Kultura sećanja:
Srebrenica, lični i kolektivni moral

Više od osam hiljada pobijenih ljudi činjenica je koja mnogo znači čak i na mestu na kojem su groblja i spomen-parkovi brojniji od porodilišta i igrališta. S druge strane, međutim, ne može se izbeći utisak da je potočarski scenario svake godine isti, da se o Srebrenici uvek oglašavaju ista lica s istim parolama, a da se u glavama "običnog" sveta ništa u međuvremenu nije promenilo

Sudeći po izveštavanju većine ovdašnjih medija, ali i izjavama najviših državnih zvaničnika, u Srbiji je teško, skoro nemoguće izgovoriti neke reči i rečenice. Pre svih, to se izgleda odnosi na rečenice čije bi značenje bilo makar približno rečenici: "Srpske oružane snage ubile su više od osam hiljada ljudi u Srebrenici."

Uprkos presudi Haškog suda pravde kojim se masakr u Srebrenici označava kao genocid, uprkos rezoluciji kojom je Skupština Srbije osudila ovaj zločin, uprkos svemu što se danas o njemu zna, javnost je 11. jula uveče obaveštena kako je u spomen-parku Potočari obeleženo stradanje više hiljada Muslimana. Istina, neki mediji i zvaničnici bili su konkretniji, pa su naveli da je u Srebrenici 1995. "ubijeno više hiljada muslimana", ali konstatacija o počiniocima tog zločina – odnosno jasno imenovanje naroda čiji su pripadnici onomad nemilice ubijali – bila je medijski raritet.

I sve ostalo što je pratilo petnaestu godišnjicu srebreničkog genocida proteklo je baš onako kako su proticale i sve ranije komemoracije. Svako je ispričao svoju (uglavnom već dobro poznatu priču), udenuvši gde se moglo i neki svoj lični, politički, nacionalni ili ma koji drugi interes.

POEZIJA: Delegaciju Republike Srbije predstavljali su Boris Tadić i Vuk Jeremić, a glavna poruka koju su preneli bila je da se neće odustati od traganja za počiniocima, da svi krivci moraju da budu osuđeni i da ćemo posle toga "moći da pružimo ruke jedni drugima". Verovatno da bi pokazao kako izgleda to "pružanje ruku", Tadić je već sutradan ugostio turskog premijera Redžepa Erdogana: tom prilikom potvrđeno je da se ukidaju vize za Tursku, da će autoput ka Jadranu između ostalih graditi i turske firme, ali je i otvoren Turski kulturni centar u Novom Pazaru. Potpuno u duhu tog novouspostavljenog prijateljstva i saradnje bio je Erdoganov nastup u Srebrenici. Ističući da je video jednu majku koja je u masakru izgubila dva sina i supruga i koja je došla do Borisa Tadića, turski premijer ispričao je: "U očima te majke videli su se tuga, ali i spokoj i ponos. Nije bilo mržnje. Nije, jer je ona časna kao osoba i kao majka. Upravo ovakve majke su potrebne svima nama, celom svetu. Jer, ko ubije jednog čoveka kao da je pobio ceo svet. I zato kažem: samo neka je mir, samo mir, samo mir."

U oštroj konkurenciji za najpatetičniju poruku skupa našli su se i Barak Obama i Bernar Kušner, ali moglo bi se reći da je ubedljivi šampion ipak bio visoki predstavnik za BiH Valentin Incko. Uz tvrdnju da je "naša dužnost da ustanovimo pravdu i nađemo istinu", on je skoro filozofski konstatovao kako će "časni ljudi pobediti mržnju". Američki predsednik i francuski ministar inostranih poslova su se, s druge strane, fokusirali na to da su "ubijeni ljudi koji su hteli da žive" i da "nam ne treba osveta, već tolerancija". Da na skupu u Potočarima nije bilo predsedavajućeg Predsedništva BiH Harisa Silajdžića, neutralni posmatrač mogao bi mirne duše da zaključi kako je Srebrenica mesto na kojem se oprašta i voli – bez ikakvih zadnjih misli i starih grehova. Za razliku od ostalih zvaničnika, koji su nastupili u skladu s politikom "neka cveta hiljadu cvetova", Silajdžić nije odoleo da se, istina takođe poetski, osvrne na neraščišćene odnose sa Republikom Srpskom, na čijoj se teritoriji nalazi Srebrenica: "Razgovarao sam sa mnogim članovima porodica, pitajući ih kakva bi moja poruka danas trebalo da bude. Svi su naglasili istinu i pravdu, a niko nije spomenuo osvetu. To je akt koji pokazuje koliko je svijet ovdje civilizovan, koliko ima dobrote. Ali to ne znači da će dozvoliti da im se gazi dostojansvo."

