Državna uprava:
Ko su i šta rade državni sekretari

Po raštrkanim kancelarijama raštrkanih zgrada Vlade Srbije u ovom trenutku sedi, prema dostupnim informacijama, 67 državnih sekretara i 108 pomoćnika ministara. Razlika između te dve funkcije nije uvek sasvim jasna – državni sekretari na pozicije dolaze na osnovu političkog dogovora, a mandat im je vezan za mandat ministra, dok bi, s druge strane, pomoćnici trebalo da budu profesionalci koji na funkcije dolaze na osnovu konkursa i to na mandat od pet godina

Jedan državni sekretar izazvao je prošle nedelje popriličnu pometnju neobičnim zahtevom da mu se omogući da radi. Gotovo istovremeno, drugi državni sekretar smenjen je uz obrazloženje da ne radi svoj posao – i to svega nekoliko dana nakon što je u stranku kojoj pripada "pretrčala" grupa članova stranke iz koje je "njegov ministar" (tačnije, ministarka). Nešto ranije, jedan ministar javno se žalio da ne može da smeni "svog" državnog sekretara koji priča gluposti, dok je drugi državni sekretar bez problema sačuvao svoje radno mesto uprkos zahtevima republičkog odbora za rešavanje o sukobu interesa i zaštitnika građana da bude smenjen sa funkcije.

Ne bi, međutim, iz svega toga trebalo zaključiti da nema sistema u izboru i podeli zaduženja državnim sekretarima. Naprotiv, postoji jasno pravilo, samo što ono nema preterane veze sa stvarnim potrebama državne uprave: radna mesta državnih sekretara predstavljaju deo međustranačkog dogovora o formiranju vlade. Dobijanjem tih mesta (kao i raznih drugih funkcija u vladi, javnim preduzećima itd.) stranke nalaze uhlebljenje za jedan broj svojih ljudi, ali i izvor prihoda za sopstveni rad (javna je tajna da stranke dobijaju procenat od plate svojih članova kojima su obezbedile mesta u državnoj upravi i javnim preduzećima, koji se, obično, kreće oko pet odsto, ali može biti i veći).

UPOZNAJTE ME S MINISTROM: Podela posla u ministarstvima, pri tom, uglavnom je u drugom planu dogovora, čak i u slučajevima (koji nisu pravilo) da državni sekretari zaista poseduju znanja i sposobnosti potrebna za radno mesto na kome su se zatekli. Situaciju u kojoj organizacija (ne)rada zavisi od ličnih karakteristika zaposlenih, njihovog odnosa sa ministrom kao i od odnosa stranaka kojima pripadaju, suštinski je omogućio zakon u kome nije precizno definisano šta su dužnosti državnih sekretara. Tako se i desilo da su neki državni sekretari prisutniji u javnom životu od ministara koji su im nadređeni (kao što su Marko Karadžić, državni sekretar u Ministarstvu za ljudska i manjinska prava ili Slobodan Homen, državni sekretar u Ministarstvu pravde). Istovremeno, za znatan broj državnih sekretara nije sasvim jasno čime se bave. Tvrdnje koje se mogu čuti u krugovima izvršne vlasti da postoje državni sekretari koji već dve godine nisu videli "svog" ministra niko ne želi javno da potvrdi, ali priča deluje logično s obzirom na činjenicu da pojedini ministri nemaju kancelarije u zgradama u kojima se nalazi njihovo ministarstvo, zahvaljujući čemu ne postoji ni naročita verovatnoća slučajnih susreta šefova i ljudi koji su im praktično zamenici.

