Rat i mir:
Avganistanska američka enigma

Zagonetku Avganistana pokušalo je da reši nekoliko imperija, od Džingis kana do Engleza i Sovjeta, a Amerikanci posle devet godina pokušavaju da nađu način da se otuda iskobeljaju, a čini se da se zaglibljuju. Kao onda u delti Mekonga

Da jednostavno izađu iz Avganistana kao što su Sovjeti učinili 1989, za većinu Amerikanaca nije pametna ideja, mada se o izlasku iz avganistanske avanture naširoko raspravlja. "Ovde nema jasne izlazne strategije", lamentira Džerald Konoli, demokrata iz Virdžinije i član kongresnog komiteta za spoljne poslove.

Gordon Goldštajn, savetnik za nacionalnu bezbednost američkog predsednika Džona F. Kenedija i Lindona Džonsona, opisuje Avganistan kao misiju koja je već viđena u Vijetnamu 60-ih prošlog veka. On dokazuje da politika progona pobunjenika i zaštite civilne populacije, koju je prošlog leta definisao ovog proleća otpušteni general Stenli Mekristal, propada, budeći reminiscencije na nekadašnje neslavne grandiozne američke planove iz delte Mekonga.

O tome zašto je ta politika neodrživa, američka štampa objavljuje ovog leta mnogo podataka.

SVE VIŠE ŽRTAVA: Jun 2010, kada su ubijena 102 strana vojnika, bio je najsmrtonosniji mesec za okupacione snage od kada su talibani najureni s vlasti 2001. Te godine intervencionističke snage su imale 100 mrtvih, a u 2009. godini – 521. Jul je drugi po smrtnosti mesec sa 88 poginulih okupacionih vojnika.

Ubistvo osam stranih medicinskih radnika u Badakšanu na avganistanskom udaljenom severoistoku pre desetak dana pokazuje da strani civili nisu pošteđeni, a i da se talibani ne ustručavaju da preuzmu odgovornost za njihovu smrt. Šest Amerikanaca, jedna Britanka, jedna Nemica i dva Avganistanca ubijeni su revolverskim mecima dok su se vraćali u Kabul posle lečenja civila u Badakšanu i Nuristanu. Od januara do juna 2009. bilo je 75 napada na civile koji rade za NVO i humanitarne grupe.

Većina Amerikanaca sada misli da se taj rat ne može dobiti, a javno mnjenje postaje ozlojeđeno, ali ne i onako zgroženo kao u vreme Vijetnamskog rata. To je sasvim drugačija atmosfera od one koju je vaš hroničar tamo video posle 11. septembra 2001. godine, kada je u javnom mnjenju ponavljano pitanje: "Zašto nas ne vole?", s podrazumevajućim: "I koga zbog toga treba da bijemo?" Tada se licitiralo o tome koje su države nevaljale, pa se tada čulo i poneko pitanje tipa "zašto samo Avganistan i Irak, zašto ne i Sirija, a i šta je sa Saudi Aarabijom, tamo odsecaju ruke...".

Talibani su se nekoliko godina posle 2001. bili primirili, ali su se sada ponovo pojavili kao ozbiljan neprijatelj. Odoleli su najboljoj vojnoj tehnologiji klasičnim gerilskim stilom, uz lokalnu podršku, nekad dobrovoljnu, nekad iznuđenu, finansirani od milijardi dolara obimne trgovine drogom.

SVE MANJE SAVEZNIKA: Većina američkih saveznika nije zainteresovana da bude deo bilo kojih američkih dugoročnih planova u tom delu sveta. Holandija je povukla svoje vojnike, Kanada i Poljska su obznanile nameru da učine isto. Najveći neamerički kontingent čini oko 10.000 britanskih vojnika, a britanski premijer Dejvid Kameron nagoveštava da bi i on većinu njih povukao u ne tako dalekoj budućnosti.

Predsednik Pakistana Ali Zardari u intervjuu "Mondu" kaže da međunarodna zajednica, kojoj pripada i Pakistan, gubi rat s talibanima", a poraz je u tome što smo "mi izgubili bitku za srca i umove Аvganistanaca".

