|
Obredi Kuda posle smrti Pogrebni biznis budućnosti definitivno je usmeren ka "zelenim sahranama" i iznalaženju mesta za nova groblja |
Poslednjih 300.000 godina čovek sahranjuje svoje bližnje. Jedna od najstarijih otkrivenih grobnica je u pećini Atapuerka u Španiji, u kojoj su u iskopanoj jami pronađeni ostaci tridesetak ljudi. I za neandertalca je sahranjivanje bilo uobičajeni način opraštanja od bližnjih, a poslednjih oko 40.000 godina ljudi se sahranjuju uz različite obrede.
Stari Grci su svoju aristokratiju još u XIV veku p.n.e. sahranjivali u velike grobnice, a njihova tela okruživali darovima, nakitom, oružjem, hranom, uključujući mrtve konje i druge životinje. Nekada su imali i "drugu sahranu", kada bi u istu grobnicu donosili tela novih pokojnika i menjali raspored tela i darova. Siromašni ljudi nisu kao oni sahranjivani u grobnice nalik odajama, već je jedno telo zakopavano u skroman grob. Izuzetak su bili Atinjani koji su kremirani, a ostaci su zatim čuvani u urnama. Kao i u mnogim drugim kulturama, u Staroj Grčkoj žene su prale i mirisale telo, a na usta mrtvaca bi se stavljao talisman ili metalni novac koji je služio da se potplati skeledžija koji prevozi duše na onaj svet.
Reklo bi se da se tokom ovih tridesetak vekova koji su u međuvremenu protekli običaji nisu mnogo promenili. Po grobljima u Srbiji i danas se mogu videti šoljice sa kafom, čašice rakije, voće ili neka druga hrana.
Svedoci smo i najrazličitijih rituala i načina sahranjivanja ili uništavanja tela. Nebeska sahrana kod Tibetanaca podrazumeva polaganje tela na veliki kamen u višim predelima, tako da se mrtvac ostavlja da ga raskomadaju životinje. Ionako je zemlja na Tibetu suviše tvrda i stenovita da bi se grob kopao, a, osim toga, telo je za Tibetance samo ljuštura i nema nikakvog smisla čuvati ga.
U nekim kulturama svoje mrtve sahranjivali su u moru i taj običaj ne samo što je još živ već se i praktikuje vrlo često. U Indiji se tradicionalno sahranjuje u reku Gang, a u Sjedinjenim Američkim Državama, Nil Armstrong, prvi čovek koji je hodao Mesecom, ove godine sahranjen je u moru tako što je pepeo njegovih ostataka prosut sa broda Američke mornarice. Slično se desilo sa ostacima brojnih umetnika kao što su Dženis Džoplin, Alfred Hičkok i Stiv Mekvin, ali i sa pepelom američkog predsednika Džona Kenedija i Osame bin Ladena, kako njegov grob ne bi postao "hram za teroriste".
Međutim, nije uvek reč o rasipanju pepela. Ponekad se ostaci zamešaju sa betonom i izliju u blok koji zauvek ostaje na dnu mora. Budisti pepeo zajedno sa upaljenom svećom stavljaju na venac koji onda pluta morem...
U poslednjih petnaestak godina veliki broj ljudi, na stotine njih, sahranjeni su na sasvim neobično mesto – u svemiru. Prva osoba koja je na sreću uspela da izbegne takav kraj je već pomenuti Nil Armstrong. Naime, da misija Apolo 11 nije uspela, bio bi primenjen dokument "U slučaju nesreće na Mesecu", koji je pripremilo osoblje Bele kuće u danima pred sletanje lunarnog modula na Mesec. U njemu je opisana čitava procedura u slučaju ovakve nesreće, uključujući i komemoraciju i potresan posmrtni govor koji bi američki predsednik izgovorio, pa se zato smatra prvim zvaničnim protokolom za jednu svemirsku sahranu.
Dokument predviđa da posle nesreće u kojoj astronauti stradaju, NASA isključi komunikaciju sa modulom ukoliko ona u tom trenutku još postoji. Zatim bi sveštenik održao opelo, a duše pokojnika bi posvetio "najdubljoj od dubina". Predsednik bi onda telefonirao udovicama, a nakon toga održao govor o herojima misije Apolo koji bi završio rečenicom: "A svako ljudsko biće, zagledano u Mesec, znaće da tamo u tami postoji jedan kutak drugog sveta koji će zauvek pripadati čovečanstvu."
Jedina osoba koja zaista jeste sahranjena na Mesecu jeste Judžin Šumejker, američki geolog i astronom. On je poginuo 1997. godine na Zemlji, u saobraćajnoj nesreći, ali je dve godine kasnije deo njegovog pepela sonda Lunarni prospektor odnela na Mesec.
Veliki broj ljudi sahranjenih u svemiru tu je dospeo preko kompanije Celestis iz Hjustona, koja pepeo pokojnika stavlja u specijalnu kapsulu i zajedno sa kapsulama drugih klijenata komercijalnom raketom lansira u orbitu. One zatim, gonjene Zemljinom gravitacijom, počinju beskonačno da kruže oko planete. Takvu sahranu imao je, na primer, Judžin Rodenberi, autor serije Zvezdane staze, ali i veliki broj sasvim "običnih" ljudi. Ove godine u maju Celestis je u svemir poslao pepeo 308 ljudi, od svakog po svega jedan gram.
