Trava koju je nagazila čizma

Jedna priča Arkadija Averčenka

– Šta misliš, koliko imam godina? – upitala je mala devojčica, skačući s jedne noge na drugu, tresući tamne kovrdže i pogledajući me sa strane velikim sivim okom...

– Ti? Pa, mislim da imaš pedesetak godina.

– Ma ne, ozbiljno. Molim te, reci.

– Ti? Imaš možda osam godina?

– Šta ti je! Mnogo više: osam i po.

– Ma šta mi napriča?! Stvarno mnogo. Što se ono kaže: starost nije radost. Sigurno si već i mladoženju našla?

– Nipošto! (Duboka poprečna bora je odmah ispuzala odnekud na njeno mirno čelo.) Zar čovek sad može da zasniva porodicu? Sve je preskupo.

– Gospode, Bože moj, kako smo ozbiljne razgovore zapodeli!... Da li je zdrava tvoja mnogopoštovana lutka?

– Kašlje nešto. Juče sam s njom dugo sedela pored reke. Uzgred rečeno, hoćeš da idemo na reku da posedimo? Tamo je lepo: ptice pevaju. Juče sam uhvatila vrlo komičnu bubicu.

– Poljubi je od mene u nožicu. Ali kako da idemo na reku kad se s one strane, preko reke, puca?

– Nije valjda se da bojiš? Stvarno si još glup. Jer, granate ne doleću dovde, to je daleko. Izrecitovaću ti pesmicu. Jel’ idemo?

– Ako je u pitanju pesmica, to je deseta stvar. Onda me ne mrzi da idem.

Usput je, vodeći me za ruku, izjavila:

– Znaš kako me je noću komarac ujeo, za nogu.

– Ma šta mi reče? Ako ga sretnem, daću mu po njušci.

– Znaš, mnogo si smešan.

– Kako ne bih bio? Trudim se iz sve snage.

Na obali reke smo se vrlo udobno smestili na kamen ispod drveta guste krošnje. Privila se uz moje rame osluškujući pucnjavu u daljini i ponovo je ista ona bora zabrinutosti i pitanja kao odvratni crv izmilela na čisto čelo.

Obraščić, porumeneo od hodanja, protrljala je o šuštavu tkaninu mog sakoa i gledajući pogledom uprtim u mirno ogledalo reke, upitala:

– Reci mi, zar Vatikan nikako ne reaguje na ekscese boljševika?...

Uplašeno sam se odvojio od nje i pogledao ova roze ustašca s blago naduvenom gornjom usnom, pogledao sam ova ustašca iz kojih je upravo mirno izletela ova fraza, čudovišne poslovnosti, i zamolio da ponovi:

– Šta kažeš?

Ponovila je.

Tiho sam je zagrlio, poljubio u glavicu u prošaptao na uho:

– Golubice, ne treba o tome da se priča. Jel’ u redu? Bolje mi izrecituj pesmicu koju si mi obećala.

– Ah, pesmicu! A ja sam i zaboravila. O Maksu:

Maks večito nešto kuka,
Prljava mu leva, a i desna ruka,
Maks je aljkav, nije fin,
Ruke su mu – pravi imalin.
Kosa mu je ko prljava četka,
Da je češlja – pojava je retka.

– Smešna pesmica, je l’ da? Pročitala sam je u staroj "Prisnoj reči".

– Odlično je odrađena. Jesi li je pročitala mami?

– Pa, znaš, mami nije do toga. Ona stalno poboljeva.

– A šta joj je?

– Anemija. Znaš, za vreme boljševika čitavih godinu dana je provela u Petrogradu, pa je to dobila. Nije bilo masnoće, onda ove... azotne materije takođe nisu... ono... ulazile u organizam. Pa, jednom rečju, komunistički raj.

– Siroto dete – žalostivo sam prošaputao, gladeći joj kosu.

– Kako da ne budem sirota? Kad smo bežali iz Petrograda, u vagonu sam izgubila krevetac za lutku i medved je prestao da pišti. Ne znaš zašto je mogao da prestane da pišti?

– Očigledno, nije usvajao dovoljno azotnih materija. Ili je u pitanju prosto sabotaža.

– E, stvarno si mnogo komičan! Ličiš na moju gumenu kucu. A je l’ možeš donjom usnom da dodirneš nos?

– Nema šanse! Celog života sam o tome sanjao – ne polazi mi za rukom.

– Znaš, jedna devojčica, moja poznanica, može da dodirne; mnogo je smešno.

S druge obale je počeo da pirka vetrić i pucnjava se odmah bolje čula.

– Vidiš kako rade mitraljezi – rekao sam osluškujući.

– Šta ti je, bato moj – kakav mitraljez? Mitraljez češće štekće. Znaš, baš kao što štekće šivaća mašina. Ovo prosto pucaju u serijama. Gle, molim te: pucaju naizmenično.

Ba-bah!

– Oho – zadrhtao sam – drmnuli su šrapneli.

Njeno sivo lukavo oko me je gledalo s neskrivenim sažaljenjem:

– Znaš, ako ne razumeš, bolje ti je da ćutiš. Kakav je to šrapnel? Običnu trocolku si pomešao sa šrapnelom. Znaš, između ostalog, kad šrapnel leti, onda nekako šušti na poseban način. A brizantna granata zavija kao pas. Vrlo je komična.

– Čuj, stenice – uzviknuo sam gledajući sa sujevernim strahom njene rozikaste bucmaste obraščiće, prćast nosić i majušne ručice, kojima je u tom trenutku zabrinuto podizala čarapice, srozane do cipela. – Otkud sve to znaš?!

– Stvarno komično pitanje, Boga mi! Kad dođeš u moje godine – kazaće ti se samo.

A kad smo se vraćali kući ona je zaboravivši na "reagovanje Vatikana" i "brizantne granate" cvrkutala kao vrabac, podigavši uvis prćasti nosić:

– Znaš šta, nabavi mi macu? Da ima roze nosić i crne okice. Vezaću joj plavu traku s majušnim zlatnim zvončićem, imam je. Volim male mace. Jao, što sam glupa! Potpuno sam zaboravila da je moje zvonce bilo u sefu s maminim zlatom i da su ga komunisti zaplenili po nalogu komesara za finansije!

Po zelenoj mladoj travici hodaju nitkovi u ogromnim, teškim čizmetinama, potkovanim ekserima. Proći će po njoj, zgaziće je.

Prošli su – ležala je, ležala tako zgažena, poluuništena stabljika, zagrejao ju je zrak sunca i opet se podigla i pod toplim dahom prijateljskog vetrića šušti o svom, o malom, o večnom.