LEGENDARNA LIČNOST: Šta je formula "proglasi pobedu i beži"? Odvajanje stanovništva od talibana, izgradnja institucija u Avganistanu – sve to izgleda daleko. Hvatanje Bin Ladena? Glavnokomandujući američke vojske u Avganistanu general Dejvid Pitreus je za televiziju NBC izjavio da Bin Laden, koji se, po njemu, verovatno krije u zabačenim planinama u Pakistanu, ima status "legendarne ličnosti", pa njegovo hapšenje ostaje važan zadatak "za sve koji se bore protiv terorizma u svetu".

Bivši američki komandant u Avganistanu Stenli Mekristal je prošle godine ograničio upotrebu avijacije i uveo nova pravila za pretres kuća kojima bi trebalo, u potrazi za pobunjenicima, da bude zaštićenija civilna populacija. Ta direktiva je dalje pooštrena posle dolaska generala Dejvida Pitreusa, koji takođe opominje 150.000 potčinjenih Amerikanaca i zapadnjaka da je u Avganistanu "odlučujući teren – humani teren".

Kada je sajt Vikiliks pre nekoliko nedelja objavio hrpu od stotinak hiljada ratnih avganistanskih dokumenata, u Americi je počela da se širi javna sumnja u lojalnost Pakistana, za koji se u jednom listu kaže da ostaje preokupiran istorijskim neprijateljstvom prema Indiji, ponekad nauštrb napora u borbi protiv fundamentalističkih terorista. Goldštajn savetuje da se na problem pogleda kroz naočari pakistanskih zvaničnika, koji su mnogo racionalniji nego što se u Americi misli: oni su vodili akciju protiv terorista u dolini Svat i u južnom Vaziristanu i sada kažu da su imali mnogo više žrtava civilnih i vojnih nego što su imale sve NATO trupe zajedno.

OSTANAK ILI ODLAZAK: U intervjuu za "Njujork tajms", general Pitreus, koji je komandu u Avagnistanu preuzeo posle smene generala Mekristala, kritičara administracije i predsednika Obame, protivi se naglom povlačenju američkih vojnika u julu 2011, mada je predsednik Obama obećao smanjenje kontingenta u Avganistanu. On izjavljuje da je američka vojska tek pre dve nedelje dobila resurse koje je zahtevala.

PESMA NAS JE ODRŽALA: Odmor posle borbenih dejstava

U intervjuu za TV NBC, Pitreus je ne samo najavio da će se suprotstaviti brzom povlačenju američkih trupa, već je čak išao tako daleko da je ostavio mogućnost da ne preporuči ikakvo povlačenje američkih snaga iz Avganistana sledećeg leta. General naravno govori o progresu na brojnim frontovima: rasterivanje talibanskih pobunjenika iz njihovih skloništa, reforma avganistanske vlade, priprema avganistanskih vojnika za samostalnu borbu. Pitreus je 2007. uspeo da ubedi one koji odlučuju da se anarhija u Iraku može stabilizovati infuzijom desetina hiljada američkih vojnika. Amerikanci to smatraju uspešnim receptom.

Sada, pak, najavljuju potpuni odlazak, uprkos tome što u Iraku prašte bombe, a tamošnja kvislinška vlada zahteva od Amerikanaca da ostanu duže. Poslednja vest: 100 mrtvih od eksplozije bombe u Bagdadu. Borbeno kurdsko krilo nudi primirje Turskoj.

Američka vojska ubeđuje svoju vrhovnu komandu da je ne povlači. Kako izgleda to ubeđivanje?

Govori se o usponu generacije mladih oficira, koji su postali eksperti u poslednjih devet godina u borbi protiv pobunjenika. Oni "šapuću" zvaničnicima američke administracije da im je potrebno vreme da obave posao. Jedan zvaničnik izjavljuje da mada se Amerikanci u Avganistanu nalaze devet godina, tek u poslednjih 12 meseci počeli su da rade ispravno i da će trebati vremena da se vidi kako će izgledati dugoročno američko prisustvo u ovom delu sveta.