JAVNO PISMO: Marko Karadžić Neobična optužba Marka Karadžića, državnog sekretara u Ministarstvu za ljudska prava, da mu resorni ministar Svetozar Čiplić onemogućava rad, prema trenutno dostupnim informacijama, neće rezultirati smenom pobunjenog sekretara, iako su neki mediji najavljivali takav rasplet. Naprotiv, ministar je na konferenciji za novinare Gej strejt alijanse održanoj u petak u zgradi Vlade, upitan za slučaj neposlušnog sekretara – pohvalio rad i zalaganje Marka Karadžića i zaštitnika građana Saše Jankovića za zaštitu prava LGBT populacije u Srbiji. Prethodno je Karadžić (Liga socijaldemokrata Vojvodine) uputio otvoreno pismo ministru Čipliću (Demokratska stranka) u kome je izneo brojne teške optužbe, tvrdeći da je pisanje molbe "jedina opcija koja mu je ostala na raspolaganju". Državni sekretar, koji je već navukao bes desničarskih organizacija svojim aktivnim zalaganjem za zaštitu prava manjinskih grupa i za usvajanje Zakona o zabrani diskriminacije, ali i (jednako nepopularnim) istupima o Srebrenici, ministru je u otvorenom pismu zamerio da je dozvolio zaposlenima u Ministarstvu da ga vređaju, omalovažavaju i onemoguće mu rad. "Ja ostavku neću dati jer Srbija nema više vremena za povlačenje pred neznanjem, bezobrazlukom i neradom", javno je poručio Karadžić, nakon čega je deo medija procenio da će zbog takvog istupa biti kažnjen. Ministar je izbegavao da se o celom slučaju precizno izjasni, a predstavnici civilnog sektora, podsetili su na Karadžićevu dosadašnju istaknutu agilnost u obavljanju posla, kojom je uspeo da zaradi brojne pretnje ubistvom i jedan neobjašnjeni upad u stan. U tim slučajevima, međutim, podsetio je Karadžić, ministar nije javno reagovao, a državnom sekretaru je objasnio da "svako snosi posledice za svoje ponašanje".

Po raštrkanim kancelarijama raštrkanih zgrada Vlade Srbije u ovom trenutku sedi, prema dostupnim informacijama, 67 državnih sekretara i 108 pomoćnika ministara. Razlika između te dve funkcije nije uvek sasvim jasna – državni sekretari na pozicije dolaze na osnovu političkog dogovora, a mandat im je vezan za mandat ministra, dok bi, s druge strane, pomoćnici trebalo da budu profesionalci koji na funkcije dolaze na osnovu konkursa i to na mandat od pet godina, čime "probijaju" rok trajanja ministara koji su ih izabrali. To rešenje trebalo bi da bude deo proklamovane profesionalizacije državne uprave, koja, međutim, još nije do kraja sprovedena i nema jasnih naznaka kada bi to moglo da se desi, s obzirom na činjenicu da u vladi još uvek sedi veliki broj pomoćnika ministara koji nisu zaposleni na osnovu javnog konkursa, već isključivo po partijskom ključu.

SKINITE MI IH S VRATA: U vreme prošlogodišnjih pregovora sa Međunarodnim monetarnim fondom, najavljivana je racionalizacija državne uprave, a u sklopu nje i smanjenje broja državnih sekretara. Pokazalo se, ipak, da ne postoji dovoljna volja za tom vrstom stranačkih ustupaka (mada se ponovo spekuliše o smanjenju broja ministarstava). Zato je smanjenje broja državnih sekretara u pojedinim ministarstvima samo izuzetak, obično prouzrokovan drugim razlozima (prelazak na drugu funkciju, izbijanje nekakvog spora i sl.), a ne deo najavljenog dovođenja državne uprave u razumne mere. Ostala je, ipak, činjenica da je jedan ministar – Rasim Ljajić, zadužen za rad i socijalnu politiku, javno priznao da ima višak državnih sekretara. "Potreban je novi politički dogovor koalicionih partnera. Na primer, od šest državnih sekretara koji su u mom resoru, mogao bih efikasno da radim sa dva", rekao je Ljajić u septembru prošle godine. Ljajić je tada objasnio i da nijedan od šest državnih sekretara nije član njegove stranke, pa zato i nema moć da nekoga otpusti bez pristanka koalicionih partnera.

ZA "UVOZ" ŽENA: Željko Vasiljević Iako se, u prvom trenutku, žalio da zbog unutarkoalicionog sporazuma ne može da smeni državnog sekretara koji je tražio uvoz žena iz Azije, odlukom vlade od septembra prošle godine ministar Ljajić oslobođen je straha od novih sličnih inicijativa Željka Vasiljevića. Vasiljević, koji je u Ministarstvo došao na osnovu koalicionog sporazuma svoje Partije veterana Srbije sa Socijalističkom partijom Srbije, smenjen je, kako je sam rekao, na zahtev SPS-a – ali ne zbog recepta za pomoć neženjama, već, kako tvrdi, zbog toga što je "mnogo pričao protiv vlade koja nije učinila ništa da pomogne veteranskoj populaciji". Bivši državni sekretar zabavio je javnost i izblamirao ministra Ljajića javnim zalaganjem za dovođenje 100.000 žena iz Laosa, Burme, Kambodže i Vijetnama kako bi se oženilo isto toliko srpskih neženja. Vasiljević ni naknadno nije želeo da se odrekne sopstvenog zaključka prema kome bi se trend negativnog nataliteta u Srbiji mogao zaustaviti uvozom žena iz budističkih zemalja: "Budistička religija veoma je slična pravoslavnoj kao neagresivna vera, koja za razliku od islama prihvata državu i sistem u kojem živi. S druge strane, u zemljama koje sam imao na umu ekonomska situacija još je nepovoljnija nego kod nas, pa bi život u Srbiji za žene iz Azije bio kvalitativno poboljšanje", tvrdio je Vasiljević. Ljajić se zbog njegove izjave izvinjavao tvrdeći da je posle Vasiljevićevog javnog nastupa Ministarstvo bilo zatrpano pozivima i pitanjima da li se država bavi trgovinom ljudima, ali je i objašnjavao da mu koalicioni sporazum vezuje ruke i ne dozvoljava smenu državnog sekretara. Pokazalo se, međutim, da su Vasiljevićeve inovativne ideje previše za SPS, pa je na mesto državnog sekretara koje je zauzimao postavljen Negovan Stanković.

