Šta još može učiniti Vlada Srbije:
Aduti privredne politike

Kako su parlamentarni izbori već na vidiku, postavlja se pitanje da li Vlada Srbije u finišu svoga mandata još može nešto realno učiniti za izvlačenje zemlje iz zabrinjavajuće privredne letargije, nešto što neće biti samo predizborno stranačko nadgornjavanje i slikanje na gradilištima

U "rekonstruisanom" Ministarstvu ekonomije i regionalnog razvoja, jedinom u kome vidimo i nove i mlade ljude, kažu da se može pokrenuti mnogo toga upravo ove godine. Novopostavljeni državni sekretar Branislav Zec jedan je od tih državnih funkcionera koji smatraju da ne treba sedeti skrštenih ruku i brojati dane do ishoda parlamentarnih izbora. Na jednoj strani su pitanja dorade "sistemskog okvira" privrede, koji se mora popravljati korak po korak i kroz obično duge skupštinske procedure, a na drugoj strani je ono što se može i mora učiniti odmah, bez filozofiranja.

Kratkoročni cilj u datoj situaciji je, kaže Zec, olakšati finansijski teret privredi, da što veći broj ljudi bar zadrži posao, ali domet takvog paketa zapravo je samo u tome da se privrednici presaberu i pripreme za nove izazove, na otvorenom tržištu i u izvozu. To jest, nastavlja on, da pošaljemo poruku onima koji su pobegli u sivu ekonomiju, da smo spremni da im pomognemo da se vrate legalnom poslovanju – jer je to, u krajnjoj liniji, dobra perspektiva i za njih i za njihov biznis.

U sasvim konkretnom smislu, Branislav Zec smatra da država sada, pre svega, treba da suzi pažnju na nekoliko krupnih projekata i firmi: koje imaju "šampionski potencijal"; koje imaju šta da traže i na spoljnom tržištu, jer "na kraju dana" brojaće se samo izvozni prihodi; koji mogu dati doprinos široj konsolidaciji naše ekonomije, "da ljudi svakog dana mogu da vide da nešto raste, da nešto donosi korist, da nešto radi punom parom". Koji su to, dakle, "aduti" privredne politike Vlade Srbije koje ona može odmah potegnuti u narednim mesecima?

DRŽAVNO GAZDOVANJE: Ako ovaj set "krupnih poteza" počnemo od manje poznatih projekata, onda prvo treba navesti da su grupu od 13 poljoprivrednih preduzeća do ruba propasti dovele neuspele privatizacije, a posle poništenja ugovora o prodaji ta preduzeća našla su se u državnom vlasništvu sa kumuliranim gubicima od 33 miliona evra. Reč je o akcionarskim društvima "Bački" iz Sivca, "Agrobački" iz Bača, "7. Julu" iz Siriga, "Jadranu" iz Nove Gajdobre, "Mladom Borcu" iz Male Bosne, "Omoljici", "Vojvodini" iz Starčeva, "Bratstvu Jedinstvu" iz Neuzine, "Seme Tamišu" iz Pančeva, "Dolovu", "Draganu Markoviću" iz Obrenovca i "PIK Zemunu". Grupa je "posle svega" ostala sa 877 zaposlenih, sa 11.000 hektara obradive zemlje u vlasništvu i 8500 u zakupu, sa farmama sa 60.000 svinja i 3000 goveda, silosima sa kapacitetom od 105.000 tona, sistemima za navodnjavanje na 3500 hektara i drugom opremom.

Razbacan i devastiran, taj kapital bi brzo propao i bio razvučen, kaže Branislav Zec i dodaje: "Već samo grupisanje ovih poljoprivrednih dobara pod stručnim vođstvom, automatski je prošle godine smanjilo troškove nabavke repromaterijala za 25 odsto (dva miliona evra godišnje). I onih 3000 hektara koje smo zatekli neobrađene, sada su zasejani. Već ove godine očekujemo porast prihoda za 30 odsto, to jest za 3,6 miliona evra. U stvari, 2011. godine računamo da u ovoj grupi ostvarimo samo u ratarstvu prihod od 15,6 miliona evra. Sve u svemu, kaže Zec, "da prošlogodišnji poslovni gubitak od 2,3 miliona evra preokrenemo u ovogodišnji dobitak od 3,3 miliona evra. Državne investicije u ovom poduhvatu nisu velike, ali je bitno što je ona preuzela odgovornost za efikasno gazdovanje značajnim resursima – jer ‘nije sve propalo’ i ne prihvatamo da ‘ne vredi ništa preduzimati’."

