VREME 1009, 6. maj 2010. / VREME
Tribina – Javni servisi u regionu:
Siromasi u raljama politike
"Javni servisi u regionu" bila je tema prve u seriji od pet ovogodišnjih tribina "Vreme izazova", koje već devetu godinu zaredom naš list organizuje u saradnji sa Fondacijom "Fridrih Ebert". O poziciji i problemima medijskih javnih servisa, jednom od ključnih pitanja uspostavljanja demokratskih odnosa u društvu, na skupu održanom 28. aprila u Centru za kulturnu dekontaminaciju govorili su: Damir Šimić, glavni urednik Informativnog programa Radio-televizije Bosne i Hercegovine, Branko Vojičić, generalni direktor Radio-televizije Crne Gore, Dragutin Lučić, savetnik ravnatelja Hrvatske televizije za medije i bivši predsednik Hrvatskog novinarskog društva, i Aleksandar Tijanić, generalni direktor Radio-televizije Srbije. Moderator tribine bila je Vera Didanović, novinarka nedeljnika Vreme
BRANKO VOJIČIĆ:
Stabilno i debilno
Jednom kada sam razgovarao sa premijerom Đukanovićem, pitao me je: kako ti je na televiziji? Ja sam mu rekao: stabilno i debilno. A on kaže: šta ti to znači? Kažem: ja sam stabilan. Eto takvo je stanje u Podgorici.
I moj prethodnik, generalni direktor Radovan Miljanić, na jednom skupu OEBS-a želio je da pokaže tu poziciju javnog servisa. Mi imamo sreću da imamo samo jedan javni servis. Vi u Srbiji imate dva, u Bosni imaju tri, tako da je kod vas mnogo komplikovanije. Mi imamo jedan. Kolega Miljanić je htio da dočara situaciju u kakvoj je poziciji javni servis i onda je na jednom skupu OEBS-a govorio o tome da je on zatekao 1400 uposlenih, dvjesta-trista honoraraca, pa je, kaže, u jednom mahu 320 ljudi uzelo otpremninu, pa je otpušteno dvjesta honoraraca, pa sam onda skresao još dvjesta, i kaže: ljudi, stvarno više ne mogu da krešem, jer je, znači, došlo do živca.
|
Dakle, u Radio-televiziji Crne Gore sada ima 740 uposlenih i to 110 honoraraca. Imamo, kao i svi drugi javni servisi, razvijen program – pet kanala, tri televizijska i dva radija. A broj uposlenih je gotovo kao u vrijeme socijalizma, kad je formirana ta kuća i kad je bila državna televizija. Doduše, tada smo sami proizvodili samo dvanaest posto programa, jer smo bili dio JRT-a, a sada smo ovladali, gotovo 50 posto našeg programa sami proizvodimo. To je na pojedinim programima po četrdeset sati dnevno. To je ogroman napor.
Sada ću vam reći budžet. To je jedanaest miliona evra. To je tačno polovina budžeta jednog mjeseca Hrvatske. Hrvatska televizija ima 25 miliona evra mjesečno. Dobro bi bilo, ja sam to rekao ovom vršiocu dužnosti Hrvatske televizije, malo nekako da se udružimo, pa da prebijemo troškove. Ako mi možemo pet kanala za jedanaest miliona, a njima treba mjesečno 25 miliona, hajde nekako da se udružimo, pa da mi radimo po našim cijenama serije, a vi knjižite tamo po vašim, pa da nešto i zaradimo.
Vidio sam po novom Zakonu o konfliktu interesa – iako su svi eksperti insistirali da javni servisi budu autonomni i u uređivanju i u rukovođenju – mogu da vas informišem da sam ja javni funkcioner. To je sada jedna potpuno druga pozicija. S jedne strane, jedan zakon vam daje jedno, a drugi vam uzima. I sad sam ja u konfliktu. Ovih dana sam razmišljao kako to da razriješim: ako mi neko da poklon skuplji od pedeset evra, ako dobijem viski od 55 evra, da li ja imam pravo da popijem 50, a da pet prijavim komisiji? To mi je sad glavni problem, da ne govorim o besparici i krizi.
