VREME 1046, 20. januar 2011. / SVET
Kineski nevidljivi bombarder:
Zbir naših strahova
Dok kineski predsednik Hu Đintao dolazi u istorijsku posetu Sjedinjenim Američkim Državama, što će u interesu milijardi ljudi bitno ojačati saradnju dve supersile, generali na obe strane Pacifika kukaju o sopstvenoj nemoći i gubljenju tehnološkog koraka mnogo više nego što je uobičajeno. Da li nas njihova tehnološka paranoja vodi ka jednom od onih najcrnjih scenarija
Kaže Vinston Čerčil: "Zašto ih, ako možete da uzmete najotmenijeg mornara, najneustrašivijeg avijatičara i najodvažnijeg vojnika, zajedno stavljati na jedan sto – šta time dobijate? Zbir njihovih strahova." Tim rečima prvi lord admiraliteta i ratni premijer Velike Britanije svojevremeno kritikuje ideju da ratove vode združeni štabovi različitih rodova vojske, na uštrb civilne uprave za koju se uvek ispostavlja da neopterećena vojnim obzirima efikasnije brine ne samo o interesima građana nego i o ratnom ishodu.
I zapravo se ništa ne menja ako pomenutim konvencionalnim rodovima vojske dodate strateške nuklearne komande, takozvanu stelt avijaciju ili antisatelitsku odbranu. Naprotiv. Istorija, ona koja je došla odmah nakon Čerčila, pokazala je kako ta generalsko-tehnokratska paranoja može skoro neograničeno ubrzavati trku u naoružanju i decenijama podsticati Hladni rat. Međutim, dve decenije nakon njegovog završetka, kao da ništa nismo naučili – sada vojno nadmetanje tehnološki superiornih SAD i sve naprednije Kine preti da uđe u kritičnu fazu.
Sve se to odvija u nezgodnim okolnostima. Odnosi transkomunističke Kine i SAD, koji su relativno hladni još od neugodnog incidentna na Tjenanmenu, prošli su kroz raznovrsne faze poslednjih godina. Otkako je izbila svetska ekonomska kriza, u Americi zabrinuto prate kako Kinezi u trgovačkoj razmeni ostvaruju sve veći suficit isisavajući vrednost američkog kapitala. Uz to, eksperti Zapada kritikuju Kinu jer održava nerealno nisku vrednost juana, što Amerikancima donosi štetu, dok Kinezi u tim kritikama vide udar na njihov razvoj.
Uz ogroman rast kineskog BDP-a (za koji se čak ispostavlja da je lažiran tako da bude manji od stvarnog) i prezaduženost američkog potrošača koji troši 70 odsto američkog BDP-a, SAD su prinuđene da preduzimaju svakojake korake ne bi li ostale u igri, a sve se više govori o onome što Džordž Soros naziva "ekonomskim konfliktom Kine i SAD". Stvari su dodatno zakomplikovane američkim isporučivanjem oružja Tajvanu, pitanjem ljudskih prava u Kini i problematičnim kineskim štićenicima kakva je Severna Koreja.
No, u nadi da će, na obostranu korist, odnosi postati topliji, američka administracija se dugo pripremala za dolazak kineskog predsednika Hu Đintaoa u SAD. Prvo je Hilari Klinton rekla kako SAD žele "pozitivne, kooperativne i sveobuhvatne" odnose sa Kinom, a onda je, samo nedelju dana pre istorijske posete, u Kinu došao američki ministar odbrane Robert Gejts.
DEMONSTRACIJA SILE: Međutim, senku na posetu američkog ministra bacila je sasvim iznenadna demonstracija kineske vojne moći, koja je došla u najgori mogući čas. Naime, kineski generali su 11. januara, upravo dok je Gejts boravio u Kini, testirali prvi kineski bombarder stelt tehnologije "čengdu J-20", koji je nevidljiv na radaru jednako kao i američki avioni "B-2 spirit", "F-22 raptor" i nama dobro znani, sada penzionisani, "F-117 najthok".
|
Novo, supermoderno kinesko oružje se pokazalo uspešnim tokom 15 minuta probnog leta, a na snimku koji je kineska vojska predstavila se jasno videlo kako letelica nestaje sa ekrana radara. Prema informacijama sa sajtova posvećenih razvoju vojne avijacije, Kina je više od deset godina u okviru tajnog programa J-XX razvijala "čengdu J-20", čije ime bukvalno znači "presretač". Uspeh ovog testa je na kraju pokazao kako se Kina pridružila SAD u trci za razvoj dalekodometnih, nevidljivih bombardera.
Budući da je predstavljen tokom njegovog boravka u Kini, ministar Gejts se našao u neugodnoj poziciji, a stelt demonstracija mu se učinila sasvim neumesnom, budući da je u posetu došao na poziv Kine i sa idejom jačanja saradnje. Međutim, kad je domaćine upitao o čemu je tu reč, Hu Đintao je pogledao svoje saradnike, a oni su mu samo zbunjeno uzvratili pogled.
