Kako je tragična smrt Ksenije Pajčin izvukla iz mnogih ono najniže i zašto bi trebalo da se stidimo

U pet dana koji su prošli od kako je maneken Filip Kapisoda ubio svoju devojku, pevačicu Kseniju Pajčin, a zatim se i sam ubio, načitali smo se svačega: kako su se voleli, svađali, koliko su se puta potukli, pa i gore bizarnosti - u kakvoj su odeći sahranjeni, koliko su koštala grobna mesta i koje su boje sanduci. Ali, dobro, zapadna kultura odavno pokazuje sklonost da se zamajava svakakvim fetišima, pa nije neobično da postoji kritična masa onih koje zanima da li je Ksenija Pajčin sahranjena u suknji ili u farmerkama. Međutim, u reakcijama javnosti i načinu na koji je ovaj slučaj tretiran u medijima, upada u oči nekoliko detalja koji su zabrinjavajući, a pojedini i potencijalno opasni.

Dovoljno je da se pozabavimo samo novinskim naslovima: „Kao nekad u Veroni", „Smrt savršenog para", „Tragični kraj velike ljubavi". A vest glasi da je Filip Kapisoda ubio Kseniju Pajčin, pa potom pucao sebi u glavu. Jasno je, dakle, ko je žrtva, a ko ubica. Pojedini mediji ovih dana šalju drugačiju poruku: kao da je reč o dvoje mladih, lepih i zaljubljenih, čija je sreća uništena rukom nekakve više mračne sile. A zapravo, jedina sličnost između Ksenije Pajčin i Filipa Kapisode jeste ta da su oboje – mrtvi. Filip Kapisoda je presudio sam sebi, a Ksenija Pajčin je ubijena. Nekako se, u medijskom tretmanu ove priče, stavlja znak jednakosti. Koriste se formulacije poput „stradali" ili „žrtve tragedije", koje ukazuju na to da su oboje žrtve. A nisu. On je imao mogucnost da izabere da li će sebe i nju da ubije ili da ostavi u životu. Ona nije imala taj izbor.

Zbog ovakvog pisanja regovalo je Savetovalište za brak i porodicu Centra za socijalni rad Beograda, izdavši saopštenje u kome se kaže da se ovakvim medijskim izveštavanjem stvar u velikoj meri i zamagljuje, izbegava pokretanje priče o odgovornosti i da li je nešto moglo drugačije da se uradi. Savetovalište za brak skreće u saopštenju pažnju pre svega na to da je Ksenija Pajčin žrtva nasilja u vezi i da je u nekoliko navrata i signalizirala da trpi, da bi htela da prekine vezu u kojoj je bilo trpljenja, pozivala je i policiju, ali su je okolina i prijatelji vraćali u vezu u kojoj je trpela: „Kako to da policija, koja je imala prijavu i koja po svojim ingerencijama ima pravila za postupanje u slučajevima porodičnog nasilja, nije iskoristila nekoliko mogućnosti da spreči ovaj tragični događaj? Izlazeći na mesto događaja (nakon provaljivanja vrata), bili su u obavezi da Filipu Kapisodi odrede pritvor od 48 sati, da pokrenu krivičnu prijavu protiv nasilja u porodici, da izreknu mere zaštite od nasilja u porodici." Na kraju saopštenja, stručnjaci Centra za socijalni rad postavljaju suštinsko pitanje: kako da se nakon ovog događaja, a znajući njegovu hronologiju, o tome ne razgovara već se iznose bizarni detalji?

Odgovor na ovo pitanje nije teško pronaći. Dovoljno je pažljivo iščitati komentare na sajtovima medija u Srbiji. Jedan deo publike mnogo više zanimaju bizarnosti, nego suština. A drugi deo, i to onaj koji sebe voli da smatra boljim, pametnijim i naprednijim delom Srbije – ne zanima. Zašto? Sudeći prema komentarima koje deo čitalaca ostavlja na sajtovima netabloidnih medija, zato što je reč o Kseniji Pajčin. Ti komentari mogu se podeliti u dve grupe. Pozabavićemo se i jednima i drugima.

Prvi negoduju zato što se o problemu nasilja u vezi govori sada, uz obrazloženje da je razlog taj što su u pitanju javne ličnosti, a ne zato što je ta tema važna.

Da se razumemo: tema je užasno važna. Tema je od životne važnosti za svaku devojčicu koja iz ovog slučaja nauči da to što joj dečko kog želi da ostavi govori da će se bez nje ubiti nije nikakav dokaz ljubavi. Stoga, ako išta dobro može da proistekne iz konstantne gladi publike za informacijama o životu poznatih, onda je to mogućnost da se na ovakve pojave skrene pažnja onda kada se njima dogode. I tu Srbija nije nikakav izuzetak. Prošle godine, kada je planetarno popularnu R'n'B pevačicu Rijanu, njen momak, takođe poznati muzičar Kris Braun pretukao tako da je bila neprepoznatljiva od podliva i modrica, ceo svet se bavio pitanjem zlostavljanja i nasilja. Pre dve godine kada je hrvatski biznismen Dikan Radeljak (bivši muž Bebe Lončar i Ene Begović) izbacio iz stana svoju tadašnju ženu, pop zvezdu Vlatku Pokos, Hrvatska radiotelevizija odigrala je pametno. Emisije koje idu u udarnim terminima, poput „Latinice" Denisa Latina, bavile su se problemom nasilja u braku. Dakle, ako je tema važna, a jeste, da li je zaista bitno na koji način će doći u centar pažnje? Važnije je, valjda, da se o njoj smisleno govori.

Drugu grupu komentatora čine oni koji se tradicionalno gade pisanja tabloida i poznatih ličnosti koje gostuju na stranicama žute štampe, pa njihov argument kaže da netabloidni mediji o ovom slučaju ne bi ni trebalo da pišu. Hajde da zamislimo da se ovo nije dogodilo Kseniji Pajčin, igračici i pevačici koja je vrhunac slave doživela u neslavnim devedesetim godinama u Miloševićevoj Srbiji, kada su vladali turbo-folk i onaj nesrećni pop-dens-folk bućkuriš, koja se nije zabavljala sa momcima sa podebelim kriminalnim dosijeom i koja se pred kamerama uvek ponašala čedno i smerno. Da li bi onda netabloidni mediji imali dozvolu jednog dela svojih čitalaca da se bave njenom smrću? Pa, nekako sve upućuje na to da bi. Devedesete, koje se tako olako i nepotrebno spočitavaju nesrećnoj Kseniji Pajčin, izludele su nas, izgleda, do te mere, da smo se izgubili u relativizaciji pitanja odgovornosti, krivice, zločinaca i žrtava. Neki od nas pogubili su se do te mere da preispituju da li je očigledna žrtva podobna da to bude.

Jovana Gligorijević