Osuda ratnih zločina:
Srebrenica i partijska trgovina

Uprkos različitom odnosu prema predloženoj Deklaraciji, poslanici su se, izgleda, ujedinili u jednom – u tome da su se, donoseći odluku o načinu glasanja, rukovodili prvenstveno sopstvenim političkim interesima, a tek na drugom mestu elementarnim ljudskim saosećanjem sa nevinim ratnim žrtvama

Tesnom većinom, poslanici Skupštine Srbije usvojili su deklaraciju kojom je osuđen zločin srpskih snaga nad Bošnjacima u Srebrenici, počinjen u julu 1995. godine. Sudeći prema prvim najavama, isto će se (tesan ishod glasanja) ponoviti i u slučaju najavljenog donošenja deklaracije kojom se osuđuju brojni zločini nad Srbima iz ratnih sukoba devedesetih. Podeljeni parlament svojim aktom, donetim 15 godina nakon zločina o kome je reč i 10 godina nakon pada režima Slobodana Miloševića, izazvao je jednako podeljene komentare, ali i gorak utisak da su se, uprkos različitom odnosu prema predloženoj Deklaraciji, poslanici ujedinili u jednom – u tome da su se, donoseći odluku o načinu glasanja, rukovodili prvenstveno sopstvenim političkim interesima, a tek na drugom mestu elementarnim ljudskim saosećanjem sa nevinim ratnim žrtvama (ako takve emocije uopšte postoje kod svih narodnih izabranika).

Osuda zločina u Srebrenici naišla je na (pretežno) odobravanje evropskih zvaničnika i medija, mada ne bez izvesne rezerve – većina komentara mogla bi se pojednostavljeno prepričati ne previše pohvalnom frazom – "od koga je, dobro je". Deklaracija je, s druge strane, izazvala oštre kritike domaće opozicije (od ocene o "sramnom razdvajanju nevinih žrtava" do stava da osuda kojom je izbegnuto pominjanje genocida nije dovoljna). Kritike su stigle i od različitih političkih i društvenih grupa, kako Federacije Bosne i Hercegovine (naročito su razočarane i ogorčene porodice srebreničkih žrtava) tako i Republike Srpske (prema oceni premijera RS Milorada Dodika, na primer, akt Skupštine Srbije biće "pogrešno interpretiran i protumačen kao dokaz kolektivne krivice jednog naroda"). Neki od kritičara ipak su priznali da činjenica da su čak i partije koje nisu podržale Deklaraciju priznale da je u Srebrenici počinjen zločin – ozbiljan korak napred i maksimum koji je u ovom trenutku bilo moguće postići.

GLASOVI: Posle mučne rasprave tokom koje su pojedini govornici ispoljili zapanjujuću količinu cinizma i bezdušnosti govoreći o srebreničkom dvodnevnom masakru u kome je život izgubilo oko 8000 ljudi, deklaracija je 31. marta doneta glasovima 127 od ukupno 250 poslanika Skupštine Srbije. Dokument su podržali poslanici vladajuće koalicije, tačnije poslaničke grupe "Za evropsku Srbiju", G17 plus, Socijalistička partija Srbije – Jedinstvena Srbija (SPS – JS), Partija ujedinjenih penzionera Srbije (PUPS) i manjine. Registrovan je ukupno 21 negativan glas – protiv su bili poslanici Demokratske stranke Srbije (DSS) i Nove Srbije (NS), a jedan poslanik nije glasao. Poslanici Srpske radikalne stranke (SRS) i Liberalno-demokratske stranke (LDP) nisu učestvovali u glasanju. Poslanici Srpske napredne stranke (SNS) napustili su salu pre glasanja, kada je i odbijen predlog šefa poslaničke grupe DSS-a Miloša Aligrudića o glasanju prozivkom.