TROŠKOVI GASA: Drugi veliki projekat, koji je u osnovi već poznat javnosti, jeste završetak konsolidacija pančevačke HIP Petrohemije, koja je, čak i ovakva kakva je danas, jedan od vodećih industrijskih izvoznika Srbije (tačnije drugi izvoznik po rangu, iza US Stil iz Smedereva). Pogledajte, posle državnog preuzimanja menadžmenta, kaže Zec, samo poređenje proizvodnje sedam osnovnih proizvoda Petrohemije 2010. u odnosu na 2009. godinu – porast proizvodnje etilena za 29 odsto, propilena za 27 odsto, C-4 frakcije za 25 odsto, piro benzina za 17 odsto, PEVG-ea za 17 odsto, PENG-ea za 43 odsto i kod FSK-a za 32 odsto. Prošle godine je promet ove firme bio 320.000 tona robe, to jest porastao je za više od 28 odsto. Na inostranom tržištu prodato je preko 250.000 tona (79 odsto ukupne proizvodnje). Mreža kupaca je povećana sa 16 na 80. Naše mere su realno gledajući snizile troškove Petrohemije za oko 44 miliona evra u 2010. godini.

Godišnji gubitak ove firme od 100 miliona evra (finansijski gubitak od 70 miliona evra u 2009. godini), mogao bi uskoro da padne na manje od deset miliona evra, uz ovogodišnji izvoz vredan 266 miliona evra (2009. godine, tek 107 miliona evra, prošle godine već 218 miliona evra)". Kada je HIP pušten u pogon 1977. godine, odnos vrednosti ulazne sirovine i izvezenih proizvoda bio je 1:10 (to je bilo fantastično), a sada je margina pala na 1:2 – što znači da mora da se radi veoma efikasno. A ako se NIS doista modernizuje pod vođstvom Gaspromnjefta i okrene regionu – već sa četiri miliona tona godišnje prerade, HIP će imati dovoljno sirovina (400.000 tona), a ne, kao sada, da 70 odsto sirovina mora da uvozi. A tržište za proizvode ove kompanije nikad i nije bilo sporno. Zbog toga mi planiramo da Vladi Srbije ponudimo, ne rešenje svih problema HIP-a (kako se to dosad radilo, pa se projektovana ulaganja penju na 500 miliona evra), nego problema sa zagađenjem okoline i energetskom neefikasnošću. Smatram da vredi u taj korak za ozdravljenje ove firme uložiti 80 miliona evra.

Branislav Zec pri tome naglašava da Srbija mora da reši pitanje "normalne cene" gasa za HIP Petrohemiju, jer je apsurdno da je cena gasa "za velikog potrošača" kod nas dva puta ili skoro dva puta veća nego u Velikoj Britaniji, Rumuniji, Bugarskoj, Holandiji ili Belgiji – pored toliko razvikanog strateškog partnerstva sa Rusijom, iz koje se uvozi gas za srpske prerađivače.

EPS, BOR I FIJAT: Kao izraziti primer gde se brzo mogu ostvariti krupni pomaci sa pozitivnim efektom i na čitav lanac manjih kompanija, Branislav Zec navodi Elektroprivredu Srbije (EPS). Po njegovom mišljenju ta firma može brzo ponovo postati simbol sposobnosti srpske privrede, ali se radi toga više ne može odlagati energično restrukturiranje, sistematično snižavanje troškova, racionalizacija organizacije i upravljanja itd. Na EPS se kači niz kompanija iz mnogih industrijskih grana, pa bi EPS sa nekom jasnom perspektivom i obnovljenom stručnom energijom ponovo povukao razvoj niza zamrlih domaćih firmi oko njega. Dakle, nije reč samo o potcenjenoj ceni struje već i o novoj poziciji EPS-a, čiji položaj prema dodatnom kapitalu treba da se reši u okviru reforme pozicije čitavog sistema javnih preduzeća. Neka preduzeća u sistemu sigurno moraju brzo biti transformisana u akcionarska društva.