Kako Gejts i njegovi sekretari tvrde, politički vrh Kine nije uopšte bio obavešten o sprovođenju testa novog stelt bombardera. "To apsolutno nikako nije povezano sa vašom posetom", rekao je Đintao, što je valjda bilo dovoljno da američkog ministra razuveri, budući da je kasnije novinarima rekao kako "veruje u reč kineskog predsednika".
Kasnije, kako se poseta odvijala, kineski predsednik Hu Đintao potvrdio je da je let "J-20" zaista bio uspešan, a vojni analitičari su počeli da postavljaju očigledno, ali pomalo zastrašujuće pitanje – da li kineski političari uopšte imaju vojne vlasti pod kontrolom? Odmah su se pojavile spekulacije da tako vremenski tempiran test nije bio usmeren protiv Amerikanaca, već možda protiv samog Đintaoa ili pak, politike poboljšanja odnosa. Kineski predsednik upravlja Centralnom vojnom komisijom koja je nalik na naš Vrhovni savet odbrane, ali su u njoj, osim njega, svi ostali generali.
No, ipak teško je zamislivo da je u komunističkoj Kini zaista vojni vrh odmetnut od vrha Partije, pa mnogo logičnije zvuči objašnjenje koje je povodom slučaja "Njujork tajmsu" dao ekspert za kineska vojna pitanja sa Harvarda, profesor Džozef S. Naj. On smatra da je samo reč o drugačijem sistemu planiranja života vojske od onog na koji su Zapadnjaci navikli, budući da se u Kini od civilnih vlasti nikada ne traži da kontrolišu agendu vojnih aktivnosti iz dana u dan, već da to nezavisno određuju činovnici nižeg ranga. Naj smatra da se nikako ne može govoriti o "odmetanju" vojnog vrha od kontrole Partije i da je poklapanje sa američkom posetom sasvim slučajno.
GUBLJENJE KORAKA: Naime, upravo je na dan 11. januara pre četiri godine, kineska vojska izvela svoj prvi uspešan test antisatelitske odbrane. Kinezi su tada specijalnim balističkim projektilom gađali svoj stari meteorološki satelit FY-1C. Nakon što ga je, leteći brzinom od osam metara u sekundi, projektil pronašao u orbiti i pogodio, satelit se raspao u milijarde komada koji sad kruže oko planete kao sitni otpad. Cela stvar je 2007. izazvala dosta zabrinutosti i nije nimalo pomogla da se zaustavi trka u svemirskom naoružanju i takozvana "militarizacija svemira" koju je, sa druge strane, jako podržavao prethodni američki predsednik Džordž Buš.
Sasvim je moguće da su za testiranje svog novog oružja kineski generali izabrali baš ovaj datum koji simbolizuje raniji uspeh. No, ta koincidencija je pogodovala vojnim analitičarima na svim stranama, a zabrinutost Amerike zbog Kine budila je zabrinutost na drugoj strani, i obrnuto. Za samo nekoliko dana napisano je na stotine članaka o zaostajanju američke raketne odbrane, o neophodnosti da se izmeni celokupna strateška odbrana na Pacifiku, kao i da se zbog "gubljenja koraka" moraju uložiti nova sredstva u razvoj novih vojnih tehnologija.
Uprkos sastanku na vrhu između Đintaoa i Obame, Kina će upravo zbog ove tehnološke trke još dugo biti na neslavnom spisku američkih neprijatelja, one liste koja uključuje Iran, Severnu Koreju i Siriju, i koju je smislio Tom Klensi, bestseler pisac špijunskih romana sa "snažnim vezama u vojnoj i obaveštajnoj zajednici", inače proslavljen knjigama Lov na crveni oktobar i Zbir svih strahova, nazvanoj tako po parafrazi Čerčilove opaske.
Tom zveckanju oružjem preko Pacifika se uvek prirodno pridružuju i analitičari iz manjih zemalja, a po svom običaju, u ovom slučaju posebno su se istakli domaći geostratezi. Otkako je ekonomsko i diplomatsko "savezništvo" sa Kinom u Srbiji postalo jedan od "stubova spoljne politike", domaći analitičari retko propuštaju priliku da napadaju SAD preko Kine, kao i da se bilo kakvim povodom vesele nad mogućnošću eventualnog sukoba Kine i SAD.
No, ima li drugog puta osim da to smatramo, u najmanju ruku, glupim? Ma kako ste možda zaista iritirani izvesnom bahatošću severnoatlantske supersile u rešavanju pojedinih svetskih problema, uključujući i one naše, hajde da ipak razmislimo koliko takva iritiranost opravdava bilo koji sukob. A koliko tek opravdava prizivanje sukoba Kine i SAD, koji teško da bi mogao da se okonča drugačije nego apokalipsom? Prizivati ga, zbog kakvih god razloga, ravno je ludilu. Čovek stvarno ne mora da voli Ameriku da bi shvatio gde se krije zbir svih strahova. Poenta je, naravno, u onom "ne mora".
