Nisam izabrana jer nisam htela da ćutim

Intervju sa Draganom Boljević, predsednicom Društva sudija Srbije

"Tokom efektivnog radnog vremena u poslednje tri godine uvek sam prebacivala normu (172 odsto, 155 odsto i 163 odsto). Pri tome mi je za te tri godine ukinuta samo jedna odluka, što je najbolji rezultat koji delim sa samo nekoliko od 40 sudija u mom odeljenju. Sigurna sam da Savet, u kome je od sedam sudija petoro krivičara, nije pročitao ni jednu moju odluku".

VREME: Da li ste iznenađeni imenima na listama izabranih i kako vidite činjenicu da vi niste među njima?

DRAGANA BOLJEVIĆ: Izmenama nisam iznenađena, jer mi ni jedna od lista nije bila prethodno poznata. Mada, pričali su ljudi da se menjaju kao kursna lista. Nažalost, o ovom procesu čule su se samo glasine, transparentnost i korektan i uvažavajući odnos je izostao, ali se ispostavilo da je pretežan broj glasina bio tačan. Kao i sve pretpostavke moje i Društva sudija. Samo još i crnje.

Nisam izabrana zato što vlast ne voli kritiku. Što je kritika primerenija, to je nezgodnija. Oni koji vode pravosuđe, a to su, naglašavam, političari, a ne sudska tela, zacrtali su da sve što oni rade mora biti samo hvaljeno, novo, progresivno, reformsko i u to se ne uklapa realnost koju ljudi u pravosuđu žive i osećaju. Građani su nezadovoljni, ali nesvesni nove realnosti koju će tek početi da osećaju.

Ne znamo na osnovu čega niste izabrani, dvije su varijante, sudeći po kuloarima: Nata Mesarović je izjavila da vi znate zašto vas nema među izabranima s obzirom na broj riješenih predmeta, druga je varijanta da je problem u tome što ste u braku s advokatom.

Izjava da i ja, kao i svaki drugi neizabrani sudija zna zašto nije izabran jer su kriterijumi javni (stručnost, osposobljenost, dostojnost) je apsurdna, kafkijanska, uvredljiva i neprimerena osobi koja bi trebalo da rukovodi reforskim pravosudnim promenama.

Svaki od ta tri kriterijuma su skupovi vrednosti koje bi sudija trebalo da zadovolji. Da li ih i u kojoj meri zadovoljava, meri se merilima, kako im i sama reč kaže. Visoki savet sudstva je doneo Odluku o utvrđivanju kriterijuma i merilima za ocenu stručnosti, osposobljenosti i dostojnosti za izbor sudija i predsednika sudova, ali je Venecijanska komisija zamerila takvom merenju, ocenivši da je neprecizno. Najprostije rečeno – lenjir bez skale. Ta odluka je na formalan način uvela diskreciju u ceo postupak.

O tajnom i necivilizacijskom kriterijumu, koji kao takav, nije ni mogao biti formalan kriterijum (jer za tu situaciji u svakoj normalnoj državi postoji institut izuzeća), čula sam. Videla sam i da postoje izuzeci, valjda tek da potvrde pravilo ili zamute vodu, a možda su ti izuzeci bili napravljeni zbog bliskosti i važnosti advokata donosiocima odluka. Čula sam i to da su neki brakovi razvedeni i neke advokatske kancelarije zatvorene zbog toga. Za mene je to problematično i nemoralno. Ne razumem čemu bi služio taj princip. Ako je bilo neke nelegalnosti zbog toga, sudije je odavno trebalo razrešiti. Ako su se plašili nedoličnog uticaja supružnika advokata, zašto im nije smetala situacija kada je roditelj, brat, sestra, dete, kum itd. advokat? Ili kada su roditelj i dete sudije ili tužioci, ili supružnici?

Što se mene tiče, sigurna sam da se za mene nije tražio neki poseban razlog. Ja sam unapred, od jednog određenog momenta, kada su shvatili da da se neću smiriti, bila predviđena za odstrel.

Nata Mesarovic, predsjednica VSS-a, kaže da svatko od vas neizabranih, zna zašto je "ispod crte". Možete li, ma koliko to subjektivnosti podrazumijevalo, sumirati svoje radno-sudske rezultate u posljednjih godinu-dvije?

