Politika na daljinu:
Telefonske žice bruje,
Voja Šešelj poručuje

Koliko dugo i koliko uspešno se izdaleka – naročito iz pritvora – može voditi politika u zemlji, najbolje pokazuje primer Vojislava Šešelja. Evo, već osmu godinu čovek pokušava da održi svoj uticaj i autoritet u Srbiji, a postigao je da mu se stranka rascepi na veći, raskolnički, i na manji, lojalni deo; da postane pojava marginalna i neozbiljna; da od njega dignu ruke oni od kojih je najviše očekivao – Rusi i "antiglobalisti"

Počnimo od Radio Jerevana: "Pitaju nas slušaoci: da li je moguća ljubav na daljinu? U principu jeste, ako je mogućnost duža od daljine." Isto važi i za politiku na daljinu. Retko je kome uspelo da iz izgnanstva, a kamoli iz zatvora u tuđini, vodi uspešnu politiku, pa nije ni Vojislavu Šešelju, predsedniku Srpske radikalne stranke. Nikola Pašić znao je da je u izgnanstvu privremeno, da spase glavu, a vreme će već doneti svoje. Kraljevska vlada u Londonu takođe je proigrala svoje šanse kladeći se na pogrešnog konja; kad su se 1944. setili – bilo je prekasno. General De Gol i njegovi Slobodni Francuzi bili su em pametniji, em veoma prisutni u okupiranoj domovini i vratili su se kao pobednici. Za Voju Šešelja nema nade, jer ga nikakvi Rusi neće dovesti iz zatvora i postaviti ga za šefa države, kao što su to umeli da rade u svoje vreme. Njemu je preostalo da čeka presudu Haškog tribunala, onog istog za koga je rekao da će ga rasterati kao mačke s jebišta čim stigne tamo. Evo već osam godina to traje; bilo je s početka zabavno; onda je Šešelj oslabljenu pažnju javnosti privlačio vulgarnostima, ispadima i štrajkom glađu; sada jedva da je vest, osim ako ne napravi neku novu scenu, ali i to je čudo za tri dana. Dok su Šešelj i sudija Antoneti razmenjivali komplimente (koje za Antonetija ima i hrvatski general Praljak), vreme je neumitno prolazilo. Daleko od očiju – daleko od srca; koji ga nema, bez njega se može, kažu na jugu.

NAUKA I TEHNIKA: Srbija je još jednom preplavljena plakatima na kojima piše "Srbija čeka Šešelja", sa istom onom slikom iz fotošopa na kojoj doktor Voja liči na dobroćudnog punačkog čikicu. Srpska radikalna stranka svako malo trijumfalno najavljuje dolazak svog predsednika iz "haškog kazamata" gde akrepe memla davi, organizuje "međunarodne naučne skupove" na kojima se pojavljuju kojekakvi jurodivi Rusi i uopšte ostaci one mahnite ekipe iz devedesetih od koje se nije moglo živeti, ali ništa od toga ne pomaže.

Radikali sve više izgledaju kao ljudi u panici koji vide da čamac pušta vodu, a nemaju dovoljno prstiju da sve rupe začepe. Vidi se to iz javnih nastupa, ali i u Skupštini gde pričaju i pričaju stalno iste banalnosti iz svog programa, sa sve manje uverenja i uz sve više skeptičnih pogleda ostalih poslanika i uz otvoreni podsmeh Tome Nikolića i njegovih. Nije radikalima lako. Uostalom, ko im je kriv? Sve i da sutra Vojislav Šešelj bude pušten na slobodu, pošto odleži i ono što bude dobio za uvredu suda, a što se ne računa – šta će se promeniti? Ništa, osim što će politički život biti malo veseliji – do narednih izbora, kada će se videti gde je ko i čija nana crnu vunu prede. Štogod ko mislio o "doslednosti" i "principijelnosti" Tome Nikolića, Ace Vučića i njihove nove stranke (a znamo ih koji su), svaki mogući savez sa Šešeljem isključen je: suviše se dobro poznaju. Eventualni povratak Šešelja u srpsku politiku doneo bi samo još žešće sukobe sa naprednjacima. Voja Šešelj upropastio je sve šanse svoje stranke, sam i bez ičije pomoći. Kako je u tome uspeo?

Pre svega nije uopšte jasno zašto se svojevremeno toliko gurao da se dokopa Haga i zašto je Hag popustio. Razumni ljudi lepo su ih upozoravali da ne nasedaju i da ga ne optužuju, jer da će se gorko pokajati; ne znaju oni Voju. Da sada ne ulazimo u to – duža je to priča – tek oni su ga optužili, čini se u poslednjem trenutku, jer je već bio počeo da ga hvata neizdrž. Nekako baš posle onog neuspelog atentata na Zorana Đinđića, 24. februara 2003, dakle, Voja Šešelj trijumfalno beži u Hag i pritom laže da odavno ima kartu; nema: kupio ju je dan-dva ranije. Oko toga šta je sve svojima ostavio u amanet ne slažu se svi izvori, ali to je druga priča. Opšta je procena da je lukavi Hercegovac naslutio šta će biti i odlučio da se udalji, mada su mu Duća i Zemunci velikodušno nudili da ga negde sakriju kao što su i Dragoljuba Milanovića. Da li je Voja Šešelj zaista verovao i veruje da će pobediti Tribunal? Da li je u to verovala njegova stranka? Da li je mislio i misli da će se vratiti na belom konju i postati šef države plebiscitarno i aklamacijom? Da će mu svi Staleži, Crkva i Vojska podastreti poniznu molbu da se primi teške dužnosti i časti Oca Otadžbine? To niko ne zna, nemojmo se zamajavati.

