Zoom Đekna još nije umrla – Mana izjave Borisa Tadića o tome da Srbija nije bankrotirala jeste u tome što je malo ko u nju poverovao Mera stabilnosti nekog privrednog sistema, pa i mera patriotizma u Srbiji danas, jeste da li ti sistemi plaćaju ono što je propisano da bi, u celini, bili održivo društvo ili im se gleda kroz prste za prekršaje zbog kojih bi i prosečnog srpskog tajkuna obesili na Terazijama

piše: Dragoljub Žarković

Državni dug: I banke su posumnjale

Boris Tadić je izjavio prošle nedelje da je najveći uspeh ove vlade to što se Srbija spasla bankrotstva. Mana te izjave je u tome što je malo ko osim njega poverovao u to. Prodaja poslednje ture državnih obveznica gotovo je neslavno propala. Banke su pokazale nepoverenje prema mogućnosti države da te papire uredno servisira.

Biće da te banke, koje su, tradicionalno, godinama unazad najveći profit pravile u poslu s državnim papirima znaju nešto što mi ostali, a možda i Boris Tadić, ne znamo ili još nismo o tome obavešteni. Kako se naziva država čije institucije samo za komunalije duguju preko dva miliona evra. Naziva se – tropa. Ako to nije bankrot u onom klasičnom, građanskom smislu te definicije, onda ja ne znam šta je bankrot.

Država će da zajmi novac od komercijalnih banaka. To se radi svuda u svetu. Ali, ovde će to biti s deviznom klauzulom, kao kad građanin kupuje stan. Čujem da ni kamata za te zajmove neće biti bolja nego za nas smrtnike, ali će to možda naterati državu da povede više računa o vrednosti dinara. Da ne bi i oni videli koliko je skupo jučerašnje zaduženje a sutrašnja otplata.

Drugo, i važnije. Ono što piše na papiru nije i u kasi. Firme, pa i čitavi gradovi, uzdržavaju se od plaćanja poreza i doprinosa, kao u Miloševićevo vreme, vreme potpune dekadencije jednog sistema kada je svako gledao kako što više da otkine od države.

Kreiranje lažnog novca: Bankrotska posla

Tehnika je uhodana: prijave iznos poreza i doprinosa, ali ga ne plate. To spada u prekršaje, dočim je krivično delo ako ne prijave obaveze prema državi i fondovima. Država, na papiru, računa s tim prijavljenim parama, ali para nema, tako da nam je budžet u suštini papirnat i onako skroz je – bankrot.

Pošto je pojava masovna niko se i ne usuđuje da tu stvar ozbiljno pročačka. Opravdanja onih koji svesno prave prekršaj očekivano su raznolika – očuvanje kakvih-takvih plata, socijalno prihvatljivih cena, radnih mesta i još se desetina razloga može nabrojati. Ali, ruku na srce, to što prijave a ne plate jeste kreiranje lažnog novca što bankroteri inače rade dok ih ne uhvate.

Aman, ovde nema ko da ih hvata. Jeste kriza pritisla, pitajte nas građane koji smo mahom bankrotirali, mi to znamo bolje i od Borisa Tadića, ali što je kriza dublja sve je više demagogije i populizma, gledanja kroz prste i našima i njihovima, i sve je manje entuzijazma države da se za cara naplati carevo, jer je strah zavladao posebno od velikih brojeva. Tako država učestvuje u sopstvenom bankrotu, ma šta Tadić o tome govorio. Mera stabilnosti nekog privrednog sistema, pa i mera patriotizma u Srbiji danas, jeste da li ti sistemi plaćaju ono što je propisano da bi, u celini, bili održivo društvo ili im se gleda kroz prste za prekršaje zbog kojih bi i prosečnog srpskog tajkuna obesili na Terazijama.

Rekonstrukcija i plate: Zamajavanje zamajanih

Umesto da nam lepo kažu kolika je dubina bankrota i koliko, što zbog krize, što zbog nestručnog i nekvalitetnog rada, ostavljamo duga potomstvu, duga koji nije u funkciji neke buduće zarade, zabavljaju nas pričom o dve stvari: o rekonstrukciji vlade i platama državnih funkcionera. Niti će smanjivanje broja ministarstava da popravi srpski budžet a da se to vidi, niti će neke malo veće funkcionerske plate da ga upropaste. S napomenom da malo ko veruje da funkcioneri žive od plate.

Ovo s rekonstrukcijom vlade još bi i imalo nekog smisla, ako uz smanjenje broja ministarstava promene i čelne ljude u vladi, uključujući i predsednika vlade koji je odigrao dobru ulogu u amortizovanju direktnih posledica svetske ekonomske krize i pokazao ogroman stepen trpeljivosti prema koalicionim zastranjivanjima partnera u izvršnoj vlasti.

Srbiji treba nova metla, novi agresivni program oporavka i novi ljudi na onim funkcijama od kojih zavisi vera u budućnost, jedino pogonsko gorivo koje pokreće civilizacije. U nedostatku nade u budućnost svaka prošlost izgleda dobro, pa ono što se manifestuje kao elementarni strah od sutrašnjeg dana – inkasant na vratima, otkaz na radnom stolu, gladna deca, bolest, bušne cipele – pretvara se u kulturni model koji poništava svaku politiku, i barem bi Boris Tadić, sa (samo)naglašenom dozom državničkog autoriteta i dubljeg poimanja državnih i nacionalnih poslova, morao da oseća da i on postaje suvišan ako se proces nastavi. Čitava politička klasa je ugrožena i ako se u njih ne pojavi instinkt samoodržanja preti razgradnja svih društvenih institucija, totalni bankrot.

Ta temeljna rekonstrukcija može se obaviti ili novim dogovorom unutar postojeće vladine koalicije ili novim dogovorom u parlamentu, privremenim konzorcijumom stranaka zainteresovanih i voljnih da u rukama drže vruć krompir, a aranžman bi važio do 2012. godine kada dolaze redovni izbori. Verovatno je tačno da statistika pokazuje oporavak društva, uključujući u taj saldo i onaj napred pomenuti papirnati deo budžeta koji se piše ali ne postoji, ali to nije stvarni napredak, nema tu zamaha niti će se na kućnim budžetima osetiti ono što državna statistika beleži. Nije nemoguće zamisliti da bi koncentraciona vlada bila bolje rešenje od koalicione vlade. Dubina krize zahteva duboke rezove.