KORUPCIJA: Avganistanski predsednik Karzai je nedavno pokušao i da uspostavi kontrolu nad dvema avganistanskim antikorupcionaškim organizacijama koje su uz podršku Amerikanaca istraživale korupciju avganistanskih zvaničnika. On je obećavao da će iskoreniti korupciju, ali to nije učinio, odbio je zahtev američkih zvaničnika da smeni svog brata Ahmeda Valija Karzaija sa mesta šefa saveta u provinciji Kandahar, uprkos raširenim izveštajima o njegovoj korupciji.

General Pitreus nije hteo da komentariše status Ahmeda Valija Karzaija, i hvalio je napor predsednika Karzaija u borbi s korupcijom. "Predsednik Karzai je izabrani lider suverene zemlje. Tako ga većina ljudi vidi; zato jeste i zato će zasigurno biti naš partner", izjavljuje general. Karzai je inače pod unutrašnjim pritiskom da pokaže nezavisnost u odnosu na zapadnjake koji ga podržavaju. Pokušao je da pokrene proces pomirenja kroz jedan mirovni plan kojim se nudi amnestija, keš i posao talibanskim borcima koji polože oružje. Uprkos mirovnim ponudama talibani poručuju da će nastaviti da se bore dok stranci ne odu.

CIVILI: Izabrani avganistanski predsednik Hamid Karzai zatražio je od predsednika SAD Baraka Obame da preispita kako se vodi rat u Avganistanu, pošto broj civilnih žrtava raste.

Civilne žrtve, koje su izazvale američke i druge strane trupe, bile su prošle godine izvor tenzije između avganistanske vlade i njenih zapadnih saveznika. Jedan izveštaj UN-a od prošle nedelje kaže da je broj civilnih žrtava porastao za 31 procenat u prvih šest meseci ove godine u kojoj je bilo 1271 ubijeni i 1997 ranjenih. Taj izveštaj kaže da su talibani i drugi pobunjenici odgovorni za 76 odsto žrtava. Broj žrtava koje su izazvale provladine snage pao je sa 30 na 12 procenata, zahvaljujući tome što je za 64 odsto manje ubijenih u vazdušnim napadima. NATO je navodno u novoj fazi rata imao manje vazdušnih intervencija zbog taktičkih direktiva američkih komandanata.

Oko 50.000 američkih vojnika ostaje u Iraku što je tri puta manje od 170.000 koliko ih je bilo. Oni treba da ostanu radi treninga i podrške iračkim snagama bezbednosti. Do kraja iduće godine poslednji američki vojnik iz Avganistana treba da ode kući.

Borbe u Avganistanu se intenziviraju uprkos prisustvu preko 150.000 stranih vojnika na terenu.

Američku okupacionu silu u Avganistanu ne čini, međutim, samo 100.000 vojnika na terenu, već i privatni ugovarači koji obavljaju mnoge poslove – od zaštite diplomata do snabdevanja, kuvanja i čišćenja klozeta. Njih je 95.000 u Iraku i 112.000 u Avganistanu. Od 11.029 koje angažuje američka vojska samo je 1000 Amerikanaca koji rade za Pentagon. U taj broj ne spadaju oni koje je angažovala CIA. Većina tih "kontraktora" nije naoružana. Preveliki broj "kontraktora" bio je izborna tema Hilari Klinton, ali njen predlog zakona o smanjenju tog broja nije prošao.

CENA RATOVANJA: Avganistanski rat će ove fiskalne godine koštati 105 milijardi dolara, što je dvostruko više nego što je koštao kada je američki predsednik Obama preuzeo vlast i dvostruko više nego što SAD troše u Iraku. "Ratovi u Iraku i Avganistanu donose ogromne troškove američkom narodu", izjavljuje portparol Kongresa Nensi Pelozi, "članovi Kongresa i administracije treba da procene da li je žrtvovanje naših muškaraca i žena u uniformama, resursa koje moramo da uložimo da bismo nastavili taj napor, najbolji način da zaštitimo našu nacionalnu bezbednost."

