Restitucija, još jednom >

Vaga za pravdu

Podaci kažu da je najveći deo otete imovine zemljište (97 odsto), što vraćanje u naturi još i čini realnim, ali da će veći problem nastati kod procene ostale imovine

Ni Akcioni plan vlade Srbije, usvojen krajem decembra prošle godine, nije pomogao. Pitanje restitucije koje je po tom planu najzad trebalo da bude završeno i uobličeno zakonom do juna ove godine praktično nije ni načeto. Od nekoliko do sada postojećih nacrta zakona nijedan nije stigao ni do skupštinskih vrata, a ovaj najnoviji, konačni nacrt budućeg zakona još nije ni sačinjen. Sad se opet stoji na obećanju da će u narednih sedam dana, tačnije do kraja juna, predlog zakona biti gotov, da će biti otvorena javna rasprava, te da će zakon biti usvojen u septembru. I samo zbog toga što njegovo neusvajanje može dovesti u pitanje dobijanje statusa kandidata Srbije za članstvo u Evropskoj uniji, kraj problema se ipak nazire. Međutim, ne nazire se i konačan stav vlade koja ovo pitanje toliko odugovlači da su iz Evrope već poručili da opravdanja za to više nema.

Situacija oko restitucije u Srbiji i ranije je bila ocenjivana kao jedna od najlošijih u regionu. Pogotovo kad se zna da je u Sloveniji takav zakon donesen pre dve decenije – 1991, u Hrvatskoj 1996, u Makedoniji 2001, u Crnoj Gori 2007, a ovde se još na njemu radi i to pod pritiskom EU.

Najveće nade potomaka nekadašnjih veleposednika, trgovaca, industrijalaca koji su proglašavani za državne neprijatelje i kojima je imovina "u ime naroda" oduzimana, polagane su upravo u vlasti nakon 2000. godine. Njima su najviše verovali da će svrgavanjem naslednika "komunističkog režima", Slobodana Miloševića, sva ona privatna svojina koja im je preko noći oduzeta konfiskacijom ili Zakonom o nacionalizaciji iz 1958 – biti vraćena. Međutim, čitavu deceniju skoro ništa se nije pomerilo sa mrtve tačke, osim što je deo oduzete svojine vraćen crkvama, a ovaj drugi, privatni, koji je prešao dug put iz društvenih u državne ruke i nadalje je prodavan i privatizovan. A to znači u nepovrat otuđen.

U međuvremenu je donesen i Zakon o prostornom planiranju i izgradnji po kojem korisnici građevinskog zemljišta mogu postati i njegovi vlasnici, što je svakako išlo naruku javnim preduzećima, ali ne i prvim vlasnicima koji se bore za povraćaj svog zemljišta. Sada se najnovija opasnost nadvija iz zakona o javnoj svojini, čije je usvajanje najavljeno u paketu, odnosno pre zakona o restituciji, a čime bi se omogućilo lokalnim samoupravama da raspolažu i sa onom imovinom za koju postoji zahtev za povraćaj. Sve zajedno uzev, kao da je dosta toga već urađeno kako bi se namere prvobitnih vlasnika osujetile. Iz Evrope, međutim, na restituciji insistiraju, i to načelno sa glavnim kriterijumima kao što su vladavina prava, socijalna pravda i bez diskriminacije.

Što se obeštećenja tiče, prema najnovijim uputima potpredsednika vlade zaduženog za evropske integracije Božidara Đelića, treba očekivati "skromnu restituciju po meri Srbije". Iz usta državnih organa do sada se uglavnom pominjao finansijski slom Srbije ukoliko država bude morala da nacionalizovanu imovinu vraća po principu pune tržišne vrednosti. Ili se pominje kako će sve pasti na ionako bremenita pleća poreskih obveznika.