Iako, osim plata u iznosu od 90.000 i 110.000, državni sekretari imaju pravo na korišćenje stana u vlasništvu Vlade (ako nisu iz Beograda), korišćenje službenih automobila, povremeno biznis kartice i razne druge pogodnosti (poput diplomatskih pasoša), jasno je da ušteda do koje bi se došlo smanjenjem njihovog broja Srbiju ne bi izbavila iz krize u kojoj se nalazi – što često ističu protivnici ideje o smanjenju broja zaposlenih, ali i broja ministarstava u preglomaznoj vladi Mirka Cvetkovića. Ne bi, međutim, beznačajne bile neke druge koristi od takvog potencijalnog gesta: ne samo što bi od običnog života otuđena politička kasta tako pokazala volju da se i sama nečeg odrekne u uslovima žestoke krize koja je pogodila građane već bi postojala i veća šansa da se smanji proizvodnja haosa na kome pojedini članovi državne uprave ozbiljno rade.

SISTEM HAOSA: U vladi, naime, ne postoji nikakva institucija koja bi usklađivala nastupe njenih predstavnika sa zvaničnom politikom. O problemima koji se na taj način mogu stvoriti govori, recimo, izjava državnog sekretara u Ministarstvu za Kosovo i Metohiju Olivera Ivanovića (član ugašene Socijaldemokratske partije), koji je prošlog leta najavio da bi Beograd u izmenjenoj formi mogao da prihvati deo odbačenog plana Martija Ahtisarija. Resorni ministar Goran Bogdanović (član Demokratske stranke) takvu tvrdnju je odmah odbacio, pozivajući se na zvaničnu državnu politiku Srbije. Drugi ministar iz istog ministarstva Zvonimir Stević (Socijalistička partija Srbije) posle je objasnio da je Ministarstvo "miksovano" iz različitih stranaka i da ima mnogo mišljenja, složivši se pri tom da različiti stavovi ipak nisu dobri i da ne doprinose efikasnosti rada i rešavanju problema. Nešto ranije, isti taj Stević rekao je da situacija u kojoj se nalaze Srbi na Kosovu nikada nije bila gora u poslednjih deset godina, zbog čega je od vrha stranke zatražio da preispita učešće SPS-a u tom ministarstvu. Stević je i dalje državni sekretar u Ministarstvu za Kosovo i Metohiju.

Princip međustranačke kontrole, uspostavljen u Cvetkovićevoj vladi (za razliku od "feudalizacije" ministarstava iz vremena vlade Vojislava Koštunica, kada su i ministar i državni sekretari pripadali istoj partiji) važi u najvećem broju ministarstava (osim Ministarstva unutrašnjih poslova i Ministarstva spoljnih poslova, na primer, koja imaju samo po jednog državnog sekretara). Pokazalo se, međutim, da ta kontrola nije uvek moguća i da je veoma lako predstavnike "nedovoljno prijateljskih" stranaka potisnuti u drugi plan i u radu se osloniti isključivo na "proverene kadrove". O tome slikovito svedoči aktuelni slučaj Marka Karadžića. Taj slučaj, međutim, govori još o nečem – da znatnom broju državnih službenika čije radne sposobnosti nisu iskorišćene na mestima za koja su plaćeni, ne pada na pamet da se zbog toga pobune.

U nedelji kad se navršava sedam godina od ubistva premijera Zorana Đinđića, zanimljivo je podsećanje njegovog naslednika Zorana Živkovića prema kome u Đinđićevoj vladi nisu postojali državni sekretari, već zamenici ministara, "kojih nije bilo više od jednoga u ministarstvima".

Vera Didanović