---

Tribina »Vreme izazova«, 1. deo >

Srpska porodica u krizi

VLADAN BOŽANIĆ: Linija siromaštva

Za početak, fokusiraću se na tehnički aspekt uticaja krize u Srbiji. Svi znamo da smo posle promena 5. oktobra 2000. imali značajan ekonomski rast koji je, nažalost, stao kada je počela svetska ekonomska kriza, negde u četvrtom kvartalu 2008. godine. Nakon toga situacija prosečne srpske porodice se znatno pogoršala. O tome govore brojni indikatori. Kao primer navešću, recimo, da se stopa nezaposlenosti znatno povećala. To nije slučaj samo u Srbiji, već i u drugim zemljama Evropske unije, i šire. Ali, takođe, želim da kažem kako je kriza, prema najnovijim podacima i istraživanjima, zaista počela da jenjava. Možemo da očekujemo neki oporavak sredinom sledeće ili najkasnije u ovo vreme naredne godine. Najvažnije je da je kriza zaista počela da jenjava. O tome govore i bruto domaći proizvod i drugi indikatori, kao što su kretanja na tržištu rada.

Što se tiče siromaštva, postoje različite metodologije merenja. Kako mi još uvek nismo članica Evropske unije, za sada koristimo metodologiju Svetske banke. Razlika između ovih metodologija je značajna. Koncept Svetske banke bazira se na nekom nutricionističkom minimumu. To su neke kilokalorije koje čovek mora da unese da bi preživeo. I, prema standardima organizacije FAO, to iznosi oko 2280 kilokalorija. U principu, linija siromaštva je bazirana na tom indikatoru da bi merili da li je neko siromašan ili nije.

Prema toj metodologiji, siromaštvo se znatno povećalo. Govorim o statistički značajnim razlikama od četvrtog kvartala 2008. do ovog trenutka. Polako ali sigurno ekonomska situacija u zemlji se popravlja, što će se direktno odraziti i na životni standard građana Srbije. Ukratko, kriza je zaista znatno uticala na životni standard građana, pa samim tim i na prosečnu porodicu u Srbiji.

SMILJKA TOMANOVIĆ: Svetla strana priče

Mi nemamo metodologiju kojom bismo kao Republički zavod za statistiku iz godine u godinu pratili i izmerili efekte ovog ekonomskog udara, ali sociologija se bavi nekim trendovima dugog trajanja koji će se nastaviti nakon ovog kriznog perioda.

Razmišljala sam o nazivu ove tribine. Prvo, mi ne koristimo izraz "srpska porodica" nego "porodica u Srbiji", zato što u Srbiji žive i druge porodice osim srpskih. Drugo, porodica u krizi – možda je tema namerno postavljena dvosmisleno, da je porodica u krizi ili da je reč o porodici u uslovima krize. Ovo drugo je evidentno. Iz više razloga ne bih se složila s tim da je porodica u krizi i to ću opisati, a da je društvo u jednoj dugotrajnoj, recimo krizi – usporenoj, atipičnoj, postsocijalističkoj, neuspešnoj društvenoj transformaciji. To je istina i ta transformacija traje bezmalo dvadeset godina.

Zašto mislim da porodica nije u krizi? Iz dva razloga. Jedan je zato što je ona subjektivno veoma značajna našim ispitanicima, a kad kažem naši ispitanici, mislim na ispitanike istraživanja koja je sprovodio Institut za sociološka istraživanja na Filozofskom fakultetu, koji prati porodice od početka devedesetih, ali najviše ću se fokusirati na poslednja tri velika anketna istraživanja sprovedena 2003, 2007. i 2008. godine na velikim nacionalno-reprezentativnim uzorcima. Da je porodica veoma značajna jeste jedan subjektivan stav. I kada radimo istraživanja mladih u nekim drugim projektima, mladi ne odbacuju porodicu, ideju porodice, možda samo sklapanje porodice odlažu u neke kasnije godine u poređenju sa njihovim roditeljima.

Objektivno gledano, porodica je stvarno imala veliki značaj za opstanak i razvoj pojedinaca. Tokom proteklih dvadeset godina ona je imala veoma značajnu ulogu ublažavanja svih potresa s kojima su se ljudi susretali devedesetih i dvehiljaditih godina, tako da će verovatno odigrati značajnu ulogu i u ovom poslednjem potresu koji je izazvan svetskom ekonomskom krizom i njenim efektima ovde.