Znači, kaže Branislav Zec, ponovo se moramo vratiti onim resursima u Srbiji na kojima se realno može graditi izvozna strategija, a to su često toliko krupna ulaganja koja se nigde u svetu ne pokreću ili obnavljaju bez državnog upliva i državnih garancija. Ako se za takve poslove mogu naći ozbiljni strateški partneri u inostranstvu, odlično, ako se trenutno ne mogu naći, onda država mora racionalno da se ponaša, ukoliko struka dokaže da je reč o "zdravim" poslovima i projektima.

U tom kontekstu, a ne u nekakvom političkom, navodno "predizbornom" kontekstu, treba posmatrati i slučaj RTB Bora, koji je godinama "na državnim jaslama". Tri puta se pokušalo sa pronalaženjem solidnog kupca iz sveta, pa se nije uspelo. U međuvremenu, svetske berze su dale signal da bakar ostaje dragocena roba u međunarodnom prometu, tu perspektivu otvara dinamičan razvoj novih ekonomskih velesila (Kine i drugih). RTB je delovao beznadežno kada je cena bakra bila 2500 dolara za tonu (2004. godine) i kada je imao oko 8000 (a 2000. godine, firmama "sporednih delatnosti" je imao 20.000) među kojima mnogi realno nisu imali šta da rade na radnom mestu. Sada kada je broj zaposlenih smanjen na 4000-5000 i kada je cena bakra 10.000 dolara za tonu, moramo shvatiti šta sve s tim kombinatom možemo postići – pre svega u izvozu.

Nema tu mnogo mudrovanja, kod strateškog menadžmenta, kaže Zec – osnovno je smanjiti troškove, jer ako vađenje tone rude košta 5000 dolara, a cena bakra je duplo manja – nema posla. Ako je cena 10.000 dolara, a smanjimo troškove vađenja rude, onda se vredi boriti za perspektivu i firme koja ima milijardu dolara obaveza. Vredi investirati u takvu firmu. Vlada je podržala kredite za modernizaciju procesa vađenja rude i dala garancije za investicije u novu topionicu, koja je bila i zagađivač okoline, a istovremeno je skupa i nerentabilna. Već sada RTB plaća svoje obaveze, plaća struju – on može biti održiv sistem i može ponovo biti glavni izvoznik Srbije. Ali i u organizaciji tog sistema, koji je organizovan u četiri firme, moraju se stvari raščistiti i pojednostaviti. Samo tako se može rešiti pitanje finansijske konsolidacije.

Javnost najviše zna o državnoj intervenciji u kragujevačkoj Zastavi u saradnji sa italijanskim Fijatom, što je rezultiralo osnivanjem kompanije "Automobili Fijat Srbija". Zec potvrđuje da njegovo ministarstvo očekuje početak proizvodnje novog Fijatovog modela automobila u Kragujevcu do kraja godine, mada je taj kraj godine već sada suviše blizu, a u ovako krupnim poslovima se sinhronizovano mora povući 1000 poteza. On takođe tvrdi da će ovaj posao imati izuzetan efekat na izvozne rezultate Srbije, najverovatnije već iduće godine. Na primedbu da "neto izvoz" neće biti spektakularan, on iznosi tvrdnju da relativno brzo taj "neto izvoz" može biti i 80 odsto izvoza firme, jer je napokon rešeno pitanje lokacije za fabrike kooperanata. Znači, sve će se uskoro za novi model Fijatovog automobila proizvoditi u Srbiji, sem motora.

Dimitrije Boarov