Ona je pomenula da sam i sama pisala o problemima sa statističkim podacima i "pretpostavila " da sam mislila i na sebe. Zaboravila je da kaže da sam o tome pisala u knjizi "Vrednovanje rada sudija" koju je izdalo Društvo sudija 2007. godine posle dvogodišnjeg projekta, kojeg sam i vodila.

U svakom slučaju, razmislila sam za šta je ona, u tih pet minuta koliko je VSS odvojio za svakog kandidata, pa i za mene, u svom "savesnom i temeljnom" analiziranju mogla da mi zameri u poslednje tri godine, jer se broj rešenih predmeta na godišnjem nivou gledao u te tri godine. Statistika je nauka kojom se može svašta dokazati. Pogotovo ako se selektivno koristi. Recimo, ja sam bila na bolovanju 2006. godine tri meseca, a 2007. četiri. Znači, ne mogu da imam isti broj rešenih predmeta kao neko ko je radio sve vreme, ali sam, tokom efektivnog radnog vremena u posmatranom periodu uvek prebacivala normu (172 odsto, 155 odsto i 163 odsto). Ako sudija i sud u celini rešavaju predmeta više od norme, a ipak ne savladavaju njihov priliv, to nije njihov, već je problem onoga ko upravlja sudstvom. Sudija je odgovoran za onoliko koliko je uradio kada je radio i u odnosu na normu, a ne na broj predmeta koji je preostao. Pri tome mi je za te tri godine ukinuta samo jedna odluka, što je najbolji rezultat koji delim sa samo nekoliko od 40 sudija u mom odeljenju (odeljenje Okružnog suda u Beogradu koje rešava o žalbama protiv presuda opštinskih sudova u građanskoj materiji). Sigurna sam da Savet, u kome je od sedam sudija petoro krivičara, nije pročitao ni jednu moju odluku.

Da ne zaboravim da kažem da je u ovom izboru, čak gledajući i po samo tim brojčanim rezultatima izabrano više sudija sa rezultatima gorim od mojih. I da ne zaboravim da kažem da sam takve rezultate ostvarila uz veliki i značajan rad, ne samo u Društvu sudija, već i u raznim radnim grupama koje su radile ozbiljne stvari za ovu državu. Bila sam rukovodilac radne grupe Komisije za reformu pravosuđa za smernice za zakone o pravosuđu čija su rešenja ugrađena u nove pravosudne zakone, posebno ona koja se odnose na redovno vrednovanje rada sudija, inicijalnu i stalnu obuku i sistem disciplinske odgovornosti. Ministar pravde Dušan Petrović postavio me je u radnu grupu za izradu pravosudnih zakona, koja je uradila radnu verziju Zakona o Visokom savetu sudstva i u radnu grupu za izradu Zakona o pravosudnoj akademiji. Knjigu „Vrednovanje rada sudija", prvu i jedinu takve vrste u Srbiji, u kojoj se zalažemo za uspostavljanje pouzdanog, proverivog i uporedivog sistema vrednovanja kvantiteta rada sudija, koji zatim omogućava ne samo pouzdano ocenjivanje sudija, već i pouzdano upravljanje sudskim sistemom, kroz pravilno određivanje potrebnog broja sudija i ravnomerno opterećenja sudija i sudova, već sam pomenula. To Savet nigde nije vrednovao. Štaviše, u kriterijumima za izbor o kojima se Venecijanska komisija izjašnjavala (a koje je uradila radna grupa Ministarstva pravde) stajalo je kao jedno od merila objavljeni stručni radovi i rad u takvim radnim grupama, ali je VSS to izbacio. Takvo dodatno i ozbiljno angažovanje, na koje sam veoma ponosna, neko je ipak uočio i vrednovao - OEBS kada mi je dodelio priznanje za ličnost godine 2007. godine u oblasti vladavine prava.

Predsjednica ste Društva sudija, koje je sve donedavno bilo partner Ministarstvu pravde i ostalima u reformi pravosuđa. Kad se dogodio raskid/sukob, da li ste zbog toga kažnjeni nereizborom?