Za nas je jedan od začuđujućih pokazatelja istraživanja iz 2003. godine bio neobično visok procenat višegeneracijskih porodičnih domaćinstava, jedna vrsta načina života kakav je postojao u tradicionalnom društvu Srbije, ali tokom socijalističkog perioda se smanjivao, da bi početkom osamdesetih učestvovao u ukupnom broju domaćinstava sa nekih prosečno petnaest posto, a osam posto u gradovima. Već na popisu 2002. godine takvo je bilo već svako četvrto domaćinstvo. Prema dve naše ankete, svako treće domaćinstvo je to višeporodično prošireno domaćinstvo. Po istraživanju iz 2007, broj takvih domaćinstava se nešto malo smanjio – sa 31 odsto u 2003. na 27 odsto.

Ne bih sad tumačila te trendove ali, naravno, jasno nam je da je s jedne strane u pitanju efekat stambene nestašice i potrebe da ljudi zasnivaju vlastite porodice u domaćinstvu njihovih roditelja, tako da je na početku ovog perioda, sredinom devedesetih, svaka druga mlada porodica započinjala svoj zajednički život u roditeljskom domaćinstvu.

Taj zajednički i, uopšte, porodični život ja bih htela da pogledam i sa svetlije strane, šta on daje u smislu strategija preživljavanja ili opstanaka pojedinaca i porodice. Što se tiče te svetlije strane, jasno je da postoje i potreba i korist od udruživanja stambenog prostora i finansijskih sredstava. To je bila jedna od osnovnih strategija s obzirom na visoku nezaposlenost, nestabilnost zaposlenosti, na stalne prinudne odmore, otpuštanja, privatizacije, stečajeve itd. Jednostavno, članovi porodice su morali da udružuju sa roditeljima, rođacima itd. – najčešće sa roditeljima – izvore prihoda iz rada, plate, penzije, socijalnu pomoć, i izvore iz neformalnog rada, u stvari sive ekonomije. Po našem istraživanju, siva ekonomija je učestvovala sa 30 do 40 odsto ukupnih prihoda. To su procene na osnovu onoga što može da se dobije od ispitanika.

Istraživanja pokazuju da ova višeporodična, višegeneracijska domaćinstva imaju nešto bolji standard od inokosnih – mi ih zovemo nuklearnih – samostalnih porodica, i od jednoroditeljskih koje žive same kao i od samačkih. Što se samačkih domaćinstava tiče, to je jasno pošto su kod nas to preovlađujuće staračka domaćinstva koja su među najsiromašnijim kategorijama stanovništva.

U ovim višeporodičnim domaćinstvima udružuju se ne samo različiti izvori sredstava – penzije, plate, zarade na sivom tržištu, pomoć – nego se udružuju i radne aktivnosti, humani kapital, pa one imaju više razuđene ili diverzifikovane radne strategije.

S druge strane, domaćinstva, ne samo višeporodična, ali posebno ona, morala su da pokriju neke institucionalne manjkove ili nemogućnosti institucionalnog sistema u nekim elementima organizacije porodičnog života, kao što je briga o deci, čuvanje dece – baka servis, bez obzira na to da li žive zajedno ili odvojeno – potom briga o starima, briga i nega starih osoba, obavljanje raznih poslova pomoći. Na primer, od roditelja se u velikoj meri očekivalo da učestvuju u takozvanoj podršci učenju, da rade sa svojom decom oko školskih obaveza.

Pored te funkcionalne pomoći porodica takođe pruža emotivnu podršku i pomoć svojim članovima. To je naročito važno za jednu kategoriju porodica. Mi i ne znamo mnogo o njihovom načinu života i tek treba da sprovedemo istraživanje jednoroditeljskih porodica, čiji je broj u porastu. One, prema popisu iz 2002. godine, čine 14,7 odsto i većinom ih čine majke s decom, 11,4 odsto, a 3,3 su očevi s decom. To su porodice koje nastaju kao posledica razvoda, udovištva, vanbračnog rađanja. Po našem poslednjem istraživanju, jedna trećina tih porodica živi uklopljena u višeporodične zajednice i dobijaju sve vrste pomoći koje inače ne mogu da ostvare u društvenom sistemu, znači oko čuvanja dece, materijalne pomoći i tako dalje.

Očekivalo bi se da su sukobi i napeta atmosfera karakteristični za višeporodična domaćinstva. Zanimljiv je podatak iz našeg poslednjeg istraživanja, kojim je obuhvaćeno 1200 porodica, da gotovo dve petine – tačnije 38,6 odsto – ispitanika kaže da je zadovoljno životom u zajednici. To je prosto jedan podatak koji treba da se dalje proučava, jer je inače pretpostavka da su višegeneracijska domaćinstva izvori različitih vrsta konflikata.

To je na toj svetloj strani porodičnog života i koliko je porodica doprinela opstanku i blagostanju pojedinaca tokom ovih dvadeset godina.

