---

Javni intelektualci >

Zola nema šansu

Ko i kako razmišlja o javnim poslovima? Urušavanje čitave srednje klase pogađa intelektualce koji se suočavaju sa problemima na egzistencijalnoj ravni, gube uporište i uticaj u javnosti, u kojoj se širi antiintelektualizam

Malo je prekasno govoriti o javnom intelektualcu danas, jer je već završen proces dezintelektualizacije javnosti i započet proces njene idiotizacije. U javnosti dominira stručnost stručnjaka opšte prakse, onih koji znaju sve o svemu, a ništa ni o jednoj stvari kompletno.

Te opore reči izgovorio je sociolog Srećko Mihailović na tribini "Ko su javni intelektualci", koju su u prošlu sredu (17. oktobar) organizovali Centar za demokratiju Fakulteta političkih nauka i Srpsko sociološko društvo. U tom razgovoru neistomišljenika učestvovalo je 25 sociologa, politikologa, ekonomista, pravnika, publicista i novinara u potrazi za odgovorom na pitanja između sive moždane kore i ruke za državnim volanom.

"Intelektualci nisu ni spin doktori ni trendseteri. Oni imaju ugled, ali ne i moć", konstatuje politikolog Slaviša Orlović.

"Moral je osnovna vrlina koju bi javni intelektualac trebalo da poseduje. Međutim, etički sistem je danas ugrožen, što utiče na stanje u društvu", naglašava advokat Branko Pavlović.

"Jedna od glavnih funkcija intelektualaca u javnoj sferi je traženje smisla u aktuelnim društvenim događajima, pogotovu u besmislu koje nas okružuje i kako iz njega izaći", smatra sociolog Vesna Pešić.

"Nije sporno da mi danas ne ličimo na Zolu. Pravi problem je u tome što ni Zola danas ne bi imao šanse. Svet se danas čak ni ne pita, sve i kada bi neko postavio dilemu: (nemački sociolog i filozof Jirgen) Habermas ili (nemački ministar finansija) Šojble? Jedan Šojbleov šapat bi oduvao Habermasa, kao olovku kojom se u šali kosmonauti dodaju u svemirskom brodu. Problem je dobio ove dramatične obrise kada je zapadna civilizacija od teze da je profit važan prešla na stav da je novac sve", konstatuje advokat Branko Pavlović.

"Očigledno je da u poslednje vreme poslovna elita smenjuje političku. To je najveća promena, ali i najveća opasnost", naglašava sociolog Milan Nikolić.

"Teško se može govoriti o nezavisnom intelektualcu kada je on prinuđen samo da objavljuje i objavljuje i objavljuje i da meri objavljeno. Ili, da se u nekim drugim uslovima bori za preživljavanje. U stvari, dovoljno je samo da pređe granicu i da postane partijski intelektualac i da time reši sve svoje probleme, i ne samo kada mu je partija-majka na vlasti. Partijski aparat zamenjuje nepristrasnost, a stav ‘draga mi je istina, ali su mi prijatelji draži’ postaje vodeći", dijagnosticira Srećko Mihailović.

USLOVLJAVANJE: Uzroci potiskivanja javnih intelektualaca su, po sociologu Miroslavu Ružici: razorni uticaji globalne ekonomske krize; fakat da je u krizi država, odnosno vlada postala praktično jedini domaći akter u svim ključnim procesima, ali da je njena autonomija strateški ograničena procesom EU integracije, ulogom međunarodnih finansijskih organizacija i međunarodnog kapitala.

On konstatuje da su "istraživačke i profesionalne zajednice strukturno ograničene minimalnim fondovima za istraživanje i profesionalni rad, kao i u razmeni sa inostranstvom".

Dok Srećko Mihajlović smatra da je javni intelektualac po definiciji akter civilnog društva, Miroslav Ružica konstatuje da je javni intelektualac potiskivan i time što organizacije civilnog društva, ionako u senci države, postaju zavisne od internacionalnih donatora. Intelektualci su tako "reducirani na aktere, čije su ključne delatnosti trening i zagovaranje (agitacija, prim. red.), ali mahom tuđe agende...": "Zato u potpunosti dominira i nova i specifična kultura traganja za (stranim) grantovima. Takve okolnosti utiču na sužavanje javne debate, pa čak i interne profesionalne debate, na budžetska, administrativna i tehnička pitanja."

Izostaje ili je krajnje ograničen i dijalog između političke i profesionalno-akademske elite.

Ružica pominje i rastući broj mladih i u inostranstvu obrazovanih profesionalaca, ali sa ograničenim iskustvima, tehnički fokusiranim i vidljivo pragmatičnim, koji počinju da okupiraju važne adminstrativne i menadžerske pozicije.

AUTORITET I MANIPULACIJA: Sociolog Slobodan Antonić, jedan od suorganizatora razgovora na FPN, potcrtava razliku između javnog intelektualca i instrumentalizovanog intelektualca. Prvi se sam obraća javnosti, dakle na sopstvenu inicijativu, kako bi izneo stav, ili pre upozorenje, da je određeni javni interes ugrožen. Instrumentalizovani javni intelektualac opravdava i brani dominantnu strukturu moći, pa se njegovi apeli najčešće odnose na opasnosti koje proizilaze iz suprotstavljanja ciljevima tih struktura. Recimo, ako Srbija slučajno dođe u položaj da po nekom pitanju mora da kaže "ne" Briselu ili Vašingtonu, ovakav javni intelektualac odmah će krenuti sa upozorenjima da nam automatski sleduje "izolacija", "povratak u devedesete", "odlazak proevropske Vojvodine", itd.

