Sto godina albanske državnosti:
Još jedno nacionalno buđenje

Albanija je sve do raspada Jugoslavije i formiranja malih državica bila najmanja zemlja na Balkanu i jedina islamska država. Tek je početkom 20. veka prestala da bude geografski pojam i bila priznata kao nezavisna država

Slavlje je izgleda euforičnije van Albanije nego u samoj Albaniji. U Skoplju albanski i kosovski premijer otvoreno pozivaju na ujedinjenje svih Albanaca u jednu državu. Dakle, ne samo da se slavi nego se žali što Albanci ne žive u jednoj jedinstvenoj državi na Balkanu. Adem Demaći smatra da je nezavisnost nepravdeno podelila Albance u šest različitih zemalja, dok akademik Redžep Ćosja tvrdi da proglašenjem nezavisnosti Albanija nije dobila željenu slobodu i da je "polovina albanskog naroda van albanskih granica, nad kojima su Srbija, Crna Gora i Grčka vršile nasilje, teror i etničko čišćenje". Podržan od Sjedinjenih država, albanski nacionalizam i izjave o potrebi stvaranja etničke Albanije mogu da zabrinu albanske susede, ali i donesu nove nevolje čitavom Balkanu gde se, kao retko gde u svetu, prošlost sudara sa sadašnjošću.

Doba borbenog nacionalizma na Balkanu (1815-1878) protiv turske vladavine kulminiralo je stvaranjem tri nezavisne države. Opadanje moći Osmanskog cartsva, buđenje i borba podvlađćenih nacija i ukršteni interesi ondašnjih velikih sila kao i njihovo suparništvo oblikovali su balkanske države u 19 i 20. veku. Tokom čitave istorije a posebno u poslednja dva veka balkanski narodi su bili podeljeni. Berlinski kongres 1878. koji mnogi smatraju kamenom međašem balkanske istorije, kao posledica rata vera i nacija i diplomatskih intriga ondašnjih velikih sila je pre stvorio nove probleme i nezadovoljstvo nego što je rešio probleme. Bugare je ogorčila podela zemlje, Srbe širenje Austougarske na Bosnu i Hercegovinu, Rumune gubitak južne Besarabije, a Grke što nisu dobili nikakvu teritorijalnu kompenzaciju. Albanci su u tom trenutku bili odani Osmanskom carstvu.

Takvo stanje stvorilo je nepoverenje i gloženje među samim balkanskim narodima. Srbi su se umesto prema Bosni okrenuli na jug, prema Makedoniji, što je dovelo do samoubilačkog trostranog sukoba, koji je zatrovao unutarbalkasnke odnose i podsticao bezvlašće i krvoproliće u Makedoniji sve do Prvog svetskog rata, pa čak i kasnije. Tu je stvoren teren za gerilske, komitske i razbojničke akcije sve tri države. Prema tome, Berlinski sporazum za balaksnke narode nije značio časni mir, nego osujećenje nacionalnih težnji i teren za buduće ratove. Dalji tok zbivanja na Balkanu određivalo je opadanje Osmanskog carstva, buđenje podređenih nacija i sve veće uplitanje velikih sila.

Do polovine 19. veka skoro svi balkanaski narodi stekli su nezavisnost, osim Albanaca, koji su osporavni kako u mnogim evrposkim prestonicama, tako i turskom parlamntu u kome su učestvovali. Ustvari, tadašnje njihove težnje, preko Alnbanske lige koju je podržavala Porta, svodile su se na autonomiju u okviru Osmanskog cartsva.

Početak balkanskih ratova 1912. stvorio je novu situaciju za Albance: vlast Turaka je okončana. U takvoj sitaciji, 28. novembra na jednom skupu u Valoni okupila su se 83 muslimanska i hrišanska predstavnika i proglasila nezavisnost Albanije, izabrala vladu od sedam hrišćanskih i sedam muslimanskih ministara, sa Ismailom Kemal begom kao predsednikom. O tome su obavestili Carigrad i druge evropske prestonice.

Londoski sporazum kojim je okončan Prvi balkanski rat prepustio je odluku o statusu Albanije velikim silama, koje su taj problem poverile britanskom ministru spoljnih poslova i ambasadorima ostalih pet sila akreditovanih u Londonu. Dvadesetog decembra 1912. Konferencija ambasadora je objavila da je donela odluku u prilog nezavisne Albanije. Određene su dve komisije za njeno razgraničenje prema Grčkoj i Srbiji i Crnoj Gori. Konferencija je objavila da Albanija treba da bude nezavisna suverena kneževina i da pomenute sile treba da izaberu kneza. Ubrzo su pronašle kapetana nemačke armije Vilhema od Vida (35). On se iskrcao u Drač ali je šest meseci kasnije morao da pobegne iz zemlje.

Prvi svetski rat Albaniji je doneo nedifinisan status i granice, a između dva rata Albanija je bila nestabilna zemlja sa brojnim državnim udarima koje su inspirisale Italija i Jugoslavija, sve dok Musolini 1939. nije okupirao Albaniju. Tokom Drugog svetskog rata Albanija vodi oslobodilački i građanski rat iz kog izlazi kao komunistička zemlja, vrlo bliska Jugoslaviji. Do 1948. Albanija i Jugoslavija grade prisne odnose, planiraju federaciju. Sukob Jugoslavije sa IB-om ih je udaljio i saradnju sveo na minimum.

To je, ukratko, nesporna istorija albanske države. Ono što je sporno su događaji na kraju 20. veka i težnja Albanaca za stvaranje jedinstvene države. Ujedinjenjem albanskog naroda u Albaniji, Crnoj Gori, Srbiji, Kosovu i Makedoniji stvorila bi se jedna "Balkanija", konfederacija drzava albanskog naroda – planirao je Adem Demaci stvaranje svoje Velike Albanije mirnim putem.

U Memorandumu foruma albanskih intelektualaca sa Kosova iz 1995, koji je potpisao akademik Redžep Ćosja, stoji i ovo: "Oko sedam miliona Albanaca danas se na Balkanu prostire na 55-60.000 km², a suvereni su na svega 28.565 km². A 7,5 miliona Srba prostire se na više od 100.000 km², 500.000 Crnogoraca na 13.713 km²; 1,3 miliona Makedonaca na 25.713 km² i 9,5 miliona Grka na 130.000 km²". Dakle, albanski intelektualci smatraju da Albancima pripada mnogo veći životni prostor koji bi trebalo da uzmu od pomenutih država.

Momčilo Pavlović