Vreme nauke >

Dvadeset dva

Može li se izmeriti zlo? Izvesni Dejvid Parker Rej iz Novog Meksika je u svojoj "sobi za igru" mučio i ubio skoro 60 ljudi, uglavnom žena i devojčica. Serijski ubica Tom Lin Sels iz Tenesija je prema sopstvenom priznanju ubio više od 70 ljudi tokom dvadeset godina, a ubica po ugovoru Ričard Kuklinski iz Nju Džersija je tokom četiri decenije angažmana usmrtio čak 250 ljudi. Ovi osuđeni američki zločinci po svim se kriterijumima nalaze na samom vrhu "skale zla". Kontroverznu skalu koja se kreće od 1 do 22, od zločina u samoodbrani do najvećeg zla, smislio je forenzički psihijatar Majkl Ston sa Univerziteta Kolumbija kako bi naučnom metodom klasifikovao zločince, psihopate i serijske ubice. Međutim, budući da zadire u koncepte morala i etike, a nedovoljno egzaktno definiše pojam zla, Stonova kategorizacija je osporena u naučnoj javnosti. Zapravo, nema jakog razloga da postoji baš 22 kategorije zla. Niti bilo koliko. Zlo je jedan od zaista retkih što mentalnih što pojavnih fenomena na koji nauka gotovo nema nikakav kvantitativan odgovor. Ako se izuzme policijska forenzika koja se pre svega bavi posledicama zla, ne postoji ni naučna disciplina u užem smislu koja egzaktno istražuje zlo. Sa druge strane, filozofi od Godfrida Lajbnica naovamo, ali i mnogobrojni hrišćanski mislioci, neprekidno se suočavaju sa ovom nimalo jednostavnom kategorijom tragajući za najboljim od "svih mogućih svetova". Problem zla, kako se obično vidi, podrazumeva da u svetu u kome postoji omnipotentni, omnibenevolentni i omniscentni Bog ili ma kakvo savršeno i sveprožimajuće biće koje je apsolutno dobro, nema mesta za zlo. I obrnuto. Neka od brojnih rešenja variraju od disteizma gde Bog nije baš uvek dobar, preko politeističkih dogmi do diteističkih religioznih sistema u kojima ravnopravno deluju i Zlo i Dobro. Ispod svega se, međutim, krije logički paradoks o tome šta je "starije" – zlo ili dobro. Paradoks analogan onom sa jajetom i kokoškom. Ili onom svakodnevnom, tržišnom, gde nema rasta proizvodnje, ako ljudi ne kupuju robu, a bez rasta proizvodnje, nema novca i ljudi ne mogu da kupuju. Kao i onom, vrlo čestom kod nas – da iskustvo nećete steći dok se ne zaposlite, a ne možete se nigde zaposliti bez iskustva. Američki pisac Džozef Heler u svom kultnom romanu Kvaka 22 izneo je sličan paradoks po kome se od tada kvakom 22 naziva cela serija logičkih bezizlaza gde pojedinac u nekoj situaciji želi nešto što se može postići samo time da se ne bude u toj situaciji. Naime, ako se pilot koji leti u opasne misije javi doktoru sa tvrdnjom da samo ludak može leteti u takvim misijama, on pošto to ne želi, nije lud, pa ne može biti oslobođen letenja. Sa druge strane, pilot koji želi da leti je očigledno lud, ali pošto želi, on nikad neće zatražiti da letenja bude oslobođen. Kvaka 22. Zašto baš 22? Navodno, Heler je broj izabrao bez ikakvog jakog razloga, samo u dogovoru sa izdavačem.

 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI		ODŠTAMPAJ TEKST

---