DRAGUTIN LUČIĆ:
Pretplata pre poreza
|
Kao što znate, Hrvatska radio-televizija ima jako dugu tradiciju i u nekom pogledu imala je, barem do sada, i vrlo visoku kompetenciju, kada se radi o programima koje mi nudimo publici u Hrvatskoj. Na Hrvatskoj radio-televiziji zaposleno je otprilike 3600 ljudi, ali morate računati da radi još sigurno par tisuća suradnika. Imamo dva stalna kanala, plus kanale za inozemstvo. Postoje četiri radijska kanala, imamo područne postaje i radijske i televizijske. Radi se stvarno o jednom velikom mehanizmu koji godišnje troši otprilike, kako je i rečeno, oko 250 miliona evra. Treba reći da se vjerojatno malo koja zemlja može pohvaliti disciplinom onih koji plaćaju pristojbu za Hrvatsku radio-televiziju, koja se kreće gotovo uvijek na razini od 95 posto, što je začuđujuće s obzirom na inače nediscipliniranost naroda na ovim prostorima. Čini mi se da Hrvatsku radio-televiziju ljudi ozbiljnije i urednije plaćaju nego poreze.
Imamo sigurno oko sedamdesetak sati televizijskog programa koji se emitira, ne bih znao koliko radijskog. Međutim, ono što je veliki problem u zadnjih godinu dana, to nije ekonomska propaganda, odnosno reklame i reklamni kolač koji nam čini otprilike petnaest do dvadeset posto budžeta, nego mogućnost naplate. Kriza se osjeća. Krizu naravno osjećaju i privatni emiteri, odnosno elektronički mediji u privatnom vlasništvu i naravno da su to stalni temelji za konflikt između naše konkurencije, ako se uopće tako može nešto reći, kada se radi o ovom dijelu propagandnog plaćenog kolača.
U ovom trenutku najvažnije od svega je da je, kao što je poznato, odstupilo bivše vođstvo Hrvatske radio-televizije i da mi sada imamo privremeno vođstvo, a da Programsko vijeće ne uspijeva već – sada će biti treći put – izabrati ravnatelja i ostale ključne ljude na Hrvatskoj radio-televiziji. Taj provizorij sigurno nije dobar za atmosferu, odnosno za uspostavljanje jednog stabilnog sustava koji mora dnevno ispunjavati svoju javnu zadaću.
Kasnije ću reći na koji način smo organizirani i što nam u neku ruku jamči neovisnost, a što s druge strane otvara mogućnost političkih pritisaka. Ko god mi kaže da na ovim prostorima nema političkog utjecaja na javne servise, mislim da u potpunosti nije iskren ili živi možda u iluzijama. Međutim, uvijek postoje instrumenti i civilnog društva i političkog života i zakoni koji taj utjecaj mogu svesti na najmanju moguću mjeru.
DAMIR ŠIMIĆ:
Problemi nedovršenog sistema
Toliko je komplicirano stanje u Bosni i Hercegovini, da ne znam otkud bih počeo.
Prije svega, mi imamo tri javna RTV servisa koji bi trebali činiti javni RTV sustav ili sistem. Kada se vratimo unatrag, pa recimo petnaest godina od završetka rata i od potpune podijeljenosti u bosanskohercegovačkom društvu, mi možemo danas možda i optimistično reći da je stanje dobro. Ali ono nije dobro iz puno razloga. Nije dobro jer se reforma javnog RTV sustava i sistema nije dovršila. Nama je ovaj svibanj ili maj izgleda sudbonosan, pa moram reći da smo 7. maja 2002. godine krenuli sa emitiranjem dnevnika na području cijele države na BHT1, a godinu dana ranije istog datuma je krenuo BH radio 1.