ZORAN MUSTEROVIĆ: Psihološko osiromašenje

Govorim u svoje ime, ne u ime institucije, niti kako institucija pokriva zaista puno usluga; inače radim s porodicom i maloletnim delinkventima. Hoću da se vratim na temu koja je pokrenuta.

Što se tiče ove krize – kako je nazivate – srpske porodice ili porodice u Srbiji, čini mi se da bi bilo važno da procena krize bude sveobuhvatna, odnosno da nabrojimo sve moguće krizne momente porodice. Krenulo se od materijalnih pitanja, prosto je naglasak na materijalnom momentu koji su moje kolege dobro nazvale ekonomska traumatizacija porodice. Čini mi se da je to dobar izraz i da su taj element krize psiholozi dobro targetirali.

Porodična kriza je, naravno, uzrokovana nekim društvenim okolnostima koje se menjaju i kojima se ne vidi kraj ni perspektiva. Ono što je još važno jeste – ta srećna porodica kojoj bi se težilo. Teško da postoji neko ko bi se usudio da kaže šta je srećna porodica ili, što je nama psiholozima bliže, da kažemo zdrava porodica ili, kako se to danas govori, funkcionalna porodica. To je nešto oko čega bismo morali da se dogovorimo, pa da nekako projektujemo te procese prema postojećem cilju, a nismo ni jedno ni drugo uradili. Niti smo krizu dobro objasnili, niti smo uzroke krize dobro objasnili, niti smo aktuelno stanje dobro presekli a, posebno, nismo dobro postavili ciljeve.

Kad bismo sve to najpre rešili, trebalo bi da vidimo da li imamo kapacitete, da li imamo motivaciju da se uređujemo u društvo koje bi išlo naruku porodici – da li imamo finansije, da li imamo stručne ljude, da li imamo institucije. U svemu tome manjkamo. Tako da bi u svemu što bi dalje išlo iz toga, iz ove prve dve tačke – planiranje nekih procesa, implementacija, evaluacija tih procesa je nešto što prosto onako dođe kao teorijske mogućnosti. Mislim da bismo samo u tom slučaju bili u stanju da kreiramo društvene procese koji bi išli naruku porodici. To, prosto mi se čini, ne ide, savremena civilizacija ne ide tim tokom.

To što ponekad kažu da su zadovoljni svojom porodicom i da je posle dugo vremena porodica našla neki modus preživljavanja, to je ono što se praktično spustilo na najniži nivo. U mojoj praksi je zanimljivo da su najmanje problema u ekonomskoj krizi ispoljavale one porodice koje su već ekonomski preživljavale. To je njima, prosto, "prirodno" stanje. I one su samo nastavile da žive u svemu tome, pokušavajući dan za danom da obezbede neku svoju egzistenciju. Što se tiče drugih slojeva, nastali su veliki lomovi. Kako radim s maloletnim delinkventima, ne biste verovali koliko je doktora nauka, pukovnika u državnoj bezbednosti, kolega psihologa, pedagoga sedelo u mojoj kancelariji. Svi slojevi su zahvaćeni, uz onaj koji se podrazumeva, neki niži sloj.

Ono što se vidi jeste da postoje dve potpuno suprotstavljene grupe, jedna koja dobro radi, veoma mala grupa koja jako dobro zarađuje i čija deca žive sa osećanjem svemoguće dopuštenosti. Nemaju nikakvu kritičnost, žive u nekom sopstvenom izolovanom svetu. I naravno, oni razvijaju ono što je svima poznato – dobro razvijen super ego; i u drastičnim slučajevima njihovi roditelji kažu: pa, dobro, to su deca, to su dečje gluposti... – a radi se o "igri" pištoljima, ovim i onim stvarima koje predstavljaju ozbiljna dela.

Zatim, mnogo veći deo su oni koji se trude da svojoj deci obezbede egzistenciju, rastrzani između mnogih poslova. Njihova odsutnost je prilično velika i oni zauzvrat očekuju od škole i od svih mogućih institucija koje postoje da preuzmu taj deo odgovornosti. Zato su jako revoltirani na školu, otud ta mala saradnja sa školom, kao i s drugim ustanovama. Oni bi rado da im mi malo popravimo dete i da u tome škola najviše učestvuje. Iako za ta očekivanja ima pomalo osnova, ipak je njihova odsutnost iz porodice opredeljujuća za slab uticaj koji imaju na decu. I tako, došlo je do popriličnog razdvajanja između generacija roditelja i dece, između njihovih vrednosti. Roditelji su potpuno zbunjeni, jer ono što su oni živeli uopšte ne funkcioniše, niti znaju šta bi i kako bi vaspitavali na drugi način. I, s druge strane, deca koja su rano izašla iz porodice i ostala otvorena za mnoge uticaje, za koje oni posebno nemaju kritičku svest da bi mogli da ih preispitaju.

