"Kako smo se dovijali za vize"; VREME 987

Čitam tekst, jasno mi je o čemu piše Tamara Skrozza, toliko jasno da mi je bukvalno muka od svake rečenice, iako je tekst savršen. Otprilike smo vršnjakinje, i još mi je bliži efekat tog osamnaestogodišnjeg viznorežimskog tajminga u životu.

Neću pisati o najzanimljivijim dolaženjima do vize, jer iz dna svoje duše mrzim pomisao na te beskonačne gnusne ponižavajuće događaje. Nikad ništa nisam toliko mrzela, da se skoro zabrinem od neukrotivosti i intenziteta tog doživljaja. Na sve sam uspela da se adaptiram, i koliko-toliko racionalno prihvatim stvarnost. Na ovoj tački sam, avaj, "okinula". Ta sadistička tortura, diskriminacija i iživljavanje raznih službi i službenika kroz vreme i prostor je, nažalost, uspelo da stvori trajni crni pečat u mojoj ličnosti, tako da nikad nikom neću prepričavati svoje logoraške "anegdote" iz redova za izlazak iz Sivog doma "Srbija".

Osnovni razlog zbog koga pišem ovaj komentar jeste kraj teksta. O radosti.

Frapantno, ali nemam je! I vidim da nisam jedina. Da li sam to postala bolesna?

Možda, ne znam... Moja jedina emocija je: ogorčeno – hvala vam, nije trebalo. Kao Rundek, "za mene je već kasno". Izgleda.

Ali budimo pozitivni – sada najzad mogu da krenem slobodna, kao tica, redom po mapi, u radosne posete svojim brojnim prijateljima i rođacima rasejanim tokom devedesetih po evropskim metropolama. Sreća, sreća, radost!!!

Ida Teodosijević, elektronskom poštom