Angela Merkel, najmoćnija žena sveta:
Majka nacije

Ovu godinu svakako je obeležilo i kancelarkino prozivanje pape Benedikta XVI nakon što je ovaj u okrilje crkve ponovo primio neke sveštenike, prethodno ekskomunicirane zbog negiranja holokausta

Kada je 2005. godine stala na čelo nemačke vlade, Angela Merkel je mnogima bila nepoznanica. Prva kancelarka, pa još prva sa istoka Nemačke, koja se u sjedinjenoj državi popela na sam vrh, a da je pritom i u sopstvenoj Demohrišćanskoj partiji (CDU) važila za autsajdera. Pritom još ćerka protestantskog popa, fizičarka po profesiji, koja je u partiju upala sa strane, bez iskustva sa partijskim strukturama i minulog pešačkog političkog rada. Da "ima nešto u toj ženi", pokazalo se kada je prvo uspela da istisne konkurenciju u CDU-u, a zatim prvi put da ubedi većinu Nemaca da baš njeno ime zaokruže na glasačkom listiću.

I onda još da sve to ponovi 27. septembra 2009. godine. Pred prve izbore su je kritikovali da je ona samo "devojčica" legendarnog kancelara "ujedinitelja" Helmuta Kola, koji ju je uveo u visoku politiku, a posle parlamentarnih izbora 2005. da je na čelo partije i države došla samo sticajem za nju povoljnih okolnosti, te da će potonuti u tada nužnoj "velikoj koaliciji" sa Socijaldemokratskom partijom. Nije potonula, već se u jeku ekonomske krize održala na vrhu i posle druge pobede za redom dobila epitet "majka nacije".

Na ovogodišnjim izborima Merkelova je čak uspela da istisne socijaldemokrate iz vlasti i da vladu oformi sa njoj ideološki bliskijom Liberalnom partijom kao manjinskim partnerom. Sve priče o njoj, kao hladnoj oportunistici, koja se beskrupulozno probija, koja gazi preko mrtvih, kao pridošlici sa strane, koja nema nikakvih emocionalnih veza sa partijom, kao ženi, koja je iskustva sticala u komunističkoj diktaturi izvan zapadnonemačkog privrednog čuda i na koju će zbog toga mnogi Nemci sa zapada ujedinjene domovine uvek gledati kao strankinju, te da je njen uzlet s toga kratkog veka, pale su u vodu. Merkelova je potvrdila svoju poziciju najmoćnije žene sveta, učvrstivši vlast u najvećoj zemlji Evrope i jednoj od ekonomski najmoćnijih privreda na zemlji. Ovoga puta nije bila autsajderka koja je mogla da iznenadi favorite. Startovala je sa čelne pozicije, o njoj se sve znalo, i ponovo je uspela.

A sve uprkos tome, što su mnoge nemačke novine pisale, da u prvom mandatu nije sprovela nikakve reforme i da je pod njenim kormilom Nemačka utonula u najdublju ekonomsku krizu posle Velike depresije. Merkelova je uspela da ubedi Nemce da su za to krivi svetska ekonomska i kriza i socijaldemokrate, koje su je sputavale na vlasti.

Ovu godinu svakako je obeležilo i kancelarkino prozivanje pape Benedikta XVI, njenog sunarodnika Jozefa Racingera, nakon što je ovaj u okrilje crkve ponovo primio neke sveštenike iz ultrakonzervativnog katoličkog bratstva Sveti Pije, prethodno ekskomunicirane zbog negiranja holokausta. Nije njena praksa da komentariše unutrašnja crkvena pitanja, rekla je Merkelova, ali kada je reč o suštinskim pitanjima, kao što je negiranje holokausta, ne može da ćuti. Naravno da je sveti otac u Rimu reagovao ogorčeno, što se jedan političar, pa još političarka, iz rodne mu Nemačke, koja je povrh svega još i protestantkinja, drznula da ga proziva. Merkelovu su tapšali po ramenu zbog iskazane hrabrosti i posve nekonvencionalnog upuštanja u raspravu sa Vatikanom. Bio je to iskorak koji joj je na međunarodnoj sceni doneo imidž principijelne žene koja ne uzmiče kada su njeni pogledi na svet ugroženi.

Prilikom proslave dvadesete godine od pada Berlinskog zida, Merkelova je kao domaćica centralne manifestacije u Berlinu ponovo bila u centru pažnje. I tom prilikom je potvrdila svoju naklonost jačanju Evropske unije. Založila se za novi globalni poredak, rekla da nacionalne države moraju deo svojih kompetencija da prepuste EU. Unija jača sa svojim novim članicama, iako neke baš uvek i ne odobravaju sve odluke Brisela, rekla je Merkelova. I stavila do znanja, da EU ne bi trebalo da srlja u novo širenje, pre nego što očvrsne iznutra.

Na većini velikih privrednih i političkih skupova protekle godine Merkelova je bila u centru pažnje. Posle neuspelog pokušaja u Kopenhagenu da se dođe do obavezujućeg ugovara o smanjenju emisije štetnih gasova u svetu i tako započne proces spasavanja planete od nepredvidivih klimatski promena, Merkelova je pokušala da umanji nastalu štetu. "Kopenhagen je prvi korak u pravcu novog klimatskog poretka, ni više, ni manje." Ko sada samo besomučno kritikuje taj skup, saučestvuje sa onima koji stalno koče i ne dopuštaju da se svet pomakne unapred. Merkelova je preuzela na sebe i Nemačku odgovornost da se na sledećoj globalnoj konferenciji posvećenoj klimatskim promenama u Bonu sredinom 2010. godine napravi pomak, oslanjajući se na mršave rezultate u Kopenhagenu.

Kao i svi drugi političari na vlasti, i Merkelova je pre svega protekle godine bila okrenuta unutrašnjim problemima koji su se vrteli oko premošćivanja ekonomske krize. Po američkom modelu, rešila je da upumpa stotine milijardi evra u pokretanje posrnule privrede i podupiranje trulih banaka i još više zaduži rekordno zaduženu državu, pa puklo kud puklo. Žena na čelu demohrišćana uspela je pritom da deo socijalne politike preuzme od socijaldemokrata i čak da zadovolji zelene, kada je reč o ekologiji i suzbijanju atomske energije.

Andrej Ivanji