Prvo izvođenje Betovenove 9. simfonije u Srbiji Opojna moć krasote "Tako impozantan broj članova zbora i orkestra na pozornici (126 pevača i 73 svirača) nije se do tada video u Beogradu"

piše: Zorica Janković

Bilo je već kasno jesenje popodne kada je kapelnik Muzike kraljeve garde, horovođa Muzičke družine "Stanković" i dirigent pozorišnog orkestra Stanislav Binički ušao u kancelariju novog upravnika nacionalnog teatra Milana Grola. Zauzet poslednjim pripremama za sutrašnju svečanost povodom četiri decenije od prve predstave odigrane u novoj zgradi Narodnog pozorišta na istoimenom trgu (Posmrtna slava Kneza Mihaila, 30. oktobar 1869), Grol je našao vremena da sa prvim čovekom tadašnje srpske muzike prokomentariše upravo završeno gostovanje pozorišnog ansambla u Skoplju, ali i da s pažnjom sasluša njegovu ideju da se u Beogradu na proleće izvede 9. simfonija Ludviga van Betovena.

MONUMENTALNO DELO: "Evo jeseni moga života. Hteo bih da budem sličan onim plodnim drvetima, koja treba samo da se zatresu, pa da sa njih padne čitava kiša ukusnih i zrelih plodova", izgovorio je pred kraj 1818. godine tada četrdesetosmogodišnji Betoven posle poziva da komponuje simfoniju za Kraljevsko filharmonijsko udruženje iz Londona. Šest godina kasnije, u petak 7. maja 1824, Betoven je u Bečkom Kerntnertor teatru (Kärntnertortheater) lično dirigovao orkestrom koji je prvi put izveo naručenu simfoniju. Ali, kao što to obično biva, monumentalnost ovoga dela nije bila shvaćena od šire javnosti za života autora (Betoven je umro tri godine posle premijernog izvođenja), već deceniju kasnije, kada je mladi Rihard Vagner dirigovanjem 9. simfonije jasno ukazao na njenu istorijsku vrednost.

Ona predstavlja i rezime i krunu Betovenovog simfonijskog stvaralaštva iako je njenu obimnu partituru od 575 stranica autor napisao kada je već bio potpuno gluv; ima četiri velika stava, traje 66 minuta, a po pravilu se izvodi kao celovečernje delo. Prva tri stava su instrumentalna, dok u završnom stavu genijalni kompozitor uvodi kvartet vokalnih solista i veliki mešoviti hor. Finalno razrešenje obeležavaju varijacije na temu Ode radosti (nem. Ode an die Freude), koje je Betoven komponovao prema tekstu Fridriha Šilera iz 1785. godine. U veličanstvenoj završnici solisti, hor i orkestar kliču: "Budite zagrljeni milioni."

PODUHVAT: Nakon što je Grol podržao ideju i dao pristanak da prvo izvođenje Betovenove 9. simfonije u Srbiji bude u dvorani nacionalnog teatra, Binički je odmah krenuo u realizaciju projekta. Članovima Pevačke družine "Stanković" poverio je solo i horske numere, a instrumentalni deo profesionalnim sviračima Muzike kraljeve garde i pozorišnog orkestra. Ali, za izvođenje ovog monumentalnog dela ukupan broj angažovanih vokala i svirača nije bio dovoljan. "Gde god se znalo i čulo da u Beogradu postoje domovi u kojima se neguje muzička umetnost, zakucalo se na vrata i molilo se za prijateljsko sudelovanje", pisala je "Politika" o aktivnosti Stanislava Biničkog i njegovih saradnika.