Jedina pažnje vredna akcija povodom petnaeste godišnjice zločina u Srebrenici organizovana je u Berlinu. Ispred Brandenburške kapije predstavnici nekoliko nevladinih organizacija postavili su 16.744 cipele, koje simbolišu 8372 srebreničke žrtve, a ideja je da se od ovih cipela do iduće godine u Potočarima napravi osam metara visok stub srama u obliku znaka UN (kako se, navodi se, "nikada ne bi zaboravio propust ove organizacije"). Sve ostalo što je priređeno u različitim delovima sveta, pa i u Beogradu, bilo je u već viđenom stilu parola koje dobro zvuče, poruka izrečenih povišenim tonom i s podrazumevajućom dozom patetike.

REČI: Naravno, nije ovo ni prva ni poslednja prilika u kojoj su ljudi pobijeni u Srebrenici povod za politički marketing, pravdanje budžeta važnih institucija ili različite aktivnosti koje će propagirati ovu ili onu organizaciju koja se bori za ovu ili onu stvar. Više od osam hiljada pobijenih jeste činjenica koja mnogo znači, čak i na mestu na kojem su groblja i spomen-parkovi brojniji od porodilišta i igrališta. S druge strane, međutim, ne može se izbeći utisak da je potočarski scenario svake godine isti, da se o Srebrenici uvek oglašavaju ista lica s istim parolama, a da se u glavama "običnog" sveta ništa u međuvremenu nije promenilo. Teško je zaista poverovati kako među Bošnjacima nema želje za osvetom i kako ljudi u regionu jedva čekaju da jedni drugima pruže ruke. Što se Srbije tiče, teško je očekivati da će genocid u Srebrenici u dogledno vreme biti nazvan svojim pravim imenom, a još teže da će većina građana i građanki prihvatiti činjenicu da su taj genocid počinili njihovi sunarodnici.

Višemesečni, tj. višegodišnji cirkus u vezi s usvajanjem Deklaracije Narodne skupštine Republike Srbije o osudi zločina u Srebrenici možda je i najbolja ilustracija relativizacije zločina, želje da se on prikaže u nekom drugačijem svetlu i, istovremeno, želje da se sa sopstvenog obraza skine svaka mrlja. Konačno, čak i reči Borisa Tadića izgovorene u spomen-parku Potočari dovoljno govore o opštem stavu o Srebrenici: iako je odlazak u Potočare nesumnjivo hrabar gest srpskog predsednika, činjenica je da se on, kao i drugi političari, fokusirao na ista ona opšta mesta koja su bila baza govora i izjava drugih političara: ono što je izgovorio vrlo verovatno "potpisali" bi i neki drugi, toleranciji mnogo manje skloni ovdašnji lideri. Od prilično pragmatičnog Tadića ne može se, naravno, očekivati nekakvo izvinjenje a la Vili Brant, jer bi mu ono sasvim sigurno donelo silne probleme na domaćoj političkoj sceni. Moglo bi se, međutim, očekivati da petnaest godina posle zločina izgovori nešto osim izanđalih frazetina o pravdi, traženju krivaca i "pružanju ruku".