Slobodan Bubnjević
| Nuklearni »sajber« udar Šta je "sajber bomba" o kojoj se mnogo govori poslednjih dana? Reč je o američkom kompjuterskom virusu stuksnet, koji je pre dve godine navodno napao postrojenje Natanc u Iranu. Na toj lokaciju su iranski naučnici u okviru državnog nuklearnog programa obogaćivali uranijum koji bi se mogao koristiti za civilne nuklearne reaktore, ali i za izgradnju nuklearne bombe. Tada je, pre nego što su iranski stručnjaci bilo šta primetili, ovaj izuzetno složen i destruktivan kompjuterski crv uspeo da uništi čak petinu inače veoma skupih centrifuga za obogaćivanje uranijuma. Po oceni mnogih medija, ovo se može smatrati prvim pravim međudržavnim sajber napadom. Mada nema zvaničnih potvrda, stuksnet je prva primetila jedna beloruska kompanija u julu 2010, a priču o celom slučaju prošle nedelje konačno je doneo "Njujork tajms" opisujući kako je stuksnet razvijen i kako je primenjen. Virus je napao kontrolni sistem na postrojenju i, uspešno održavajući iluziju da je sve u redu, naneo štetu koja je iranski nuklearni program bacila godinama unazad. O ovom tajnom poduhvatu bio je obavešten i predsednik Barak Obama, neposredno pred inauguraciju, a potom je, uz njegovu podršku, sajber napad i izveden. Alternativa takvom, vrlo sofisticiranom napadu koji je osmislila CIA bili su udari iz vazduha na Natanc, na koje se Izrael pripremao. Nakon što je postrojenje devastirano stuksnetom, potreba za bilo kakvom fizičkom vojnom intervencijom je iščezla, a iranski nuklearni san je prestao da bude zanimljiv na neko vreme. Sudeći prema članku, virus je testiran u Izraelu, u Dimoni, na lokaciji u pustinji Negev, gde se razvija izraelski nuklearni program. Ovde su Izraelci napravili vernu kopiju iranskih centrifuga na koje je pušten virus. Pre toga, pažljivo je proučen njihov kontrolni sistem koji je razvila kompanija Simens. Ispostavilo se da su pronađene slabe tačke u njemu, pa je napravljen virus koji može da prikupi podatke o stanju sistema, a da potom istovremeno proizvodi štetu i javlja da je sve u redu. Bez sumnje domišljata, dostojna kakvog filma o Džemsu Bondu, ideja nije toliko stvar sajber kulture koliko je više logična posledica same tehnologije izrade nuklearnog oružja. Tokom gradnje nuklearne bombe, ali i civilnih nuklearnih postrojenja, najkritičnija, najskuplja i najsporija faza je proizvodnja uranijumovog izotopa koji se koristi kao nuklearno gorivo. Prirodni uranijum se dominantno sastoji od 99,28 odsto izotopa U238, dok se u njemu nalazi samo 0,71 odsto izotopa U235, koji je potreban da bi se stvorila lančana reakcija. Do njega se dolazi izotopskom separacijom, odnosno obogaćivanjem uranijuma. Za to je neophodno da se uranijum vrti ogromnom brzinom, a onda se pod dejstvom centrifugalne sile, vrlo sporo na zidovima taloži izotop U235. To zahteva ogromno vreme i ceo proces je još od projekta "Menhetn" do danas ostao izuzetno tehnološki problematičan – centrifuge koje se koriste za separaciju i koje nalikuju visokim metalnim valjcima vrte se ogromnom brzinom. Ako nekakav poremećaj dovede da ispadanja iz ose rotacije, jedna rasprsnuta centrifuga pravi ogromnu štetu oko sebe. Ovakvi incidenti su usko grlo za svaki nuklearni program. Izgleda da je upravo to ono na šta su kreatori stuksneta računali. Virus je, naime, u sistem ubačen u Dubajiu tokom transporta 111 kutija u kojima su se nalazile iranske centrifuge. Kad su one postavljene, činilo se da sve 984 mašine rade besprekorno, sve dok se virus nije aktivirao. Šteta koja je nastala teško se može brzo nadoknaditi, a razorni učinak stuksneta potvrdili su i inspektori koji su 2009. posetili Natanc. Ceo napad se desio bez vojne intervencije, što je bez sumnje za svaku pohvalu. Međutim, nevolja je što rešavajući jedan vrlo ozbiljan problem, CIA sa druge strane lansirala sasvim novi vid "sajber" rata, koji ko zna na koju će se stranu okrenuti. Za početak stuksnet se proširio i na 40 odsto kompjutera izvan Irana, napadajući industrijsku opremu u Indoneziji, Indiji i samim SAD. |