I ja, i mi ostali iz Društva sudija koji smo radili u tim radnim grupama bili smo svesni mogućnosti da se naše angažovanje zloupotrebi kasnije ubačenim lošim rešenjima, a sve proglasi za naše zajedničko "čedo". To se i dogodilo u oktobru 2008. godine kada su na svetlost dana izašli nacrti sudskih zakona sa prelaznim i završnim odredbama koje su upropastile dobra rešenja u njima sadržana.

Reč je o prelaznim i završnim odredbama Zakona o sudijama i Zakona o Visokom savetu sudstva koje su omogućile politizaciju sudstva i nedopustiv upliv politike tako što su propisale tzv. opšti reizbor sudija, suprotno izričitim ustavnim odredbama i utvrdile različite postupke od onih predviđenih osnovnim odredbama tih istih zakona za predlaganje kandidata za članove prvog saziva Visokog saveta sudstva iz reda sudija i isključile izjašnjavanje sudija na sudskim izborima o njihovim predstavnicima za kandidate za članove Visokog saveta sudstva. Tu je reč i o neizvodivom zakonu o mreži sudova koji je napravljen za dve nedelje u uskom krugu ljudi i izglasan bez poštovanja zakonske procedure da se o njemu izjasni Vrhovni sud Srbije.

Prvo nam je trebalo vreme da objasnimo našim članovima da nismo mi "kumovali" tome, a zatim i široj, posebno stručnoj javnosti da ukažemo na pogubne odluke ovakvih rešenja, jer ona, uvereni smo, dalekosežno ugrožavaju pravo građana na pravično suđenje pred nezavisnim i nepristrasnim sudom. Zato smo u oktobru 2008. godine doneli odluku da ne učestvujemo u radu na kriterijumima za reizbor, jer smo ga smatrali i neustavnim i u neskladu sa standardima, i nepotrebnim i nemogućim da se izvede u roku i na način da da dobre i pouzdane rezultate.

Pokazalo se da smo bili u pravu u svemu, osim u onome o čemu je Ustavni sud trebalo da se izjasni, a odbio je - da li je reizbor, tj. prekid stalnosti sudijske funkcije neustavan. Ustavni sud jednostavno nije prihvatio da raspravlja o našoj inicijativi, toliko mu nije bila sporna. Uprkos Deklaraciji Konsultativnog veća evropskih sudija, tela Saveta Evrope koje kreira standarde, upozorenjima Olija Rena, specijalnog izvestioca UN za stanje nezavisnosti pravosuđa u državama članicama, Kopaoničke škole ljudskih prava, svih profesora ustavnog prava i teorije države i prava. I uprkos izdvojenom mišljenju sudije Olivere Vučić, profesorke ustavnog prava na beogradskom Pravnom fakultetu. Smatram da je takvim postupanjem, koje nam je, usput, bilo predočeno od zvaničnika EU još i pre nego što je zakazana sednica Ustavnog suda, taj sud na sebe preuzeo tešku odgovornost, koja mu neće biti nikada zaboravljena. Jer ovo što se desilo, da se sudijama koje imaju stalnu funkciju, prekine stalnost i oni primoraju da konkurišu na izbor jer inače neće biti izabrane, to niko, baš niko na svetu nije uradio.

Naravno da nisam mogla o tome da ćutim, kao što smatram da je pogrešno ćutati o problemima koji će nastupiti sa mrežom sudova, a koji se kriju iza neodgovornih prećutkivanja i obećanja. Ja svoju zemlju volim i želim da bude normalna i uređena. Želim da moje ćerke, koje se ovde školuju ostanu u njoj i da mogu da žive i rade u normalnim uslovima. Neke su sudije imale drugačije rezone i interese. Ja predstavljam one koji sa mnom dele mišljenje i imala sam obavezu da ne ćutim. Naravno da zato nisam izabrana.

Kako vidite činjenicu da se i o tužiocima i o sudijama raspravljalo bez prisustva javnosti, čak i u oznaku službene tajne? Kako da i vi sami, i vaši kolege izabrani i neizabrani, tužioci također, saznaju na osnovu čega su izabrani ili ne? Kako ćete riješiti pitanje svoje eventualne žalbe (nepredviđene propisima) na činjenicu ne-reizbora i da li je tek sud u Štrasburu rješenje i koliko će to koštati poreske obveznike u Srbiji?