I zbilja, za kratko vreme pevački ansambl brojao je potrebnih 126 članova: 42 soprana, 27 altova, 25 tenora i 32 basa. Probe su započele s početka 1910. godine, a održavane su u tadašnjoj Višoj ženskoj školi u ulici Kraljice Natalije, jer u to vreme nije bilo veće dvorane za ovakve potrebe. Hor i orkestar uvežbavao je sam Stanislav Binički, dok je soliste spremala njegova supruga Miroslava (i sama će učestvovati kao izvođač). Velika većina pevačkog ansambla nije bila muzički obrazovana (ni note nisu znali), pa su pripreme za prvo izvođenje grandioznog Betovenovog dela u Srbiji potrajale, uz svakodnevan rad, puna tri meseca. Dopunu Muzičke družine "Stanković" činili su učenici gimnazije, činovnici, advokati, inženjeri, profesori, oficiri, trgovci, po jedan apotekar, arhitekt i bogoslov, kao i tadašnji austrougarski konzul u Beogradu dr Hajnrih Vildner.

PRVO IZVOĐENJE U SRBIJI: Poslednjeg dana marta došlo je do smene na čelu Srpskog kraljevskog narodnog pozorišta. Umesto Milana Grola, kormilo nacionalnog teatra preuzeo je iskusni glumac i reditelj Milorad Gavrilović, tako da je i ovaj čovek od struke dao svoj doprinos da se za izvođenje Betovenove 9. simfonije obezbedi termin, u situaciji kada se na sceni igralo i dva puta dnevno.

I najzad, u ponedeljak 5. aprila 1910. godine, prepuno gledalište nacionalnog teatra pozdravilo je ulazak u salu dirigenta Stanislava Biničkog iza koga je stajalo 126 pevača i 73 člana orkestra (50 gudača i 23 duvača), da prvi put u Beogradu i Srbiji izvede u svetu čuvenu Betovenovu 9. simfoniju. Naravno, duge, temeljne i stručno vođene pripreme i probe urodile su plodom, pa je muzičko delo uspešno izvedeno: "Ono što se mislilo, da Beograd neće doživeti – doživesmo; ono što se smatralo za nedostižno, postignuto je. Deveta simfonija je odsvirana" – pisalo je u uvodu prvog izveštaja "Politike" sa ovog muzičkog događaja. Sutradan 6. aprila Betovenova 9. simfonija je ponovo uspešno izvedena.

BINIČKI: U Narodnoj biblioteci Srbije s pažnjom se čuva gramofonska ploča izdavača "Concert Gramophone Record" iz okvirno 1910. godine, sa snimkom vojne muzike kojom diriguje Stanislav Binički. Uspomenu na Biničkog, koji je umro u okupiranom Beogradu u zimu 1942. godine, s pažnjom čuva i Narodni muzej grada Kruševca u čijoj je okolini (selo Jasika) 1872. godine on rođen, Muzej pozorišne umetnosti u Beogradu, kao i nekoliko muzičkih ustanova koje nose njegovo ime. Ovim tekstom mi im se pridružujemo, uz podsećanje da je Binički tvorac prve srpske opere Na uranku (1903), kao i svima poznatog marša Na Drinu (1914), komponovanog na samom bojištu Cerske bitke.

ODA RADOSTI: Centralna horska partija iz finalnog stava Betovenove 9. simfonije je Oda radosti, koju je Savet Evrope 1972. godine proglasio za himnu Evropske unije, a u upotrebi je od 1986. Aranžman za himnu napisao je jedan od najvećih kompozitora i dirigenata prošlog veka Austrijanac Herbert fon Karajan, koji je i dirigovao orkestrom kada je prvu put izvedena.

Iste godine (1824) kada je u bečkom Kerntnertor teatru prvi put izvedena Betovenova 9. simfonija, u Srbiju je dopremljen prvi klavir. Kupio ga je lični lekar kneza Miloša, Italijan iz Napulja Vito Romita, a na njemu je učila svirati i Miloševa mlađa ćerka, tada desetogodišnja Jelisaveta (Savka).

Iste godine (1910) kada se u Srbiji prvu put čula Oda radosti, kralj Petar I Karađorđević je primljen u Petrogradu i Carigradu, posle čega je sledio i prijem i na ostalim evropskim dvorovima, što je značilo da je Srbija, posle višegodišnje izolacije usled svirepog ubistva kraljevskog para (Aleksandar i Draga Obrenović), ponovo u Evropi.