Trg Taksim smatra se srcem Istanbula ali će, bez sumnje, u ovom čudesnom gradu, u kome su mnogi potražili "pribežište za svoje snove", svako svoje srce da nađe sam. Što se mene tiče, u Istanbulu ih ima(m) nekoliko.

U jednoj od okolnih ulica stanovao je tokom svoje pijanističke turneje Franc List, kao i njegov savremenik Đuzepe Garibaldi. Kuću je ovde imao i pesnik Nazim Hikmet, rođen, kao i Ataturk, u Solunu, ali je za razliku od oca nacije, koji se u ahiret preselio iz raskošne palate Dolmabahče, umro kao izgnanik u Moskvi, kažnjen zbog svojih komunističkih uverenja. Tu negde živeo je, u azilu, i švedski kralj Karl XII posle poraza od Petra Velikog kod Poltave. Turci su ga nazvali Demirbaša – Gvozdeni (demir – gvožđe, baš – glava). U Švedsku se, kažu, vratio na konju, jašući petnaest dana. Ako je tako, stvarno je Demirbaša! (U vreme Sulejmana Veličanstvenog, kako smo čitali u Zlatnom runu, samo od Beograda do Istanbula putovalo se znatno duže – 53 konaka!). Ja, međutim, ne tražim nijednu od tih starih kuća u kojima stanuje povest, ja silno želim da nađem jednu novu – Muzej nevinosti. Izgradio ga je Orhan Pamuk; tačnije, dao da se renovira stara jednospratnica koju je kupio 1999. godine sa idejom da u njoj izloži predmete vezane za Kemala i Fusun, glavne ličnosti svog istoimenog romana – "do sada najnežnijeg", kako je sam ocenio. "Vrlo zanimljiv proces u kom se knjiga transformiše u muzej i muzej u knjigu", primećuje Pamukov srpski izdavač Vladislav Bajac.

U Turskoj su se i krajem sedamdesetih, kada Kemal i Fusun započinju svoju romansu, mladić i devojka sastajali samo u prisustvu roditelja. Zato zaljubljeni Kemal odlazi kod Fusun gotovo svake večeri punih osam godina (!), sedi s njenima "kao hrpa nespretnosti i srama" i pri tom krade i čuva svaki predmet koji je njegova lepotica dodirnula. Kako je u jednom intervjuu obelodanio Orhan Pamuk, u Muzeju nevinosti biće, između ostalog: maketa stana Fusuninih roditelja; čaša iz koje je pila; njena pasta za zube; kašičica koja je misteriozno nestala iz jednog kafea u Jenikoju na Bosforu; ulaznice za bioskope u koje je išla s Kemalom; plakati filmova koje su gledali; fotografija vrane koju je crtala; plavi bikini u kome je plivala po bosforskom zalivu Tarabija; razglednice; tiketi za loto; slomljeno srce od porcelana (ono će "dobro dočarati" Kemalov bol)... Ukratko, sve stvari koje imaju veze sa glavnom junakinjom romana, a zapravo sa svakodnevnim životom u Istanbulu tih godina. Bilo je zamišljeno da ove i druge eksponate posetioci razgledaju slušajući pesmu iz jednog filma koji je u nekom istanbulskom bioskopu gledao zaljubljeni par ("Nekad beše moja draga / Moja čežnja i kad pored mene beše...").

Mada je i u srpsko izdanje romana udenuta mapa onog dela grada u kome se muzej nalazi, informacije o tom Pamukovom projektu toliko su oskudne – a fotografije nigde nijedne! – da ipak nisam načisto da li ta neobična ustanova stvarno postoji ili je sve ovo samo čudna šala, samo piščeva bizarna igra s čitaocima. S tom sumnjom, spremna da ispadnem smešna, sa trga Taksim spuštam se čuvenom avenijom Istiklal, svetlom, čistom, svetskom, i, čim prođem pored lepe kapije liceja Galatasaraj (ime poznato po fudbalskom klubu, a ne po školi, naravno!) skrećem levo, u ulicu Jeni čarši – sve po mapi iz romana. Nekoliko metara nizbrdo, onda opet levo, i evo me u ulici Čukurdžuma, u koju se "uliva" sokak u kome je stanovala Fusun! Mračno, vlažno, siromaški, kao da sam u drugom gradu... A onda, odjednom, ne verujući da se i to ostvarilo – stojim pred Muzejom nevinosti! Omalterisana zgrada zatarabljenih prozora, koju je Pamuk kupio pre desetak godina, još čeka "završnu obradu". Nigde ništa ne piše, ali znam da je ta jer sam pre polaska sa interneta "skinula" identičan 3D model renovirane stare kuće.

Ovih dana: Zgrada Muzeja nevinosti

"Nađoh ga!", konstatujem zadovoljno. I ponosno. Srećna što sam postala vlasnica neosporno ekskluzivne fotografije.

Istanbul je ove godine evropska prestonica kulture. Po programu te manifestacije trebalo je da se Muzej nevinosti otvori u junu. Trebalo, ali neće! Iako je Pamukova investicija u muzej bila znatno veća od gradske, neki mudraci optužili su nobelovca da pljačka Istanbul i on je od projekta odustao. Ima mišljenja da je to osveta vlasti za onaj njegov intervju u kome je, zbog Jermena, izgovorio tu strašnu reč "genocid"... Pusto tursko!

Osim mape, u romanu Muzej nevinosti štampana je i ulaznica. Ostaće neiskorišćena, a junsko putovanje u Istanbul odgođeno. Ode sanak pusti!

Dragica Jakovljević