Delimično sam na to već odgovorila. Sudska tela su, po mom mišljenju, napravila niz propusta, počevši od konstituisanja u „krnjem" sastavu. Jedan od velikih propusta Visokog saveta sudstva (VSS) je Poslovnik o radu (5. jun 2009) koji uvodi tajnost rada, suprotno četvrtom cilju – transparentnosti - Nacionalne strategije reforme pravosuđa (nezavisnost, odgovornost, efikasnost i transparentnost).

Prvo Zakon o VSS kaže u stavu 1 člana 14 koji se zove "način rada" da Savet „može odlučiti da radi u javnoj sednici, u skladu sa Poslovnikom" – znači, u principu radi tajno.

Zatim Poslovnik o radu VSS kaže u članu 5: „Sednice Saveta su zatvorene za javnost". Javnost rada Saveta ostvaruje se na četiri načina (član 34): objavljivanjem opštih akata u Službenom glasniku, saopštenjima za javnost, konferencijama za novinare i objavljivanjem na internet stranici (koja će, prema članu 4, biti u funkciji u roku od šest meseci od početka rada kancelarije, a ona je počela s radom otprilike krajem avgusta). Konačno, i najvažnije, član 12 Poslovnika, koji se zove „dužnosti članova Saveta" predviđa, između ostalog, da članovi Saveta čuvaju tajnost podataka koje je Savet odredio tajnim ili koji su po zakonu tajni i da ne otkrivaju informacije koje se odnose na donošenje odluka Saveta! Pri čemu se Poslovnikom uopšte ne predviđa koji se podaci mogu odrediti kao tajni, kakva je procedura za to, niti koliko dugo važi tajnost!

Ovakav postupak, iako „upakovan" u legalističku slagalicu totalno je nelegitiman. Zato smo mi, na Upravnom odboru Društva sudija 16. decembra ove godine, dan pre objavljivanja imena izabranih sudija, doneli nekoliko odluka. Prvo, da ćemo našim članovima i dalje smatrati sudije koje ne budu izabrane, dok se ne reši pitanje njihovog statusa pred nadležnim institucijama, zatim smo zakazali vanrednu skupštinu, u nameri da bar mi unesemo malo javnosti u proces izbora sudija, posebno dosadašnjih, smatrajući da su sudije i obavezne i pozvane da u okviru svog strukovnog udruženja pomognu ugroženim kolegama i daju doprinos promenama u cilju ostvarenja prava svih građana na imaju nezavisno i odgovorno sudstvo i pravo na pravično suđenje. Pozvale smo VSS da poštuju sugestije Venecijanske komisije i daju svakom neizabranom sudiji obrazloženje o tome koji su ih razlozi rukovodili da zaključe da te sudije ne zadovoljavaju kriterijum stručnosti, osposobljenosti ili dostojnosti. Konačno, formirali smo informatički i pravni odbor, koji će napraviti listu neizabranih sudija (sramota je da VSS ne želi da je sam objavi), skupiti podatke i o neizabranim i o izabranim sudijama i zatim osmisliti sve moguće pravne puteve radi ostvarenja prava sudija.

A sigurna sam da će to na kraju koštati građane, jer će država platiti za ovakvo osiono ponašanje. Pre svega će platiti u moralnom smislu.

Na sve ste to upozoravali nadležne prije no što je počeo reizbor sudija i tužilaca; javljali ste se s upozorenjima Venecijanske komisije i Evropske komisije, ali Ministarstvo pravde, VSS i ostali mjerodavni nisu prihvatili vaše primjedbe?

