Intervju: Vojislav Koštunica, "Vreme" br. 519
Ako je i bilo razumljivo zašto je portret dr Vojislava Koštunice u mesecu septembru tri puta bio na naslovnoj strani vašeg lista, a veliki intervjui s njim dva puta objavljeni u istom periodu, potpuno je nerazumljiv urednički motiv da i jedno i drugo ponovi u broju 519. Aktuelni predsednik SRJ i više je nego prisutan u medijima da bi mu jedan list kao što je "Vreme" morao ukazivati dodatnu pažnju. Ovo tim pre što gospodin Koštunica u svim svojim istupima manje ili više ponavlja iste stvari i beži od konkretnih odgovora. Tako su, na primer, i vaši čitaoci ostali uskraćeni za jasan odgovor o političkim razlikama između njega i Zorana Đinđića. Umesto da podilazi trenutno vladajućem javnom mnjenju i naplaćuje tantijeme od svog "prvoboračkog" ugleda koji je zaista nesporan, od "Vremena" se očekuje mnogo više.
Zoran Dimitrijević, Beograd
Nema državne religije
"Noć u molitvi", "Vreme" br.
518
Vaš čitalac Mihailo Lalić javio se u ime čitalaca koji su uznemireni člancima o odnosu crkve i države, povodom teksta "Noć u molitvi" objavljenog u broju 518. Gospodin Lalić se pita: "I zašto vlada ne bi smela, bar njeni verujući članovi, da prisustvuje bdenjima? Da li to 'Vreme' traži i zabranjuje im da budu vernici? Da li to vaš list ponovo propoveda staljinizam i titoizam, gde svi moramo biti poslušnici ateista..."
Smatram da je "Vreme" na pravi način i na samom početku vladavine takozvanog DOS-a upozorilo da pravoslavlje nije državna religija. Možda su svi članovi vlade i skupštine pobožni, većina je verovatno pravoslavne vere, ali veru mogu ispovedati kao privatna lica, a ne kao predstavnici naroda.
Oni, napokon, i ne predstavljaju narod, oni predstavljaju stanovništvo, predstavljaju građane. Ja sam pravoslavac, i to priličan, ako je to važno i ako je to merljivo, ali mi smeta kad osetim da se između nove vlasti i Crkve začinje tolika idila.
"Vreme", dakle, ne zabranjuje državnim funkcionerima da hodočaste, da poste, da daju priloge Crkvi, ali političari to mogu činiti jedino kao pojedinci, nikako kao pobednici na oktobarskim izborima.
Milenko Krstajić, Novi Sad
Intervju: Svetlana Velmar-Janković
"Zebnja i prkos", "Vreme" br.
519
S velikim zadovoljstvom sam pročitao intervju gđe Svetlane Velmar-Janković. Ima u njemu, međutim, jedna konstatacija s kojom se nikako ne mogu složiti, a baš je nju priređivač izdvojio. Radi se o nazivu jedne od glavnih beogradskih ulica, koja se danas zove Ulica kneza Miloša, dok je pre "revolucionarnog" menjanja imena, negde oko 1945. godine, bila Ulica Miloša Velikog. Gđa Velmar-Janković tu promenu objašnjava odbijanjem tadašnjih vlasti da priznaju veličinu bilo kojoj istorijskoj ličnosti koja pripada istoriji od pre 1941. Da li je tako? Bilo bi zanimljivo podsetiti se na okolnosti pod kojima je Miloš Obrenović postao "Veliki". To nas vraća jos pola veka unazad. Krajem XIX veka u Srbiji je vladao režim "čvrste ruke" dvojice poslednjih Obrenovića, kralja Aleksandra i njegovog oca Milana, koji se u korist sina odrekao prestola ali ne i uticaja u vojsci. Ne osećajući se dovoljno sigurnim, razvijali su kult dinastije, uz koji je išao i kult ličnosti njenog osnivača. Tako je jula 1898. tadašnja Narodna skupština donela ukaz kojim je naređeno da se ubuduće knez Miloš zove i piše Miloš Veliki. Biće da su na taj način Miloševi vladajući rođaci hteli da nadomeste onu veličinu za koju su osećali da im nedostaje. Uglavnom, ta oktroisana veličina (skupštine tog vremena predstavljale su karikaturu parlamentarizma) zadržala se u nazivu ulice i posle promene dinastije, mada se na starim planovima grada može uočiti da se deo iznad "Londona" zvao Ulica kralja Ferdinanda. Uz sve nagle i preterane poteze koje su povlačile vlasti ustoličene posle Drugog svetskog rata, bilo je ipak i nekih koji su izdržali test vremena. Miloš je zadržao svoju ulicu bez titule, koja ipak nije ostala usađena u narodnu svest, dok je pitanje kada je on bio veliki, a kada ne, moglo biti prepušteno sudu istorije, kome dekretima ustanovljene titule "velikih", "oslobodilaca" i "ujedinitelja", kao i zakoni o zaštiti imena, dela i likova, mogu samo zamagliti vidike.
Branislav Mišić, Beograd
Novčanik i glava
"'Divac' u srpskoj vladi",
"Vreme" br. 519
Jedini pisani medij koji je svih ovih deset godina bio van domašaja bivšeg nam režima bili su "politički" nedeljnici. Naime, da je bivša vlast stavila pod kapu i taj način zdravog informisanja ne znam šta bi bilo sa svima nama. Svaki broj takvog nedeljnika otvorio bi intervju naših dušebrižnika koji su nam krojili sudbinu sve ovo vreme. To bi bila u isto vreme sjajna prilika za bivšeg nam predsednika koji bi mogao da nam i na taj način kroji misli, iz razloga što se dotični nikada nije snalazio sa elektronskim medijima. Tu bi se pojavio jedan vrli novinar sa pitanjima na koje bi naš bivši predsednik odgovarao savršeno jednostavno i prilagođeno širokim narodnim masama. Tu bih dao jednu zamerku "Vremenu", koje je za mene oduvek bilo jedna od stvari koje su mi pomagale da ne pomislim da sam jedan u maloj grupi otpadnika koji misle drugačije: u sledećem periodu bih vas molio da probate da stupite u kontakt sa što više ekonomista i ljudi koji nam mogu na bilo koji način pomoći u ovom prelaznom periodu. Na primer, kao što je bio intervju sa gospodinom Božidarem Đelićem iz prethodnog broja. Postoje još u ovoj zemlji ljudi koji ne razmišljaju novčanikom nego glavom. Iako ste vi politički nedeljnik, molio bih vas da ubuduće razmišljate u tom pravcu.
Miodrag Petrović, Beograd