PROMENIO MIŠLJENJE I ZADRŽAO FUNKCIJE: Dragan Marković Palma

Poslaničku većinu za usvajanje dokumenta praktično je, predomislivši se u poslednjem trenutku, obezbedio – Dragan Marković Palma. Prethodno je, nešto više od dva i po meseca, od kada je (10. januara) predsednik Srbije Boris Tadić pokrenuo inicijativu da Skupština Srbije donese deklaraciju o osudi zločina u Srebrenici, gradonačelnik Jagodine i lider JS-a tvrdio da njegova partija neće glasati za takav dokument ako ne budu osuđeni i svi drugi zločini počinjeni na prostoru bivše Jugoslavije. Iako je samo tri dana nakon pokretanja inicijative, videvši reakcije javnosti, a pre svega koalicionih partnera, Tadić javno inicirao donošenje dve deklaracije, Marković je nastavio da tvrdi da neće podržati dokument o osudi zločina u Srebrenici – da bi, uoči same sednice Skupštine, iznenada najavio da će trojica njegovih poslanika ipak podržati Deklaraciju, jer je dogovoreno da uskoro bude usvojen i tekst kojim se osuđuju zločini nad Srbima.

NAPUSTILI SEDNICU: Miloš Aligrudić i poslanici DSS-a

Prema saznanjima dnevnika "Danas", međutim, desilo se i nešto više od dogovora o usvajanju druge deklaracije, nešto što se nikako ne može povezati sa pijetetom prema žrtvama, nego sa najobičnijom – trgovinom. Prema saznanjima tog lista, naime, Marković je "trampio" podršku Deklaraciji za saglasnost da sačuva dvostruku funkciju (poslanika i gradonačelnika), uprkos činjenici da Agencija za borbu protiv korupcije već mesecima saopštava da to spada u zakonski nedozvoljenu rubriku "sukob interesa". Uprkos tome, međutim, oglasilo se Ministarstvo pravde, ocenom da trenutno najpoznatiji Jagodinac nije u sukobu interesa, i to na osnovu Zakona o državnoj upravi. Prema tumačenju Ministarstva, zabrana obavljanja dve funkcije ne odnosi se na one koji su na njima zatečeni na dan početka primene zakona, 1. januara.

GENOCID: Nezvanična priča o Markovićevoj trampi "glas za privilegije" nikako nije jedini argument koji govori o strančarenju i političkoj trgovini u pozadini mnogo krupnije priče o odnosu prema ratnim zločinima i politici koja je do njih dovela. Više nego rečita bila su višenedeljna prepucavanja i natezanja koja su, sve sa izgovorom da se traži formulacija koja će omogućiti široku podršku političkih partija, dovela do teksta prihvatljivog za – jedva nešto više od polovine poslanika u parlamentu. I sve to uprkos činjenici da je upotrebljena zavidna veština verbalne gimnastike kako bi se izbegla reč "genocid", sa kojom nikako nisu mogli da se slože, između ostalih, poslanici SPS-a, vladajuće partije u Srbiji tokom čitave ratne decenije – iako zdrav razum kaže da Deklaracijom, zapravo, jeste osuđen genocid. Ako se, naime, u tekstu govori o osudi zločina počinjenog u Srebrenici "na način utvrđen presudom Međunarodnog suda pravde" i ako se zna da je u presudi navedeno da se u tom slučaju dogodio genocid – zar to nije osuda genocida?

Trud da se teška tema, koja bi, prema rečima poslanika vladajuće koalicije, trebalo da "pomogne u evropskim integracijama" (predsednik Tadić je osporio rasprostranjena tumačenja da se osuda zločina u Srebrenici na dnevnom redu našla usled pritisaka iz Evrope), iskoristi za što bolje stranačko pozicioniranje, bio je prilično vidljiv i u nastupima partija koje nisu podržale predloženu Deklaraciju. Tako je, recimo, Tomislav Nikolić na početku rasprave pokušao da svojim izlaganjem potkrepi priču o proevropskoj orijentaciji naprednjaka, da bi, u daljem toku, sve više davao oduška sopstvenom cinizmu i biračima koji su mu poklonili srce još u vreme kad je bio drugi čovek radikala osvežio uspomene na tadašnji tvrdi nacionalizam i odgovarajuću retoriku.

