Rat u Sloveniji, posle dvadeset godina >

Spasavanje vodnika Grujovića

Svaki rat u sećanju novinara nekako teži da se – mnogo godina kasnije – grupiše oko ljudi, a ne oko "operacija", "strategije", "taktike" i sličnih budalaština. Gde smo i s kime bili tad i tad; i već to, razumete. Meni je kao glavni utisak od slovenačkog rata ostao čovek kojega nisam nikada upoznao, ali sam ga video na vrhuncu njegove slave na televizijskom snimku. Nekako mi se čini da je njegov lik – Bahrudina Kaletovića – najbolje oličenje suštine te nepotrebne i blesave sramne avanture

U Zagreb sam tog 21. juna 1991. stigao radi neke TV emisije o privatnim medijima, koju je pravila OTV (Omladinska televizija). Spavao sam kod Tanje i Mate. Snimili mi to, ali nikada nije otišlo u program. Bili su Denis neizbežni Kuljiš, Romano Bolković (žalosti moja!), onaj nenadmašni Marinko Božić od "Slobodnog tjednika", lik pred kojim mogu da se postide svi ovi današnji tabloidičari; u odnosu na njega, oni su dečji vrtić, toliko je đubre bio – bog mu dao rajsko naselje (odnela ga posle sida); da – i ja ispred "Vremena", kukala mi majka. Bio je i Vinko Grubišić, glatki i prodorni mali Hercegovac koji će kasnije vešto klepiti ceo "Jadran film". Posle odemo u moj omiljeni Vinodol, koji je tada bio restoran društvene ishrane HDZ, gde Mate Bašić sa svojim imoćanskim smislom za humor nagovori Hercegovca, šefa sale, da se prodere: "Gospona Vasića traže na telefon iz Beograda!"

Preživeli smo to i motao sam se po Zagrebu dok nisam shvatio da je đavo odneo šalu u toj Sloveniji. Sedeli smo u "kockici" (zgrada CK SK Hrvatske, pored Save), gde je bio i Jutel i pili. Vidim da lete helikopteri MI-8, učestalo, prema Dubravi. Nosili su ranjene. Raspitam se kod dobrih ljudi koje znam iz mladosti i sredim da me povedu sutra u izvidnicu, ka Sloveniji; diskretno, ako me razumete. Bio je već valjda 26. jun, ne sećam se. Nismo daleko stigli: na uzbrdici pred Zidanim mostom naiđemo na dva-tri oklopna transportera, uredno polupana, iz kojih izvlače leševe u mrtvačke sanduke (postoji i slika). Prisutna vojna lica nisu uspela da nam objasne ko ih je polupao; bilo im je zbog nečega jako neprijatno i najurili su nas odmah.

E, sad: šta se u toj Sloveniji tada u stvari desilo, postalo je jasno tek kasnije. U osnovnim crtama: JNA je tada lakomisleno pristala da bude zloupotrebljena, napuštena i osramoćena. Osramoćena zato što je nasela na jeftinu podvalu Slobe Miloševića, koji se sa Milanom Kučanom već bio dogovorio. Bio je plan sa fazom A i fazom B. Faza A (zauzimanje ključnih tačaka i graničnih prelaza) bio je ostvaren do 1. jula. Onda je seo "Štab vrhovne komande" i Kadijević je pitao da li da se pređe na fazu B (vojna okupacija, hapšenje, preuzimanje vlasti u Sloveniji itd.). Bora Jović je onda rekao da nema potrebe, neka idu kad su već zapeli. Kadijević se zgranuo i šapatom upitao generala do sebe (taj nam je pričao posle) da šta je to sad? General nije znao. To se, inače, zove voditi nekoga za nos, žednog preko vode i pravo na tanak led. Trebalo je znati, drugovi generali, sledeće: da je JNA u svojim temeljima napravljena kao odbrambena narodna vojska koja se oslanja na narodnu podršku u svemu; da, prema tome, bez narodne podrške može da se slika; da ako je neko neće – tu pomoći nema. Slovenci je nisu hteli; ONO i DSZ, jednom reči. Ni volje, ni snage, nije bilo za vojnu okupaciju Slovenije; prema tome, faza A bila je glupost od početka i Milošević je to, naravno, znao i spakovao. Nisu JNA u Sloveniji porazili milicajci, lovačka društva i vatrogasci; porazila je sama sebe.

JNA se, dakle, našla spuštenih gaća u toj Sloveniji. Nije da nisu bili naoružani, pustite tu priču: videli smo onakvo rokanje iz tenkova, aviona itd. Imali su oni municije; nisu imali vođstvo. Ali to im oružje nije vredelo ništa bez političke osnove. Počelo je onda to povlačenje ka Hrvatskoj i Bosni, haotično povremeno i uopšte ne baš slavno.

Tu dolazimo na mog heroja ove priče: starijeg vodnika (nadam se – prve klase) Grujovića. Kasnije su ga pohvalili, nagradili, odlikovali, unapredili u poručnika – i penzionisali (ionako je bio blizu). Tako je i trebalo. Evo zašto.

Vodnik Grujović i desetak njegovih vojnika na odsluženju vojnog roka čuvali su nekakvo strašno važno skladište tečnih goriva JNA, tu negde oko Brežica, valjda. Ostali su prepušteni sami sebi, jer se oficirski kor povukao u nepriličnoj žurbi. Slovenci su ih opkolili, ali im je Grujović zapretio da će sve dići u vazduh, pa neka vide. Onda im se dosadilo da jedu one vojničke borbene suve obroke, pa je Grujović postavio ultimatum koji su, sticajem okolnosti, prenele razne televizije: da im se donese kazan vrućeg pasulja, vruć hleb i hladno pivo – ili... Našao se, slava Bogu, neko pametan tamo, pa su Grujović i njegovi heroji dobili sve što su tražili. Za razliku od onog vojnika Rajana, vodnik Grujović spasavao je sebe i svoju vojsku sam. Zato mi se i dopao. A što se ono benzina tiče – Slovenci su ga dobili svakako; vredelo je jednog kazana pasulja.

Onda sam u noći (oko tri ujutro) između 30. juna i 1. jula 1991. poslednji put razgovarao sa Josipom Reihl Kirom iz Tanjinog i Matinog stana. Sutradan u podne ubili su ga pred Tenjom i odjurio sam tamo sa Filipom Švarmom, Tomicom Škarom, Jasnom Babić i pokojnim Nikšom Antoninijem. Ali, to je jedna druga i duža priča...

 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI		ODŠTAMPAJ TEKST

---