mašti – taj Knin bio veličine Njujorka. Iskustvo stvari svodi na njihovu realnu meru, a pitam se kako bi taj put Bosnom ili Krajinom podneli neki drugi novinari ili umetnici. Ne bih da budem pogrešno shvaćen, nije reč o lustriranju, niti o iskupljivanju, samo sam gledajući pomenute TV emisije shvatio koliko nam je potrebno da upoznamo svoje komšije. Možda je to normalniji način od uobičajenih letnjih raporta – gde ste bili na moru. Čak je i taj odlazak na more, od mog detinjstva arhetipska situacija i velika radost – postao pitanje političkog opredeljenja. Idete li na pravoslavno more u Grčku, ili ste se vratili u Dalmaciju i da li ste imali probleme. Vrhunac TV programa i pomirenja dolazi sa TV Crne Gore. Posle prošlogodišnjih, blago rečeno nesuvislih izjava o gostima iz Srbije, turistički radnici i nadležni ministar putem televizije Crnogorcima drže malu školu turističkog bontona. Nema paradajz turista, nije važno koliko troše, važno je da ih što više dođe, nije lijepo dobacivati na ulici grupama turista – u stilu, šta oće ovi, i tako dalje. Konačno – nije teško biti fin, makar dok traje sezona!

Dragan Ilić