S druge strane, narodnjaci su nastavili tokom rasprave da učvršćuju svoj tvrdi kurs (naročito kroz nastup Slobodana Samardžića) i sve to uz podršku omladinaca DSS-a koji su, nekako istovremeno sa predstavnicima ekstremističkog pokreta Obraz, protestovali pred zgradom Skupštine zbog donošenja Deklaracije (da ne bude zabune – narodnjaci su se zalagali za donošenje jedne deklaracije kojom bi bili osuđeni svi zločini – i oni nad Srbima, i oni počinjeni u ime srpskog naroda). Radikali su, opet, dobili priliku da se pred svojim biračkim telom, ali i pred sopstvenim šefom koji se nalazi u pritvoru Haškog tribunala, "operu" od perioda u kome su Nikolić i Aleksandar Vučić, rukovodeći strankom usled opravdanog odsustva Vojislava Šešelja, pokušavali da modernizuju i upristoje godinama najekstremniju partiju u Srbiji (Šešeljevi lojalni sledbenici nisu propuštali priliku da govore o "herojstvu" haškog optuženika Ratka Mladića, da dovode u pitanje podatke o broju srebreničkih žrtava i sve u tom stilu).

OKRŠAJI: Došlo je i do nekoliko međupartijskih verbalnih okršaja: tako je, recimo, lider naprednjaka razmenio nekoliko replika sa predstavnicima G17 plus i DS-a, optužujući ih da deklaraciju donose na štetu naroda. U ime G17 plus odgovorio je Vlajko Senić, rekavši Nikoliću da je "dug put od bine sa koje se gleda kako gori američka ambasada do prijema u toj istoj ambasadi". Nikolić je uzvratio da u američku ambasadu nije ušao puzeći, niti je tako iz nje izašao. Šefica poslaničke grupe "Za evropsku Srbiju" Nada Kolundžija (DS) optužila je Nikolića da pokazuje "žalosno odsustvo razumevanja" za važnost teme. "Ako nemate argumenata kojima biste opravdali glasanje za deklaraciju, kako se to od vas traži da biste dokazali da ste stvarno na evropskom putu, bolje da ćutite", poručila je Kolundžija...

Prepucavali su se i radikali koji nisu napustili partiju sa radikalima koji su osnovali novu stranku: tako je, na primedbe poslanika SRS-a da je pre vodio jednu, a sada drugu politiku, Nikolić rekao da je 14 godina slušao Šešelja, a da je šest godina stranku vodio sam, i da bi radikali, da su ga slušali, sada bili velika stranka, a ne "šaka jada".

Tek što je rasprava o Deklaraciji o osudi zločina u Srebrenici nekako okončana, krenulo je novo usaglašavanje partijskih interesa sa idejom da se parlament odredi prema krvavim devedesetim: novoformirani kolegijum Skupštine počeo je raspravu o nacrtu deklaracije kojim bi se osudili zločini nad Srbima. Sudeći prema prvim najavama, većina opozicionih stranaka nije spremna da podrži ni taj tekst (uglavnom zahvaljujući stavu da nije trebalo razdvajati srebreničke od ostalih žrtava). Konačan ishod pregovora koji se nastavljaju trebalo bi, prema prvim najavama, da bude poznat u maju.

U međuvremenu, pojedini analitičari, predstavnici nevladinih organizacija i drugi kreatori javnog mnjenja primetili su ono što je teško poreći: da je izostala ozbiljna rasprava o politici koja je dovela do ratnih zločina, iskren otklon od te politike, ali i ideja o tome – šta dalje. Da li će se cela priča završiti stavljanjem pečata na papir ili će, recimo, biti i nekog uticaja na sadržinu udžbenika istorije iz kojih bi druge generacije trebalo da uvide greške, kako ih ne bi i same ponovile?

Vera Didanović