„Jel Jorgos poludeo? Šta mu bi? Ko još za bilo šta pita narod, kada je frka?" Otprilike ovako su reagovali čelnici Evropske unije, Evro-grupe, Evropske centralne banke, Međunarodnog monetarnog fonda i svih ostalih koji su uključeni u prilično haotičnu akciju spasavanja evra i evro-zone, kada je socijalistički premijer Grčke Jorgos Papandreu obelodanio da narod na referendumu, koji je najavljen za 4. decembar, treba da odluči da li je saglasan sa merama koje „evropski partneri" nameću Grčkoj, ne bi li joj isplaćivali stotine milijardi evra i spasli je od bankrota.

Ton sa krova Evrope bio je veoma jasan: demokratija je precenjena, šta narod zna, šta je dobro za njega, elita mora da odlučuje. Liberali širom sveta posve su saglasni, da se u krizi koja velikom brzinom nagriza ekonomije i finansijske sisteme visoko razvijenih zemalja nema vremana za igranje demokratije.

Sa levog krila čuje se, pak, kritika, da se ne sme žrtvovati demokratija, kao temelj zapadne i civilizacije, ali i ekonomije, pa čak ni po cenu bankrota Grčke i propasti evro-zone. Jel, kuda bi nas to odvelo? Upravo je politička, bankarska i privredna elita, kažu levičari, dovela do aktuelne krize, a sada arogantno poručuje, da su glasači i onako i suviše glupi, da bi shvatili o čemu se radi.

KAKAV CRNI NAROD: Da se narod pitao, ne bi verovatno bilo ni Evropskog – Lisabonskog ugovora, jer, svugde gde je pitan narod – Francuska, Holandija, Irska – referendum za Lisabosnki ugovor je u prvi mah propao; ne bi bilo ni evro-zone, jer Nemci su mnogo voleli svoje marke, austrijanci šilinge, Francuzi franke.... Nekako ispada da je čitava konstrukcija Unije sa vrha nametnuta njenim građanima, baš kao što se sada nameću mere silnog stezanja kajša građanima Grčke, Italije, Španije, Portugala..., a pre svega Nemcima, ali i Francuzima i ostalim – još uvek – dobrostojećima, da sve to plate. U Nemačkoj se već postavlja pitanje, a zašto se Nemci ne bi na referendumu izjasnili da li su za to da Nemačka izdvaja 220 milijardi evra direktno, i ko zna koliko indirektno, za spasavanje nedisciplinovanih, raskalašnih „evropskih partnera"? „Zašto se i Nemci na referndumu ne bi izjasnili o tome, da li oni i njihova deca treba da preuzmu garancije u visini mnogo milijardi evra", pita Frankfurter Allgemeine, „da bi se spasavala Grčka". I nastavlja: „To objašnjava zašto je vest iz Atine toliko zapanjila vladu u Berlinu". Stara priča o cvrčku i mravu. Namtenuta rešenja po pravilu su krhka, jer ih ljudi koje se tiču, ne prihvataju kao svoje.

Na samu najavu da grčki narod treba da se pita berze su poludele i počele da padaju. Na nagovaštaj, da bi vlada Jorgosa Papandreua mogla da padne u petak i da će građani Grčke biti preskočeni u odlučivanju o njihovoj sudbini, berze su počele da rastu. Toliko o odnosu prema tome, da li narod treba, ili ne treba da se pita, to jest o demokratiji.

PARADOKSALNI IZBOR: Sve u svemu, Evropska unija stoji pred izborom: ili evro-zona, ili uključivanje osnovnog demokratskog instrumenta – referenduma, da bi se narod izjasnio, kako želi da se postupa sa njegovom sudbinom. Paradkos je u tome, što bi, da se narod pita kako u državama primaocima, tako i u zemljama davaocima, ako se pitaju oni koji plaćaju, i oni koji treba da dobiju novac pod uslovima drastične dugogodišnje štednje, otpuštanja, pada životnog standarda, ličnih bankrota... evro-zona bi preko noći propala i demokratija kao takva bila ugrožena.

Kada je situacija „povuci, potegni", svako prvo gleda svoje interese, a to bi značilo privredni rat unutar EU, što bi probudilo stare duhove duboko zakopane posle Drugog svetskog rata i sve što uz to ide.

Ispada, da treba preskočiti narod, da bi bila očuvana demokratija i civilizaciske, evropske tekovine. Gotovo kabaretska je bila panika evropskih političara, kada je u igru spasavanja evro-zone ubačena mogućnost da se i narod pita o svojoj budućnosti, to jest da odlučuje o sudbini banaka.

ZA I PROTIV: U redakcijskim komentarima evropski štampani mediji različito gledaju na „hrabru", „populističku", „sumanutu", „bezobzirnu", ili pak „kukavičku" odluku Papandreua da raspiše referendum o paketu spasavanja Grčke, za šta mnogi kažu da je zapravo referndum „za" i „protiv" evro-zone.

Francuski Le Figaro piše da „premijer Papandreu, dakle, želi da se kocka sa budućnošću svoje zemlje i čitave evro-zone". List piše da je Grčka u monetarnu uniju ušla sa „falsifikovanim bilansima", da je poznata po svojoj „ležernoj poreskoj politici i neefikasnoj upravi". I pored toga Grčku su njeni evropski partneri do sada dva puta spasavali. „Sada je dosta", zaključuje Figaro, ovaj poslednji akt definitivno znači, da „zemlja nije verodostojna".

Mađarski Magyar Nemzet takođe podseća na grčke falsifikovane prikaze privrednog i finansijskog stanja i postavlja pitanje: „Kada bi se skoro 500 miliona stanovnika Evropske unije pitali, da li Grčka ne treba da napusti samo evro-zonu, već i EU – da li bi Papandreu i to ocenio kao demokratski?"

U britanskom Daily Telegraph stoji, da je „jezivo, što to mora da se napiše, ali da su vrhovi EU očigledno spremni da unište grčku demokratiju i privredu, samo da ne bi propao evro"

„Kada, ako ne sad, je referendum primeren? Kakve god da su odluke donete o brutalnom smanjenju duga, o merama štednje i strukturnim reformama – to neće moći da se sprovede protiv volje i uz otpor grčkog naroda", piše u Berliner Zeitung.

Frankfurter Rundschau se pita kako neko „u opšte može da se čudi, što grčki premijer želi da pita svoj narod, da li želi da privhati toliku količinu podređenosti, kontrole i predaje suvereniteta?" „Ako nas tu nešto plaši i iritira, onda sledeće", pišu ove nemačke novine: „Da na bezbrojnim konferencijama, sednicama, sastancima na vrhu posvećenim grčkoj krizi očigledno nikada nije bilo ni reči o tome, kako i sa kakvom legitimacijom grčka vlada treba kod kuće da sprovede gorku dijetu koja je ugovorena u Briselu. Ljude treba ubediti, treba ih pridobiti".

Na pitanju „demokratija ili spas" mogla bi da padne i grčka vlada. „Pa neće valjda na referndumu da se odlučuje o ostanku Grčke u evro-zoni", izjavio je grčki ministar finansija Evangelos Venicelos.

Projekat Evropske unije, zajedničkog tržišta i monete, projekat slobode kretanja i ravnopravnosti svih evropskih nacija, projekat stvaranja evroposkog identiteta, rasprostranjivanja ideje evropske solidarnosti, sveo se na dilemu: Baja ili Paja Patak.

Andrej Ivanji