Upozoravali smo na dugoročnu politizaciju sudstva koja preti zbog rešenja koja sam navela. To, uostalom, konstatuje i Evropska komisija na strani 11 svog izveštaja o napretku Srbije od 15. novembra 2009. godine. Upozoravali da se promenama treba pristupati sinhronizovano, osmišljeno, sa predviđanjima svih loših propratnih posledica i nalaženjima unapred takvih rešenja koja će te posledice svesti na minimum. Predočavali smo da ova država nije ni približno dovoljno bogata i da nema kapaciteta (a ne bi ih imala ni mnogo bogatija i uređenija država) da sprovede sve odjednom. Predlagali smo da se formira Visoki kasacioni sud, Upravni sud i apelacioni sudovi, inkorporišu prekršajni, da se, što je najvažnije, "postavi na noge" Visoki savet sudstva, to tako važno rukovodno sudsko telo. I smatrali smo da je to dosta i previše za početak. Pa tek posle, ako budemo smatrali da nam treba, usledi promena nadležnosti i nova mreža sudova. Ali, nisu nas slušali.

Ako od 20 krivičnih sudija s Vrhovnog suda Srbije nije izabrano njih 16, ako su oni bili nadležni za odlučivanje o presudama sudija okružnih sudova, što to govori i kako je to uklopljeno u kriterije: sudija okružnog suda kojem su ukidane ili preinačivane presude vjerojatno je taj podatak bilježio u svoju ličnu sudijsku statistiku. Da li je ta statistika bila dio kriterija za njegov reizbor, usprkos tome sto su oni koji su na tu statistiku utjecali na Vrhovnom sudu, njegovom krivičnom odjeljenju, mahom neizabrani?

Postavili ste suštinsko, duboko pitanje. Sve sada može da se dovede u pitanje. Trebalo je pažljivo analizirati preporuke Venecijanske komisije, ne smanjivati broj sudija, prvo obaviti "reizbor", kada je politička volja bila već toliko jaka, restriktivno prići svemu, a ne osvetnički i ad hominem, kao što je učinjeno.

Ovako, sa faktičkim smanjenjem sudija za oko 200 (sistematizacija je bila nešto preko 2400, a pred izbor bilo ih je oko 2230, zbog toga što ni jedan sudija nije izabran četiri godine) i formalnim za još oko 400 (na 1838) početkom juna, već unapred je svaka logika otišla u zapećak. Šta bi bilo, teorijski, da su sve postojeće sudije ispunjavale sve kriterijume? Kako bi se tada smanjio, na silu, njihov broj? Ceo manevar je bio da se što više smanji broj sudija, isteraju ne samo tih četristotinjak, već i još neki. Zatim će se taj broj povećati u sledećim mesecima, ali će se onda birati neki drugi. Koliko se nama čini, prema informacijama koje pristižu, izabrano je dosta sudija koji su ispunili ili su pred ispunjenjem uslova za penziju, pa će i oni uskoro "osloboditi" mesta. Ali, kada se pravo jednom pogazi, onda može da se gazi svaki put i koliko puta hoćete. Bitan je samo onaj prvi put. Da parafraziram Dostojevskog - ubica se postaje samo jednom. A život u takvom društvu postaje život na sreću; kao kad prođete kroz semafor na crveno, pa ste i vi i onaj iz suprotnog smera imali sreće ako ste preživeli. Do sledećeg puta.

Ima li u svemu krivnje i samih sudija, pa i Društva sudija - osnivanog u teškim okolnostima, koje je djelovalo protiv struje, pa su mnogi sudije bili zbog toga i ranije šikanirani i odstranjivani iz sudstva - koje se nije izjašnjavalo u slučajevima kolega koji su jasno kršili kriterije stručnosti i poštenja u svom radu? Kako se osjećate danas, kao predsjednica Društva, kad vi niste reizabrani, a neki od takvih jesu?

Kao sudije, mi se uvek ustručavamo da dajemo sud samo na osnovu jedne strane, a pošto nismo bili sud za kolege, onda to nismo ni radili. Bili smo bespomoćni kada smo videli kako nam se članstvo utrostručilo posle 2000. godine. Neki su ušli iz čistog oportunizma i otupeli nam oštricu, iako su nam s druge strane brojnošću dali još veći legitimitet. Mi smo, znajući naše slabosti, i "gurali" da u Ustav, a ne samo u zakon, uđe sistem disciplinske odgovornosti, da se sudije redovno vrednuju (što do sada nije bio slučaj), da se obučavaju (mi smo osnovali Pravosudni centar, uvukavši Vladu u to). Doneli smo Standarde sudijske etike, koji su zamenili Etički kodeks, objavljivali mišljenja o neetičnim postupcima sudija (recimo, prisusvovanju političkim okupljanjima), pokušavajući da naviknemo i kolege i građane da se obraćaju Etičkom savetu kada imaju neku dilemu. Već i sa tim smo imali probleme sa nekim kolegama. I to i sa onima koji su sada dobili najviša mesta u sudskoj vlasti.