Zoran Avramović konstatuje da je tokom istorije kod nas izgrađen jedan mentalitet koji je pogodan za oblikovanje psiholoških crta ličnosti kao što su sujeta, narcisoidnost, zavist sa jakom ekspresijom. Pod pritiskom emocija (strasti) srpski intelektualac zaboravlja na opšte dobro nacije i države. On podseća na zapažanje Slobodana Jovanovića da je srpski individualizam više usmeren prema javnom (opštem) interesu i delovanju nego na usavršavanje svoje ličnosti i popravljanje svoga ponašanja.

ANALITIČKI PARADOKS: Na skupu na kome je od 25 učesnika bar dvadeset u javnosti makar jednom predstavljeno kao politički analitičar bilo je jetkih opaski na račun političkih analitičara, ali i njihove odbrane.

U beogradskom Medija centru je pre i posle 2000. pet godina svakog ponedeljka, oko 250 (svakog ponedeljka po nekoliko) sociologa, politikologa, ekonomista, istoričara, pravnika, istraživača javnog mnjenja ili iskusnijih novinara-specijalista bilo pozivano da razgovara s novinarima o temama koje nameću aktuelni događaji. Cilj je bio da se iz rakursa različitih profesija razjasni zašto se nešto desilo, kuda to vodi i šta će biti s nama. Vaš hroničar je svedok da nije bilo lako organizovati takve seanse uvođenja ekspertskog mišljenja u domaću kakofoniju. Ako biste pozvali osobu A, njegov neistomišljenik, naročito ako je s one strane crvene linije koja je tada delila bandu crvenu i snage haosa ili granicu mondijalisti–nacionalisti odbio bi da dođe. Stručnjaci različitih profila su govorili svojim stručnim žargonom i slabo su između sebe komunicirali. Novinari su citirali ponešto od rečenog, uglavnom van konteksta događaja koji su bili povod za razgovor, a sagovornike su skraćeno nazivali političkim analitičarima. Taj izraz je ovamo došao poznih devedesetih i sada označava one na koje se svi obruše kad godina izda ili kad neko izgubi izbore.

Pokušaj da se mediji obogate osvetljavanjem takozvane treće dimenzije pojedinih događaja nailazio je na prepreke. Naši stručnjaci najčešće nisu obučavani veštini komunikacije s laičkom javnošću, mediji su prolazili kroz dugu fazu tabloidizacije i političke instrumentalizacije, a politička retorika se razvijala u skladu s Niksonovom izjavom. "Nemojte me zamarati činjenicama."

Novinar Slobodan Reljić tu atmosferu dobro osvetljava kada podseća na to kako je francuski sociolog Pjer Burdije u svojoj knjizi Narcisovo ogledalo napisao: "Uspostavio sam vezu, negativnu, između hitnosti i mišljenja." On podseća da je još Platon utvrdio razliku između koncentrisanih na misao i onih drugih koji na agori razvijaju samo domišljatost. A televizija "uvek ima posla sa brzomislećima (fast-thinkers), sa filozofima koji misle brže od svoje senke" i donose javnosti – opšta mesta.

Očito je da postoji tenzija između intelektualaca koji su u medijima i koji nisu. Uz pitanje da li dramaturg bolje može da tumači javni interes od recimo agronoma, Zoran Avramović razlikuje intelektualce koji su stalno u medijima i one koji nikad nisu. Selekcija medijskih sagovornika se često objašnjava političkim uticajima.

Ekonomista Goran Nikolić iznosi utisak da su oni koji imaju moderno razmišljanje prisutniji u medijima od onih s konzervativnijim stavom.

"Potrebno je da u ovom vremenu političke histerične logike postoje neki predstavnici koji nepristrasno sude", naglašava filozof Đorđe Vukadinović. On antiintelektualnu atmosferu ilustruje scenom u jednom TV studiju, gde nekoliko analitičara pokušava da razjasni šta se zbiva na Bliskom istoku. Voditeljka prekida jednog od njih i najavljuje prilog: "A sada da vidimo šta kažu Tarabići..."

ČIJA MAJKA KURVA: Slobodan Antonić u svom saopštenju slikovito opisuje kako intelektualac svoje učešće u nekoj emisiji započne kao politički analitičar, objašnjavajući odnose i fakte, a završi kao javni intelektualac, apelujući da se nešto (ne) uradi ili određeni politički (društveni) stav (ne) prihvati. Kaže da tome često doprinose i sami urednici ili novinari, koji nekada organizuju čitavu emisiju sa željom da se izvesno stanovište ili praksa javno osude, ismeju i naruže. Za takve urednike i novinare naravno da je bolji onaj "analitičar" koji je u stanju da izvede efektniju tiradu i gore naruži nepodesno gledište.

Antonić kaže da i sam, kao svaka druga javna ličnost, čini poneku od nabrojanih grešaka, ali da su sve ove greške manje opasne ako se dešavaju u komunikativnoj zajednici u kojoj postoje jasna, demokratska pravila igre i korektivna uzajamnost:

"Nevolja je, međutim, u tome što nam se sve ovo događa u uslovima segmentisane javnosti, koja funkcioniše po načelu isključenja – ti ne misliš kao ja, dakle nemamo šta da pričamo, dakle ti si fašista, izdajnik, budala itd.

Ali, ako mi jedni drugima ne priznamo da smo deo iste komunikativne zajednice – jer mi to i jesmo ukoliko smo demokrate – onda će, kao u Vajmarskoj republici, sutra doći dva kamiona batinaša i polupati naše novine, fakultete i galerije.

A onda ćemo shvatiti šta stvarno znače reči ‘fašista’, ‘izdajnik’ ili ‘budala’..."

 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI		ODŠTAMPAJ TEKST

---