Diplomatski neodređeno ponašanje Borisa Tadića ipak je sasvim jasno ako se posmatra u kontekstu onoga što se događalo u ovdašnjim medijima u danima kada se obeležavala godišnjica zločina u Srebrenici s jedne i u Bratuncu s druge strane. Za razliku od godišnjice zločina u Srebrenici, koji je objašnjen kao "ubijanje hiljada Muslimana", onaj u Bratuncu bio je jasno označen kao ubijanje Srba od strane muslimanskih oružanih formacija. Jedan tiražni tabloid na naslovnoj strani objavio je pitanje "Dokle ćemo se izvinjavati?", a u tom kontekstu (zlo)upotrebljene su i porodice pobijenih. U reportažama iz Bratunca, unesrećene majke komentarisale su kako se o "onima tamo" stalno priča, dok o "našima ništa".

Istorijski gledano, tokom petnaest godina može mnogo toga da se desi, ali je taj period ipak suviše kratak da se "proguta" činjenica da je "neko naš" ili "neko od naših" vrele julske dane 1995. provodio u krvi do kolena – ubijajući i potom sakrivajući tragove svog nedela. Ipak, isto je tako očigledno da se o Srebrenici kao genocidu za sada izjašnjavaju samo retki političari i predstavnici inače prokaženih nevladinih organizacija: političari na bitnim položajima, viđeniji analitičari i istoričari označavaju je kao događaj o kojem će se prava istina tek utvrditi i koja nikako nije završena priča.

TRAGOVI: U međuvremenu, utešno je jedino to što Haški tribunal i sudovi u regionu ipak kako-tako procesuiraju pojedinačne počinioce srebreničkog masakra. Za sada najviđeniji svakako je Radoslav Krstić, bivši general Vojske Republike Srpske koji je u Hagu osuđen za podržavanje i pomaganje genocida i to na 46 godina zatvora – kazna je kasnije umanjena na 35 godina, ali je važna tekovina tog procesa bila činjenica da je genocid pomenut jasno, glasno i konkretno. Samo nekoliko dana pre godišnjice u Srebrenici, Haški tribunal izrekao je do sada najviše kazne za zločine u tom gradu. Oficiri Vojske Republike Srpske Vujadin Popović i Ljubiša Beara osuđeni su na doživotnu zatvorsku kaznu, dok je više njihovih kolega oslobođeno optužbi za genocid i osuđeno na višegodišnje kazne. Ova vest, međutim, u Srbiji je prošla skoro neprimećeno – što je pravo čudo, imajući u vidu da se o kaznama za počinioce nekih drugih zločina (pa i srpskih) danima razglabalo.

Ovi procesi prilično su pomogli u utvrđivanju okolnosti zločina i lokacija gde su leševi pokopani, pa se zahvaljujući tome lagano približavamo i tačnom broju pobijenih. Broj oko kojeg se godinama i na različitim stranama licitiralo, danas je zvanično 8372. Više od šest hiljada pobijenih identifikovano je putem DNK analize, a sahranjeno ih je više od četiri hiljade. Sve to, međutim, nije i kraj istrage: samo ove godine, u Potočarima su sahranjeni ostaci 775 ljudi, i vrlo je verovatno da će se na različitim lokacijama i ubuduće otkrivati novi tragovi ljudi koji i dalje važe za "nestale".

Zvanično, dakle, stvari teku svojim tokom – istina je odavno jasna, a njene prave dimenzije lagano se naziru. Ono za šta je verovatno potrebno mnogo više vremena jesu događaji koji su u vezi sa Srebrenicom, ali se više tiču ličnog i kolektivnog poimanja morala. Nema, naime, nikakve vajde od Tadićevog tužnog pogleda u Potočarima. Sve dok građani i građanke Srbije na priče o Srebrenici odgovaraju pričama o Bratuncu, a na priče o Ratku Mladiću pričama o Naseru Oriću; sve dok se uporno porede brojevi "naših" i "njihovih" leševa, nismo završili priču.

A tu priču moramo da završimo, kako se u naše ime ne bi izvinjavala naša deca i unuci. Jer, izvinjavati se moramo sve dok se zaista ne izvinimo.

Tamara Skrozza