U svakom slučaju, može se reći da ovo ekonomsko osiromašenje dovodi do psihološkog osiromašenja, da se tu pravi jedan lanac – što manje imate novca, sve više jurite za njim, sve više vremena trošite u jurnjavi za njim i kako biste nešto uštedeli. Tako ste sve svoje druge potrebe poprilično stavili na stranu. Roditelji u svemu tome zaista pokušavaju da urade mnogo, ali njihova deca su nezadovoljna koliko im daju. To je jedna strašna razlika i sukob između jednih i drugih.

Neka istraživanja mojih kolega psihologa su potvrdila, kao što je koleginica Smiljka Tomanović rekla, da postoji zadovoljstvo porodicom. Međutim, to nije zadovoljstvo, nego je to neka snaga da se u kriznim trenucima možete osloniti na porodicu, i interesantno je da se tu, kako su pokazala naša istraživanja, više oslanjamo na majku. A druga stvar je da roditelji pokušavaju da u toj svojoj roditeljskoj funkciji nađu snagu da prevaziđu krizu. Pošto im društvo u krizi ne nudi dobre mogućnosti, oni pokušavaju tu da nađu neki balans, da ipak porodica bude neki oslonac i nešto gde se problem može prevazići. A opet, ima i nezadovoljstva, tako da nalazimo jedan ambivalentan odnos prema porodici u ovom trenutku na tom psihološkom nivou.

U svakom slučaju, treba reći da se zbog ličnog, individualnog osiromašenja psihologije u društvenoj krizi zanemaruju različite potrebe, međusobni odnosi i sopstvene potrebe. Kad se lične krize udruže, to je nešto što poremeti osnovno funkcionisanje za koje se ne može reći kakve će sve posledice imati.

LJUBIVOJE RŠUMOVIĆ: O nadi ili dete je otac čoveka

Nisam ja stručnjak za porodicu, čak bih teško i mogao reći da sam stručnjak za decu, iako se decom bavim pedeset godina. Za početak bih rekao nešto o naslovu ovog našeg razgovora: Srpska porodica u krizi – traganje za srećom. Zanimljivo, svi govorimo o srpskoj porodici u krizi a još niko ništa nije rekao – to će valjda biti u drugom delu rečeno – o traganju za srećom, što mene više interesuje.

Ne bih se složio sa Smiljkom. Ja bih, naprotiv, ostavio naslov – srpska porodica u krizi. I mađarska porodica u Srbiji koja plaća porez u Srbiji, koja živi tu, koja uči škole u Srbiji itd. je srpska porodica. Taj pridev daje jednu vrstu intimnosti tom zajedništvu. I mislim da je bolje i celishodnije čak i sa aspekta države Srbije, a ja bih rekao čak i sa aspekta svakog Srbina i svakog Mađara, reći srpska porodica mađarske nacionalnosti u Srbiji. Pa ne mora ni da se kaže to u Srbiji, na kraju krajeva.

Bežanje od tog prideva srpska kroz istoriju, naročito ovu poslednjih decenija, pa možda i u celom dvadesetom veku, dovela nas je do velikih problema na Kosovu, ali to nije danas tema. Ali je, naravno, takođe dovela srpske porodice u zaista nezavidan položaj, ako se složimo – a ja sam spreman da se složim – da je porodica osnovna ćelija društva. Onda tvrdim da je naše društvo, naročito posle Drugog svetskog rata, čemu sam bio svedok i o tome mogu kompetentno da kažem – mnogo učinilo, nesvesno, neću da kažem da je to namerno učinjeno, da se osnovna ćelija društva potpuno sruši, razruši, demontira.

To je dovelo do jedne tragične situacije. Mnoge generacije iz sela, gde je postojala jedna vrsta tradicionalne, patrijarhalne porodice, raslojene su. Otišli su ljudi u gradove. Pronela se, naravno, vest o takozvanim državnim jaslama i da je to nešto što je traganje za srećom, a ne motika i obrada majke zemlje. I to je, naravno, dovodilo do raslojavanja. Obično je muž otišao da radi, žena je ostajala sa decom u selu. Deca su bez oca odrastala na neki način, kako bih to nazvao ne znam ni sam, ne mogu da ih nazovem invalidima, ali svako dete koje odrasta bez jednog roditelja u nekom smislu, možda ne baš tako drastično, za mene je invalid.