Već sam spomenuo završetak rata. Dvije godine nakon toga, 1997, nakon što je prvi visoki predstavnik Karl Vestendorp dobio ovlasti da provodi odluke o Bosni i Hercegovini, tad se prvi put počelo razgovarati o kreiranju jedinstvenog medijskog prostora kad je riječ o javnim RTV servisima. Nije se puno toga napravilo do 2002. godine, do započinjanja rada javnog RTV servisa u Bosni i Hercegovini. A 2004. godine Volfgang Petrič, austrijski diplomata koji je bio tad na funkciji visokog predstavnika, nametnuo je set zakona iz ove oblasti, prvenstveno zakone o Radio-televiziji Bosne i Hercegovine i radio-televizijama entitetskim – RTS-u i Radio-televiziji Hrvatske.
Nakon donošenja Zakona o javnom RTV servisu 2004, za šezdeset dana trebalo je da se uspostavi četvrti pravni subjekt u okviru javnog RTV sustava. Znači, pored tri javna servisa, šezdeset dana nakon usvajanja tog zakona trebala se uspostaviti korporacija javnih RTV emitera.
Ukratko ću reći da upravni odbor korporacije čine upravni odbori javnih emitera koji imaju po četiri člana – tri člana konstitutivnih naroda i po jedan član iz ostalih.
|
Ono zbog čega je BH radio-televizija u najnepovoljnijem položaju je to što sve ovo vrijeme nije uspostavljena korporacija. Bez dijela ljudi koji bi trebalo pripasti toj korporaciji, BHRT ima ukupno trista zaposlenih, a po zakonu 50 posto RTV takse pripada BHRT-u, a po 25 posto entitetskim emiterima. Problem zašto nije uspostavljena korporacija je to što nisu usaglašeni entitetski zakoni sa državnim zakonom o emiterima, tako da predstavnici RTS-a, odnosno Vlada Republike Srpske ne dopušta, čak su izmijenili prije tri mjeseca zakon kojim samo Skupština Republike Srpske može dozvoliti korištenje i prijenos imovine u korporaciju (govorim o imovini RTS-a), dok s druge strane federalni zakon nije usklađen u smislu da su marketinški prihodi također trebali biti dijeljeni po principu 50 posto BHRT-u, a po 25 posto entitetskim televizijama.
Trenutno se vode razgovori o uspostavi korporacije, ali nismo previše optimistični, osim ako bi se cijeli proces mogao dovršiti u vremenu pristupanja Evropskoj uniji, zbog evropskih principa i možda pritisaka.
Dakle, trenutno BHRT ima oko devet stotina zaposlenika. Mi bismo po tom zakonu imali trista zaposlenika, to sam već rekao. Od tih devet stotina zaposlenih, njih trista radi samo za Radio-televiziju Federacije. BHRT ima velika potraživanja prema Radio-televiziji Federacije. Radi se čak o deset miliona evra. Dakle, potpuno su nesređeni odnosi i to je zapravo najveći problem BHRT-a.
ALEKSANDAR TIJANIĆ:
Najgori posao u Srbiji
Ja grđeg posla u Srbiji ne znam. Ne postoji novinar u Srbiji koji ne veruje da bi ovo radio bolje od mene. I što je najgore, ja takođe verujem u to da ima desetina hiljada ljudi koji bi sa boljim rezultatima od mene i uspešnije vodili javni servis Srbije.
Pre pet godina, kalendarski šest, potpisao sam prvu platu za stalno zaposlene i honorare – njih osam hiljada i trista. Danas imamo 3250 ljudi koji su stalno zaposleni – posle tri talasa socijalnih programa i posle razdvajanja javnog servisa Vojvodine od javnog servisa Srbije i posle brojnih otpuštanja i smanjenja broja zaposlenih. Prosečna plata u 2009. godini bila je oko 432 evra. Moja plata je bila puta tri, prosečna plata u 2009. godini, bez prava na varijabilu, menadžerski bonus, obezbeđenje bilo koje vrste.
RTS ima obavezu da istovremeno bude javni servis koji ima dva televizijska, jedan satelitski, jedan digitalni kanal, četiri radio-programa, sajt, simfonijski orkestar, hor, dečiji hor "Kolibri", džez sastav, dva narodna ansambla, trideset dopisništava u zemlji i inostranstvu. Ta veličina je koncipirana prema budžetu od sto miliona evra godišnje. Mi već treću godinu ne dobacujemo do sto miliona. Budžet ove godine – kad kažem budžet, govorim o ukupnom prihodu, marketing plus pretplata – neće biti veći od osamdeset miliona. Znači, mi već drugu godinu zaredom radimo sa gubitkom.