Jedna novinska računica kaže da će avganistanska kampanja samo u ovoj godini koštati Ameriku koliko i njen rat za nezavisnost, američko-meksički rat 1812., građanski rat i špansko-američki rat zajedno. Po podacima jedne istražne službe Kongresa SAD, rat u Avganistanu je najskuplji u istoriji te zemlje ne računajući Drugi svetski rat koji je Ameriku koštao 4,10 triliona dolara. Rat u Iraku i Avganistanu koštao je Ameriku 1,15 triliona, Vijetnam 738 milijardi, Koreja – 341 milijardu, Prvi svetski rat – 334 milijarde, rat u Persijskom zalivu – 102 milijarde.

Godišnja "cena" jednog američkog vojnika u Avganistanu iznosi 1,1 milion dolara. U vreme Drugog svetskog rata koštao je 67.000, a u Vijetnamu – 132.000 dolara.

Rat za nezavisnost koštao je Amerikance 2,4 milijarde (po sadašnjim cenama), a toliko košta devet dana vojnih dejstava Pentagona u Avganistanu.

Sredstvima potrebnim za održavanje 246 američkih vojnika može se finansirati ceo sistem visokog obrazovanja u Avganistanu. Ali to je druga priča o imperijalnim silama i siromašnom svetu.

Zašto je za nas važan ishod američke avganistanske kontroverze. Pa zato što imperija toliko zaglibljena u toj avanturi, s takvim gubitkom moralnog ugleda, a tako moralistički pretenciozna može da bude veoma neprijatna na drugim terenima. Amerikanci veruju, jer to njihovi političari ponavljaju, da su ovde na Balkanu požnjeli nekoliko uspeha i niko ih ne može ubediti u suprotno.

Milan Milošević

Oružje za arapske saveznike Dok se koplja lome u Avganistanu, Vašington je odobrio prodaju oružja svojim arapskim saveznicima u Persijskom zalivu u visini od oko 60 milijardi dolara, što je najopsežnija trgovina oružjem u tom regionu u poslednjih 20 godina. Time bi trebalo da steknu prednost u naoružanju u odnosu na Iran, koji navodno ne odustaje od svojih planova za izradu nuklearnog oružja. Posle povlačenja iz Iraka, uz aktivna borbena dejstva u Avganistanu, Iran je uz Severnu Koreju stalna meta američkih vojnih stratega. Saudijska Arabija trebalo bi da kupi 82 borbena lovca F-15. I Izrael je najavio da će kupiti 20 novih lovaca, ali F-35L. Na bojazan da bi vojna nadmoć Izraela u regionu, koju garantuje SAD, mogla da bude dovedena u pitanje, ministar odbrane Ehud Barak je rekao, da je "prednost u vazduhu, kao i tehnološka vojna prednost Izraela, zagarantovana". Da bi ratno vazduhoplovstvo Saudijske Arabije po snazi ostalo na drugom mestu posle Izraela, njihovi F-15 neće imati najsavremenije uređaje za nišanjenje ni rakete dugog dometa. Kuvajt bi trebalo da dobije najnoviju verziju raketnog odbrambenog sistema Patriot. Moguća prodaja lovaca F-15 Omanu, koji je do sada negovao dobre odnose sa Iranom. Dok su zaglibljene u Avganistanu, naoružavanjem svojih arapskih saveznika SAD žele da povećaju pritisak na Iran. Za otvaranje novog fronta SAD u ovom trenutku svakako nemaju ni dovoljno sredstava niti je javno mnjenje u dovoljnoj meri pripremljeno za novo vojno obračunavanje. U jevrejskoj državi, pak, postoji bojazan da bi "američki lovci danas mogli da budu okrenuti protiv Irana, a sutra protiv Izraela". SAD su godinama naoružavale Irak i talibane, da bi posle ratovale protiv njih. Neki stručnjaci za bezbednost optužuju SAD da sa ubrzanim poslovanjem vojne industrije na Bliskom istoku stvaraju novu trku u naoružavanju, što bi Iran dodatno moglo da motiviše da razvija nekonvencionalno naoružanje kao što su atomske bombe. Ako trenutno ne mogu same, možda bi SAD mogle da daju zeleno svetlo bliskoistočnim saveznicima da izravnaju račune sa Iranom. A. I.