RELIQUIA RELIQUIARUM: Kad čovek pogleda, međutim, kako je Voja Šešelj vodio iz Haga svoju politiku u Srbiji, stvari izgledaju donekle jasnije. Kao prvo, ostavio je za sobom veliku i jaku stranku, disciplinovanu do fanatizma, sa čvrstom i lojalnom komandnom strukturom. Partijska linija koju je formulisao pred odlazak bila je jasna: hašku optužnicu pisali su "žuti" u Beogradu, a sve ostalo sledi iz toga. Zašto su je napisali? Da unište Srbiju; da naprave marionetsku vladu; da "razsrbe" Srpstvo i odvoje nas od Rusije i ostalih naprednih slovenskih, pravoslavnih i nesvrstanih naroda; da postanemo sluge NATO pakta; itd. Sve je to, naravno, moguće tek ako Voja Šešelj bude u Hagu, dakle odsutan. Srpska je radikalna stranka do iznemoglosti ponavljala i varirala te idejne smernice, a ostaci ostataka (reliquia reliquiarum) čine to i danas, sve slabijim glasom, doduše.

Iz Haga je Voja napravio otvorene kanale komunikacije preko porodice i tima za odbranu. Pratio je situaciju i intervenisao što telefonom, što (u delikatnijim stvarima) preko ličnih kurira. Raskolnici čak i danas o tome nerado govore, ali čini se da je ostao podjednako nabusit, autoritaran i ciničan kakav je bio i u zemlji. Revidirao je i menjao odluke Centralne otadžbinske komande ili kako se već taj njihov CK zove; isključivao je ili uključivao koga treba; vodio kadrovsku politiku; rukovao parama; cenjkao se sa saveznicima i sa protivnicima po svojoj volji; sam je donosio ponekad i strateške odluke; pod izgovorom da on sedi u "haškom kazamatu", pa je prema tome za stranku dobro ono što je dobro za njega, dovodio je SRS u neprijatan položaj raznoraznim nepotrebnim svadljivim ispadima; ukratko – ponašao se i dalje kao da je u Batajnici, a ne u Sheveningenu. Napušavao je tužioce i sudije u Hagu, narodnog veselja radi, a na povremeni tihi užas svojih pravnih savetnika, kako čujemo. To i nije najstrašnije: najstrašnije je kada je počeo da otkriva imena zaštićenih svedoka i da organizuje pretnje i cenjkanja sa njima, ali i sa drugim, poznatim, svedocima. Na tako nešto jako se loše gleda tamo kod njih i pravnim savetnicima to je bilo jasno, ali se niko nije usudio ni da zucne; neki su čak u tome uživali.

Druga zanimljiva taktika bila su "Sabrana dela prof. dr. Vojislava Šešelja" u do sada valjda 114 tomova (većinom po hiljadu strana svaki). U najvećoj meri reč je o neopevano dosadnom smaranju iz pera skromnih i samozatajnih marljivih radikalskih pisara, uz pretenciozne i podjednako tupe predgovore i uvode malo viših stranačkih šarži. Uzgred: najveći deo tog svog monumentalnog opusa Voja Šešelj ni video nije, a kamoli napisao; uostalom, to su većinom tuđi spisi na koje su potpisali njega. Svrha tog neviđenog u Srba bibliografskog poduhvata, te vavilonske zbirke banalnih gluposti ostala je, međutim, nejasna. Šta se hoće postići? Pretvaranje kvantiteta u kvalitet? Opseniti prostotu debelim knjižurinama? Očekuju li oni da to neko (osim mene) uopšte čita? Radikalski glasači nisu po tome poznati, a i ne trebaju im debele knjige da bi glasali za Šešelja. Kako je taj izdavački poduhvat finansiran, druga je priča i ona se nazire: putem zahvatanja u budžet, reketiranja lokalnih samouprava i "patriotskih" biznismena, koliko se naslućuje. Politički učinak tog napora, međutim, ostaje sumnjiv, osim ako Voja Šešelj nije planirao da ostavi svoj opus budućim generacijama Srpčadi; to bi ličilo na njega.

ROK TRAJANJA: Dok se sve to događalo, vreme je teklo. Izgleda da je i Voji Šešelju polako isticao rok trajanja, štogod on po Hagu vikao i štogod radikali po Skupštini i inače radili. Nije jasno kako su ti ljudi toliko dugo propuštali da primete elementarnu zdravorazumsku činjenicu: da stranka koja počiva na liderskom principu ne može da uspe bez prisutnog lidera; sasvim prosto. Kada su se Toma Nikolić i Aca Vučić konačno prekontali, nije to bilo neko političko iznenađenje, mada je imalo izvesnu moralnu dimenziju, ali šta sad... Uzgred: pre barem desetak godina "Vreme" je u opisu lika i dela Voje Šešelja napisalo da ubuduće treba najviše da se plaši Tome Nikolića, pa se Toma posle ljutio. Procena Tome, Ace i kompanije – da je Voji istekao rok trajanja – pokazala se kao ispravna. Imperija je udarac uzvratila bedno i nemaštovito: uvredama, insinuacijama i sa još bar tri knjižurine istog tipa kao i one koje su pravili Aca i Toma.

Vratio se Voja iz Haga ili ne pre izbora, plašiti se da su radikalske nade u njega tek pusti snovi devojački. O tome svedoči i Vojin testament u okviru, uostalom.

Miloš Vasić