PRAVDA U NATURI: Od države se može čuti i to da je izvesno da će zakon predviđati naturalnu restituciju u svim slučajevima u kojima to ne bi izazvalo, kako kažu, nove nepravde, odnosno oštetilo nove vlasnike imovine koja se potražuje. U slučajevima kad nije moguća naturalna razmena, bivši vlasnici će, predviđa vlada, dobiti novčanu nadoknadu, ali tek treba da se utvrdi koliko bi to koštalo državu i u kom roku bi se isplatila odšteta. Koordinator Mreže za restituciju Mile Antić i sam se slaže da je restitucija kompleksna stvar, ali da nije toliko komplikovana koliko neki žele da je predstave kao i da su najveći protivnici restitucije dve politički kontrolisane institucije – lokalne samouprave i javna preduzeća. Koordinator mreže smatra da treba pristupiti kombinovanom modelu, što znači prednost dati naturalnoj restituciji ili davanju neke druge imovine, a kao poslednje rešenje može se koristiti novčana kompenzacija.

Profesor prava Vladimir Vodinelić, koji je svojevremeno pogodio da zakon o restituciji neće biti gotov do juna, kako to predviđa Akcioni plan vlade, i da će se to završiti kao još jedno obećanje vlasti koje se izjalovilo, kaže da restituciju treba obaviti tako da donese što manje nepravde, a obrazac po kojem je crkvama vraćena imovina bio bi idealno rešenje. Međutim, on pretpostavlja i to da će biti donet zakon koji će biti nepovoljniji od obrasca koji važi za vraćanje imovine crkvama. A onda će i za crkve biti ukinut postojeći zakon, jer se ta razlika ničim ne bi mogla odbraniti.

Koliko će biti teško vratiti zemljište koje se potražuje – a podaci kažu da je najveći deo otete imovine zemljište (97 odsto), što vraćanje u naturi, tvrdi se, čini sasvim realnim – ostaje da se vidi. Ali da će komplikacije nastati kod procene ostale imovine, na primer, koja nije u stanju u kakvom je bila kad je oduzeta, to je već sasvim sigurno.

PRAVO SVOJINE: Ipak, ono za šta su generacije oštećenih posle Drugog svetskog rata bile zakinute, a što mora biti u prvom planu donošenja ovog zakona, jeste poštovanje prava svojine. Može se o tome govoriti kao o istorijskoj nepravdi iz vremena komunizma, ili kao o savremenoj političkoj potrebi zbog pridruživanja EU, ali jedno je izvesno: da je ta vrsta nepravde protivna civilizacijskom načelu i utoliko veća jer je bila izraz ideološke diskriminacije tog vremena. Zbog toga restitucija ovde ima i dublje značenje, jer retko koja familija na kojoj su primenjeni zakoni oduzimanja imovine nije ostala i bez neke lične tragedije, nije živela uz zastrašivanja i pod velikim pritiskom.

Sagovornik "Vremena" Bogdan Veljković, ekspert za međunarodno bankarstvo, potomak jedne od najuglednijih beogradskih porodica, posle petooktobarskih promena vratio se u Srbiju u nadi da će vratiti oduzeto porodično bogatstvo. Priča o porodici Veljković duga je i počinje još od kneza paraćinske nahije Jovana Veljkovića, koji je bio jedan od potpisnika Sretenjskog ustava. Kao građanin Beograda, sa adresom i imovinom, upisao se 1840. godine. Njegov sin Stojan doktorirao je prava na Hajdelbergu 1856. i bio profesor rimskog i krivičnog prava na beogradskom liceju, a kasnije ministar pravde i predsednik kasacionog suda. Kupio je i plac preko puta Kalemegdana i podigao hotel "Srpski kralj". Hotel je srušen tokom bombardovanja 1941, a 50 godina kasnije Milošević je taj prostor dao na raspolaganje Bogoljubu Kariću i njegovoj firmi "Union inženjering". Poznato je da je Bogdan Veljković poslao pismo i "Hiltonu" i "Šeratonu" kad je čuo da su zainteresovani da kupe plac, u kome je rekao da je to njegovo vlasništvo i da će ih tužiti američkom sudu ako plac kupe. I odustali su. Svi strani investitori kupuju samo tamo gde je situacija s vlasništvom čista, kaže on.