Generacije i generacije su na taj ili na sličan način raslojavane. To se činilo i čini se i dan-danas. Nije nikakvo čudo što danas kažemo da se porodica, kako bih rekao, objedinjuje, stvaraju se te višegeneracijske porodice. To je jedna instinktivna borba za opstanak, borba za golo preživljavanje rekao bih, ali možda i neko instinktivno vraćanje nečemu što se nekada izgubilo, a što je bilo dobro.

Zašto je to bilo dobro? To je takođe jedna od tema o kojoj bismo mogli da razgovaramo. Ja sam, upravo za "Vreme", pre godinu dana rekao da se u selu rađaju ljudi, a u gradu se rađaju kućni ljubimci. Naravno, imao sam mnogo problema zbog toga, čak i telefonskih poziva kada su me grdili i nazivali budalom i tako dalje. Nisam nikome objašnjavao šta to znači. Ali svestan sam jedne stvari – da ne smemo mešati uzroke i posledice, jer to je jedna od osnovnih odlika gluposti. Dakle, uzrok svemu su upravo ispuštene generacije dece – znači, ja govorim o tom aspektu – u porodicama, upuštene, ispuštene, na neki način izgubljene za jedan porodični, pravi porodični život.

I nije sad pojava ovih mnogogeneracijskih, višegeneracijskih porodica, nije to kao što gospodin Musterović kaže, spuštanje na najniži nivo. Ja mislim da je to čak na neki način vraćanje nečemu što je nekad bilo dobro, instinktivno. Ne znam zašto bi to bio najniži nivo.

Nauka kaže da se ličnost čoveka formira u detinjstvu. Naravno, to je prvo jedan pesnik rekao, moram da kažem, engleski pesnik Vilijam Vordsvort je rekao: dete je otac čovekov. Kasnije je to Frojd formulisao kao: detinjstvo je roditelj čovekove ličnosti i tako dalje. Velika je polemika o tome do kog se uzrasta odvija to formiranje dečje ličnosti, čovekove ličnosti u detetu. Dr Vladeta Jerotić smatra da se to odvija do treće godine, da to odvijanje i formiranje čovekove ličnosti počinje onog trenutka kad žena ostane blagoslovena i još dok je dete u njenoj utrobi. I čak ima savete kako majka treba da se ponaša prema tom detetu koje još nije rođeno.

Naravno, kasnije je Marija Montesori – hajde da vas malo profesorski ugnjavim – rekla da je na majci samo da rodi dete, a dete mora od sebe da stvori čoveka. Razmislite šta to znači. To je ono što je strašno važno. Dete to treba da učini u raslojenim, istraumatizovanim porodicama, a jesu – da li ekonomskom situacijom ili nekom drugom, psihološkom, socijalnom – ali sve ipak dolazi, svemu je uzrok, mislim, jedna vrsta društvene nebrige o porodici. Mada deklarativno, možda i u zakonu i u Ustavu, ne znam ja te akte, možda stoji da je osnovna briga o porodici, postoje ministarstva koja se kao time bave, sve je to u redu, ali to se ne sprovodi. Kao što, naravno, svi znamo da je neke tamo 1990/91. godine potpisana Konvencija Ujedinjenih nacija o pravima deteta – i odmah, naravno, pogažena, prvo ratovima devedesetih, drugo kad je demokratska vlast došla, uvedena je veronauka u škole, što je direktno protiv Konvencije Ujedinjenih nacija o pravima deteta.

Dakle, mi smo majstori da sve olako potpišemo, da sve olako i deklarativno priznamo, pa da to sami, prosto naprosto, ne poštujemo i porušimo.

Traganje za srećom je, kako bih rekao, permanentno. Ono postoji i svaka porodica ima u sebi neku nadu. A nada je ono što zapravo održava čoveka da ne "odlepi", što kažu, da se ne ubije i tako dalje. Gde je sad taj san budnih, kako je to, čini mi se, Plinije Stariji – mislim da će Boško Mandić bolje znati, on zna te mudrace – rekao da je nada san budnih. Dakle, nada je potrebna, nada da će biti bolje. Ali naravno, okruženje nam ne daje šanse da se nadamo. I to što je nada, što ona postoji, ja tvrdim da postoji, to je takođe jedna vrsta atavizma, jedna vrsta instinkta u svakom živom biću – pa, na kraju krajeva, i vuk ili tigar u lov krenu sa nadom da će uloviti nešto – a mi, svesna bića naravno, mi imamo sposobnost da se potrudimo da tu nadu ovaplotimo.

I zato treba nadu vraćati narodu.

 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI		ODŠTAMPAJ TEKST

---