Probudio sam se u krevetu, srednjem od tri; spolja je, kroz prozor, dopirao mrak, možda večernji, možda noćni. Ili ipak predjutarnji? Znao sam samo da je subota, odnekud sam bio ubeđen u to: doteturalo me ovamo u četvrtak, od tada je prošla cela večnost, dakle, subota je, ako ne i štagod grđe. Ugledao sam radoznalu ljudsku siluetu – pa dobro, bilo bi zaista previše da je konjska ili mravojedska, nije ova priča iz tog žanra – kako se naginje nad moj krevet i upitao sam je koliko je sati i koji je dan. Petak, pet ujutru. Da li je moguće? Biće to tek prva od mnogih lekcija o Sporosti Vremena, o fenomenu o kojem ranije ništa nisam znao, ili sam se tek jedva prisećao nekog zaboravljenog znanja za koje sam se nadao da mi nikada više neće biti potrebno.

Mišel Fuko, onaj ludi Francuz, pisao je onoliko o tom svetu iza zatvorenih vrata, o svetu nadziranja i kažnjavanja (ili pak ispaštanja) o kojem ne želimo ništa da znamo: o bolnicama, klinikama, ludnicama, zatvorima. Uf, ne marim za to, meni je samo do svežeg vazduha, ali svet našeg Potkontinenta, bio zdrav ili bolestan, boji se vazduha više od svega, čak i kad su prednovogodišnji dani i noći ovako perverzno topli. Bolnica, normalno, smrdi na bolnicu, ali to kanda samo meni smeta, pa se i za ovih čudački toplih dana provetravamo brzo i kuso, a ustajavamo i kiselimo sporo i temeljito. Pa dobro, pogled kroz prozor je bar neograničen resurs. Ležim, infuzan i konfuzan, zacevčan kao kiborg, ustati ne mogu do daljeg, perspektiva je, dakle, ta koja mi je mestom i položajem zadata: kvadratić neba, fragment drveta, i stambena zgrada preko puta. Je li to u Generala Ždanova, svi ti prozori od kojih ka meni žmirka jedan najednom tako nedostižni Život, svi ti balkoni koji su zinuli ka meni kao one starinske registar-kase kad ih otvoriš, uz onaj neizbežni cincilink? Biće da jeste, mora da je GŽ ulica. Blizu, nema ni sto metara. Ma, šta sto? Ni pedeset. To jest, pedeset metara i ceo jedan svet, onaj koji deli Nas koji smo Unutra, i Njih koji su Napolju. Svet koji ponosno, skoro pa bahato, svetli iza tih prozorskih četvorouglova, trudeći se da nas ne primeti, i nas i celo ovo ne-mesto koje zdravom prednovogodišnjem čoveku i građaninu samo kvari raspoloženje. I to se da uvežbati, pretpostavljam, kad stanuješ na takvom mestu; nešto kao kad praviš žurku u kući s pogledom na groblje: možda malo morbidno, a opet, sasvim legitimno. Živ si, ništa ti ne fali, imaš svoja prava. Milion sati kasnije, sasvim će se razdaniti, započeće normalan radni dan: nama koji smo unutra biće objašnjeno kako i zašto smo dospeli unutra, a onima tamo preko, iz one i bezbroj drugih stambenih zgrada – tim srećnim prokletnicima – ostaće još nešto vremena za iluziju da znaju zašto su napolju, i da će tako nekako zauvek i ostati.

Moj jed je, dakako, hinjen, baš ništa mi nisu krivi ti ljudi od Preko Puta, dapače, srećan sam što ih ima. Bolnica, zatvor, kasarna; ima u njima nečega srodnog: jedva čekaš da izađeš, po mogućnosti živ. Dobro, u zatvoru nisam bio, niti je moja radoznalost baš tako neutaživa da bih poželeo da me ni ta čaša ne zaobiđe. Ali kasarne se predobro sećam: socijalistički majstori diskrecije i mistifikacije znalački su je ušuškali u dedinjske i topčiderske šumarke, pa ipak, muvajući se okolo, ili stražareći na njenim obodima, gdegde bi i jedan ucveljeni agramerski Švejk – besmrtna klasa avgust ‘85 – ugledao kakvu kuću ili zgradu Od Preko Puta, i to bi ga parčence nekog drugačijeg, normalnog života (za tebe ima nade dok još misliš da vladaš tom normom, tom razdelnicom) nekako istovremeno i pomazilo i ošamarilo, zavodljivo bi ti se obećalo, i gnusno bi ti se iskezilo u rugalačku grimasu, podsećajući te na to gde si; s kim si; ko si.

Okej, mani se flešbeka, rez, povratak u sadašnjost. Na intenzivnoj nezi intenzivno te neguju, dan i noć, u smenama od po dvanaest sati, ozbiljni tehničari i prpošne sestrice, neke jako mlade i poželjne – oh, budi li se to instinktivno u našem Pacijentu, koji onako svezan i sjeban nalikuje tek polumrtvome komadu voletine, kakav posve brezobrazan proplamsaj života?! – rade oko tebe i drugih nežno, pažljivo i bez roptanja, za mizerne pare, rade sve ono što ti i ja "nikada ne bismo", a u međuvremenu čavrljaju, slušaju radio, apetitlih hasaju sve ono što ti ne možeš i ne smeš i, uopšte, emituju život, podsećajući te da te stvari, tog Života, još ima na svetu, i da joj možda čak i ti još pomalo pripadaš. Na čemu si im tiho i postojano zahvalan, što nećeš umeti da iskažeš, kako to već obično bude sa takvim zahvalnostima.

A onda opet po svima nama, ležećima i stojećima, popadne noć (a prokleto se rano smrkava!), pa utihnu jaganjci bolnički, i nastupi to strašno, to teško vreme Ničega, kada ti se učini kako te je (ko? šta? nema suvislog odgovora) zaključalo u sarkofag i bacilo ključ, i više ga niko nikada neće pronaći. I onda se opet spasonosno zapiljiš kroz prozor, u zgradu Preko Puta, u kojoj će se cele beskrajne noći odigravati ta igra sa kvadratima svetlosti, palećim se i gasećim čas ovde, čas onde, kako već stanari Spoljnog Sveta dolaze i odlaze, ležu i ustaju. Tamo Preko, ni sto metara od tebe. Ma, šta sto? Ni pedeset, prijatelju, ni pedeset.

Teofil Pančić