Osnovni uzrok gubitka jeste pad pretplate, koji se ničim ne može nadoknaditi. Znači, nama je pretplata pala za oko devet miliona evra za godinu i po dana. Mi smo uštedeli tri miliona na telefonima, na ukidanju reprezentacije, smanjenju službenih putovanja – ali vi ne možete da uštedite devet miliona. Mi praktično poslujemo sa gubitkom jer je loš zakon, naplata pretplate je neefikasna. Da govorimo otvoreno, narodu je teško da plaća pretplatu.
Brojke koje iznosi kolega sa HRT-a su za nas fantastične – naplata 95 posto, 250 miliona evra godišnji budžet. Ako mogu da kažem – dajte mi 250 miliona, pa ćete videti kakav sam ja direktor. Međutim, nemam 250 miliona. Takav sam vam ja direktor sa 80 miliona. A da pri tom očuvamo sve funkcije RTS-a i da tučemo bitku i da trpim svakog čoveka koji je upravo prestao da kopa nos, kako više voli da gleda HRT. Pa gledaj. U čemu je problem? U tome se sastoji takozvani izbor. Sviđa ti se HRT – gledaj HRT. Četiri miliona i 200 hiljada Srba i građana Srbije svakog dana gleda RTS. Pusti te ljude, a ne da se osećaš boljim zato što gledaš HRT. Kao što ti ja ne govorim da si smešniji zato što voliš da gledaš HRT. Izaberi, gledaj šta god hoćeš.
Moram da kažem nešto što je potpuno nepoznato, do sada nismo objavili taj podatak zato što on izaziva poređenja koja ne idu u korist onog dela Srbije koji živi izvan Beograda. Beograd je prošlog meseca platio fantastičnih 87 posto pretplate. Ja sam zadivljen, ja zahvaljujem Beograđanima, ja se divim ljudima. To je istorijski rekord u plaćanju pretplate u svim godinama i za vreme Miloševića i za vreme postoktobarskih vlada. A 72 takođe fantastična procenta platio je Novi Sad. To je neshvatljiv osećaj građanske odgovornosti i referendumsko izjašnjavanje da li im se sviđa RTS ili im se ne sviđa RTS. Ali Vlasotince, Vranje, Leskovac, ispod Niša, desno od Niša, Kraljevo, Valjevo – procenti su od 18 do 37, maksimalno 42 procenta. I nemate načina da to naplatite od ljudi koji pristaju i da im dođe sudski izvršitelj i da im nosi iz kuće – šta? Ako odnese televizor, više nemate osnovu za naplatu. Nismo toliko glupi. Znači, opominjemo ljude, pokušavamo da naplatimo, ali to stanje neće moći dugo da opstane.
Dok se ne nađe efikasniji zakon, država Srbija, koja je donela ovaj zakon 2002. godine, obavezna je po evropskim standardima da obezbedi svom javnom servisu stabilan i čvrst izvor finansiranja. Što će reći, jeste li doneli zakon? Jesmo. Pa nije RTS dužan da sprovodi zakon, nego vi. Vi ste država. Izvolite, naplatite. E, pa ne možemo, nemaju ljudi od čega. Nikakav problem. Mi ćemo naplatiti gde možemo, a gde ne možemo, država mora da nadoknadi javnom servisu razliku od one naplativosti koja se sada postiže, do prosečne naplativosti koja je od 80 do 85 posto. Država nam iz budžeta duguje tu razliku, sve dok ne postane efikasna i dok ne bude mogla da sprovodi sopstvene zakone. Država to neće i tvrdi da je to veliki trošak. Onda se brane time da će to nas da vrati na budžetsko finansiranje, pa će nam biti oštećena fantastična profesionalna, konceptualna, uređivačka nezavisnost RTS-a.
|
Tu nešto mora da se uradi. Država se vlada prema RTS-u kao zla maćeha. Država uzima od RTS-a na porez takse, davanja i siledžijska otimanja 30 miliona evra godišnje. A ceo program koji pravimo košta 25 miliona evra. To je stanje neodrživo. I što se mene tiče, treba da se javi neko ko ume da pravi od tog novca bolji, progresivniji program.
