VREME 999, 25. februar 2010. / NEDELJA
Novogovor:
Konekcija
Ministri, državni sekretari i sekretarice, prezenteri ovoga ili onoga, aj-ti eksperti, mala deca s mobilnim nečim, velika deca s nečim drugim... Oni su u tome.
U konekciji.
Imam li ja s vama konekciju, pitanje koje još – a najmanje od kako se ta reč pojavila u novogovoru – nisam čuo.
Jesmo li u vezi?
Pa, ako jesmo, u kakvoj?
Reč je izvedena od starofrancuskog connexion, starijeg latinskog connexionem, a ono od connexare i connectere, povezati, vezati. Spojiti, takođe.
U svetu onih koji žive od računara pojam konekcija znači da ako je nema, nema ni potrebe dolaziti na posao.
A ako nema ideje o vezi, ne vredi ni na ljubavni sastanak.
Bez veze nema posla, nema ispita, upisa u obdanište. Bez veze je – glupo. Ili tu negde. Treba imati vezu za posao, školu, stipendiju, maturu, ni prva ljubav – izgleda – neće početi bez veze. Ima tu i noćna mora: u eri elektronske komunikacije crkne kompjuter, isključite sve iz njega (kompjutera) a nešto ostane da svetli: kablovski modem, ekran, otkačeni zvučnici...
Veliki mali brat, ili obrnuto.
Dramatična veza. Šta je to?
Ne valja, nikako. Ni veza, ni konekcija. Ni s jednom, ni s drugom reči, ta sluđenost dvoje ljudi (na primer) ne može biti ni konekcija, ni veza.
Marija Vidić i Aleksandar Ćirić
|