Porodica Veljković je u Beogradu napravila i banku pod imenom "Vračarska zadruga" (u njoj je danas smeštena turska ambasada). Banka je vremenom postala holding porodice, obuhvatajući vlasništvo nad hotelom "Srpski kralj", 50 odsto akcija "Vajfertove" pivare kraj mostarske petlje, mlin u blizini pivare i 60 hektara vinograda, voćnjaka i povrtnjaka u Smederevu. Veljkovići su učestvovali i u podizanju zgrade u Njegoševoj 1, Društvo za ulepšavanje i negovanje Vračara.

VELJKOVIĆI: Vojislav Veljković, deda-stric našeg sagovornika, doktorirao je prava na Sorboni 1893, bio ministar trgovine i finansija i "otac" jugoslovenskog zlatnog dinara. Posedovao je i veoma bogatu umetničku zbirku, na primer imao je retke i dragocene kopije Mikelanđelovih skulptura za šta je papa specijalno izdavao odobrenja. Kada je umro, njegov brat Jovan Veljković sagradio je "Paviljon Veljković" u Birčaninovoj ulici kako bi tu smestio umetničku zbirku. Obogatio ju je zbirkama starih karata, oružja, ćilima. Bio je to prvi privatni muzej na Balkanu u kome je bilo veoma značajnih umetničkih dela, 21 skulptura i više od 120 slika, a ulaz je bio slobodan. Kad je počeo rat Paviljon je bio zatvoren, a Nemci, kako kažu potomci porodice, nisu ništa dirali. "Potom su došli oslobodioci, koji su oslobodili i Paviljon i porodicu Veljković od svega. Nestalo je sve." Tvrde da je Moša Pijade ušao, zapečatio paviljon i napravio tu sebi atelje. U kuću je useljeno devet porodica.

"Zgradu u kojoj je bila naša banka Tito je krajem šezdesetih godina prodao Turcima, a moj mlin 1996. prodat je ‘Kolingu’", kaže Bogdan.

Njegov otac, pravnik po struci, bio je osuđen kao narodni neprijatelj. S obzirom na to da su imali mlin i pivaru koji su po zakonu, budući da je reč o prehrambenoj industriji, morali da rade, ocenjeno je da je na osnovu njih sticana ratna dobit. Uhapšen je, dva puta osuđen na smrt i dva puta spasen: jednom su radnici mlina protestovali u Ozni, a drugi put spasili su ga crvenoarmejci jer su i oni taj mlin koristili za svoje potrebe. Život mu je pošteđen, ali je bio osuđen na prinudni rad, da vozi kamion. Deda Jovan, tvorac "Paviljona Veljković", umro je odmah posle rata. Jednog dana izašao je na kapiju lepo obučen sa zakačenim starinskim satom, međutim, oni koji su prolazili oteli su mu sat, pocepali ga, posle čega je vrlo brzo umro. "To je za njega bilo poražavajuće, da nije više slobodan građanin i da nije siguran", kaže Bogdan. "Do ‘53. mi smo gladovali, to je bilo strašno, ostali su neki persijski tepisi koje je mama prodavala budzašto i lični nakit. To je zaista bila mizerija, i ‘53. pobegli smo iz Beograda i živeli u Francuskoj. U to vreme, porodice nisu mogle zajedno da napuste zemlju, pa smo prvo sestra i ja s pasošima otišli u Italiju, navodno kod nekih prijatelja, a za nama su roditelji ilegalno izašli iz zemlje i nikad se više nisu vratili."

 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI		ODŠTAMPAJ TEKST

---