Istovremeno napominjem da je RTS pet godina najgledanija srpska televizija. To nije lako postići. Vi ste trebali da vidite kad sam ja došao sa ovom ekipom koja danas radi, na šta je ta kuća ličila. I ja ne propuštam, sa žaljenjem, da kažem, ali nemilosrdno – da tri sata nisu objavili vest o Đinđićevom ubistvu, a da dva dana nisu imali sliku sa Kosmeta o pogromu Srba. To je bila ta demokratska televizija pre našeg dolaska. A danas se pred nju postavljaju zahtevi – budite bolji od 250 miliona uloženih u hrvatsku televiziju.
BRANKO VOJIČIĆ:
Odustajanje od pretplate
Kada je 2002. donijet prvi zakon o javnom servisu, pretplatu je ubirao Telekom, sve dok nije prodat. Kad je prodat strancu, država je natjerala elektroprivredu da preuzme naplatu pretplate – ali je pametna elektroprivreda pa se dobro zaštitila. Računi su štampani tako da je račun za struju išao prvi, a ispod je bio račun za javni servis. Znači, nije postojao mehanizam da prinudite nekoga da plati. S druge strane, ljudi su uplaćivali kablovsku televiziju i često sam dobijao takvu primjedbu – što da plaćam za javni servis kad te gledam na kablovskoj televiziji. A naravno, poslije toga: poštovani direktore, da li možete da pokrijete naš događaj? Ja onda otpišem: neka te pokrije kablovska televizija. Znači, nema besplatnog javnog servisa.
Poslije izvjesnog vremena vidjelo se da to ne štima. Nije bilo pretplate i proizvodili smo dugove. Nijesmo plaćali poreze, nekako smo se dovijali. Međutim, malo se usložnjavala situacija i onda su bili predložili treći tip zakona, odnosno model da mi kao televizija ubiramo pretplatu. Rekao sam im direktno – taj će se zakon, ako ga usvojite, svesti na ovo – dobar dan, dobar dan, ja sam iz javnog servisa, da platite pretplatu. – M’rš! Tako će mi odgovoriti ako hoćete time da se bavimo.
Na sreću, taj model je propao i 2008. je usvojen novi zakon. Sada imamo fiksnu budžetsku liniju i kvotu iz tekućeg budžeta. Bilo je predloženo 1,85. To bi bilo nekih 16-17 miliona, a usvojeno je 1,2 i to je bilo u prvi mah, pre rebalansa, desetak miliona. To je zaštićena budžetska kvota, ne može se mijenjati. Može rebalansom i može inflacijom. I postoji uredba ministarstva da se mora javnom servisu isplatiti od 15. do 20. u mjesecu.
Sad je problem što je kolač na koji možemo da računamo za reklamu u Crnoj Gori mali. Procene su da cijela Crna Gora može da da nekih osam miliona za reklamu, od toga četiri miliona uzima TV Pink – tamo su popularne emisije "Mijenjam ženu za muža" i "Zvezde Granda", "Za moje dobro gazi me" i to prolazi kod naroda. I što je još simpatično – ta reklama se uplaćuje Beogradu, država ne može da uzme ništa od poreza. Ona četiri miliona dobiju drugi mediji. U Crnoj Gori, na naše zadovoljstvo, imamo sedam privatnih televizija koje imaju nacionalnu frekvenciju i svi konkurišemo svakome. Znači, mi možemo da pribavimo još do milion i po iz reklame. I imamo za namenske programe – za manjine, za ljude u potrebi i tako dalje, od Ministarstva kulture. To je bilo ranije dva miliona, pa je onda smanjeno na milion i šeststo, a ove godine milion i četiri stotine, ali za našu malu kuću to je solidna osnovica.