Kada je čovek egzistencijalno ugrožen, onda se bori za tu osnovu, a nadgradnju ostavlja za kasnije i to bi u najkraćem mogao biti odgovor na vaše pitanje.

Da li je bilo politike u aktualnom odabiru sudija i tužilaca?

Da. O tome sam već govorila. Počev od načina na koji su izabrani sadašnji članovi VSS. Način predlaganja sudija-kandidata za članove Visokog saveta sudstva se razlikovao za prvi sastav od načina na koji će ovi kandidati biti birani za sve ostale sastave i predstavljao je odstupanje od utvrđene, jasne i transparentne procedure, koja je u skladu sa evropskim standardima. Imajući u vidu činjenicu da je prvi sastav Visokog saveta sudstva nadležan za sve suštinske promene projektovane Nacionalnom strategijom za reformu pravosuđa i propisane novim sudskim zakonima, uključujući i razrešenja, izbor, uspostavljanje – po prvi put – sistema vrednovanja rada sudija i disciplinske odgovornosti sudija, on mora da ima legitimitet zasnovan na razumevanju i poverenju sudija koji su predstavljeni u njemu. Izlišno je napominjati da nema nezavisnosti sudstva, koju Ustav izričito proklamuje, bez nezavisnih izbora za sudije-izborne članove Visokog saveta sudstva. Smisao prisustva sudija u Savetu leži u neophodnosti da o zaštiti nezavisnosti i samostalnosti sudija odlučuju predstavnici kojima su sudije poklonile poverenje. Iz tog razloga međunarodni standard predviđa da postupak izbora bude takav da kolege-sudije, na demokratski način, biraju svoje predstavnike u ovo telo i to u postupku koji utvrdi sam Savet, a ne izvršna i zakonodavna vlast kroz proceduru predlaganja i usvajanja zakona.

Osporenim zakonskim odredbama se „preskočio" izbor sudija za kandidate-članove Visokog saveta sudstva i onemogućilo izražavanje autentične volje sudija. Nekadašnjem Visokom savetu pravosuđa dalo se diskreciono pravo da predloži bilo kojeg sudiju za kandidata. Pošto je taj bivši Savet predložio Skupštini Srbije onaj broj kandidata koliko ima i mesta za sudije u Visokom savetu sudstva, on je time suštinski načinio prethodni izbor. Kako su, uz to, članovi Visokog saveta pravosuđa, suprotno standardima, bili aktivni političar – ministar pravde, kao predstavnik izvršne vlasti, kao i lica koja nisu predstavnici sudstva – v.d. republičkog tužioca, čiji status suštinski zavisi od izvršne vlasti, predstavnik advokature i lice koje je izabrala Narodna skupština, očigledno je da su o izboru kandidata iz reda sudija odlučivali oni koji nisu legitimni predstavnici sudstva i koji su pod uticajem politike.

Kako ocjenjujete činjenicu da je izabran tako veliki broj sudija koji prvi puta dolaze na tu funkciju, a da ne znamo njihova imena i biografije, a da je toliki broj dosadašnjih sudija ostao "na cesti"? Koliko treba vremena za "odgoj i obrazovanje" dobrog sudije? Kako vidite perspektivu srpskog pravosuđa s obzirom na upravo objavljena personalna rješenja?

To je želja da se imaju svoje sudije. Neka i manje znaju, ali su "naši". Za obrazovanje dobrog sudije, za šta mu je potreban i dobar učitelj, a mi ne znamo ko će biti ti učitelji, potrebno je mnogo, barem desetak godina. Nisam optimista u pogledu dešavanja u sudstvu.

 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI		ODŠTAMPAJ TEKST

---