Za nas je problem što i u ovom broju od 740 uposlenih imamo 165 onih koji nemaju rješenje i, pravo da vam kažem, još ne znam što ću s njima. Od toga malog budžeta onome ko je višak morate dati platu, tople obroke i tako dalje, a ne možete da zaradite.
Imamo tri sindikata, ne zna se koji je bolji od kojega. Kad nijesmo mogli da ubiremo pretplatu, ukoliko 15. ne damo platu radnicima i topli obrok, onda njih četrdesetak imaju blanko potpise, tuže nas sudu. Sud nas obavještava da smo tuženi i mi kažemo: nismo platili 15. nego 25. Sud obustavlja postupak i nalaže zbog toga što smo mi krivac da isplatimo sudske troškove i da isplatimo troškove advokata. I samo po tom osnovu za kratko vrijeme advokat nezavisnog sindikata je zaradio 135 hiljada evra, znači dva dvosobna stana.
DAMIR ŠIMIĆ:
Malo novca, slaba gledanost
Ukupna prosječna naplata pretplate u Bosni i Hercegovini je 60 posto, s tim da postoje razlike po regijama. Gospodin Tijanić je spomenuo Beograd. Ja bih izdvojio Sarajevo, kanton Sarajevo, kao regiju u kojoj je naplativost oko 80–85 posto. Možda to ima veze sa urbanom sredinom, a ne sa onim ima li neko novca ili nema da plaća, odnosno obavezan je građanskom sviješću prema tome.
U Republici Srpskoj je takođe dobra naplativost. Od 2003. godine kada je ona bila 30 posto došli smo na 60. Kada je riječ o građanskoj odgovornosti, postoji ta svijest da ljudi sve više ispunjavaju svoje obaveze.
U Hercegovini, u područjima sa hrvatskim stanovništvom, imamo vrlo malu naplatu, ali prvenstveno je to iz političkih, da ne kažem političko-huškačkih razloga. Imamo hrvatske političare koji su u vlasti u parlamentu, koji pozivaju na neplaćanje i hvale se da ne plaćaju pristojbu. U svakoj predizbornoj kampanji pokreće se priča o hrvatskom kanalu, jer RTS ide kao srpski kanal, federalna televizija ide kao bošnjački kanal, a nas neki vide da smo ničiji ili da smo svačiji, uglavnom nas nazivaju sterilnim, vjerovatno zbog toga što ne mogu prepoznati da guramo jednu političku opciju ili da ne kažem interes jednog naroda.
Od pretplate se sakupi nekih, mislim, dvadeset miliona evra godišnje. Reći ću vam kako se ona dijeli. Samo za plaće RT izdvoji više od pedeset odsto. Znači, za plaće i ostale dažbine državi. A moram reći da je pretplata vrlo mala. Ona je iznosila tri evra. Sad je zbog usklađivanja sa inflacijom došla na 3,40. Dakle, kada je o tom pitanju riječ, stanje nije dobro i zbog toga se ne može ulagati ni u tehniku. Naši pogoni su stari, još iz vremena Olimpijade. Svakog dana crkne neka kamera ili studijski dio, ili režijski. Isto tako i kada je riječ o emisionim objektima. Iako oni iz prijenosa tvrde da je pokrivenost 55 posto, nama se često javljaju ljudi iz gradića od 20-30 hiljada stanovnika i kažu da ne mogu uhvatiti signal BHRT-a, da im sniježi itd.
Sve to utiče i na gledanost. Ukupno su javni servisi u Bosni i Hercegovini zajedno najgledaniji. Mislim da oni zajednički imaju bar 40 do 50 posto gledanosti u Bosni i Hercegovini. Pink je jedno vrijeme bio najgledanija televizija, ali su zadnjih godinu dana, vjerovatno pod uticajem recesije, u velikim problemima, ne isplaćuju plaće radnicima u Bosni i Hercegovini. Trenutno je Radio-televizija Federacije najgledanija, zatim to je Pink. Mi smo tu na četvrtom ili na petom mjestu.
Nastavak teksta >> "Javni servisi u regionu (2)" |