Jedan od razloga što se tako malo pepela šalje u svemir (maksimalno sedam grama) jeste što ne uspeju sve Celestisove misije, pa treba sačuvati i materijal za neki novi pokušaj (naravno, besplatan). Ova usluga, inače, košta nekoliko hiljada dolara, u zavisnosti od ideje porodice pokojnika na koji način žele da obave sahranjivanje.
No, jedna od metoda sahrana koja bi zaista mogla da postane popularna u budućnosti jeste krioničko sahranjivanje – čuvanje telesnih ostataka na izuzetno niskim temperaturama. Potencijalni cilj takvog postupka je eventualno odmrzavanje i oživljavanje, nekad u budućnosti, kada čovek bude otkrio lek protiv smrti.
Pogrebni biznis budućnosti definitivno je usmeren ka "zelenim sahranama" i iznalaženju mesta za nova groblja. Očekuje se da će biti popularisani neki novi načini sahranjivanja jer za grobna mesta više nema prostora, a kremacija je neekološka i troši mnogo struje. Britanski centar za prirodnu smrt procenjuje da je za kremaciju u proseku potrebno 35 kilovat-časova. Istovremeno se u atmosferu otpušta značajna količina toksičnih materija, uključujući i 400 kilograma ugljen-dioksida. Ni tradicionalno sahranjivanje mrtvaca u raku nije ništa više ekološko jer su groblja prepuna raznoraznih opasnih hemikalija, uključujući i sredstava za balsamovanje, pa se neretko dešava da se zagade i obližnje vode.
Danas postoji čitav pokret koji zagovara "vraćanje prirodi" nakon smrti. Za takve sahrane pažljivo se bira "zelena" lokacija, materijal za kovčeg obavezno se vrlo brzo razgrađuje, a sredstva za balsamovanje pokojnika apsolutno su nedozvoljena. Tome ne pomaže činjenica da ljudi sve češće umiru sa punim ustima zubnih plombi i što se zbog velike količine konzervirane hrane koju jedemo telo prosečnog mrtvaca raspada znatno duže.
Jedna od inventivnih metoda, ekološki neproblematičnih ako zanemarimo potrošnju struje, jeste da se telo pokojnika zamrzne tečnim azotom, a onda snažnim vibracijama pretvori u prah. Taj prah bi se zatim u vakuumskoj komori grejao pod pritiskom, a na kraju bi se iz njega otklonili tragovi metala, posebno žive. Ostaci bi se sahranjivali u male sanduke od kukuruznog skroba u vrlo plitke grobnice. Posle godinu dana više ne bi bilo ničega…
| Istorija grobnica
Pojedini paleontolozi smatraju da trinaest ostataka vrste australopithecus afarensis, prvog čovekolikog pretka koji je hodao savanom, nađenih 1975. na čuvenom nalazištu Hadar u Etiopiji, među kojima je devet odraslih jedinki i četvoro dece, možda predstavljaju prvu grobnicu. Ova ideja se javila pošto nema jasnih tragova da su naglo stradali. Iako pojedine vrste odnose preminule jedinke na jednu lokaciju, naučnici sumnjaju da su se australopitekusi svojim razvojem iole bili primakli obrednom sahranjivanju. Da su svoje preminule sahranjivali, danas bi se moglo naći daleko više njihovih grobnica.
U pećini Sima los Huesos, na poznatoj arhološkoj lokaciji na planini Atapuerka, paleontolozi su početkom osamdesetih pronašli ostatke 28 jedinki, što pojedini stručnjaci smatraju dokazom da je sahranjivanje postojalo i pre pojave homo sapiensa. Ovde su pronađeni ostaci homo heidelbergensisa, vrste koja je prethodila čoveku. Neki nalazi ukazuju i da je reč o mestu gde su vršeni kanibalistički rituali, ali nema sasvim čvrstih dokaza da su ostaci ljudskih predaka zaista sahranjeni na ovom mestu. Najverovatnije objašnjenje je da su leševi prosto potonuli, mada lobanje i kosti pokazuju da su ovi primitivni hominidi preminuli od bolesti.
Tridesetih godina XX veka, arheolozi su na dve lokacije u Izraelu, Skul i Kafzen, otkrili ostatke ranih ljudi naše vrste, homo sapiens, stare od 80.000 do 120.000 godina. Skul se nalazi na padinama planine Karmel, a Kafzen u donjoj Galileji. Ove lokacije su posebno zanimljive jer je to najraniji nalaz koji nesumnjivo pokazuje da su ostaci pronađenih jedinki sahranjeni u grobovima koji su napravljeni ljudskom rukom. Stručnjaci smatraju da to još ne znači početak rituala i organizovanog sahranjivanja, već da do njega dolazi sporadično, u posebnim slučajevima. Većina ljudi i dalje biva ostavljena na mestu gde je preminula.
Smatra se da prva sahranjivanja u ljudskim zajednicama počinju sa razvojem poljoprivrede i prvih religija. Najstarija ceremonijalna grobnica, na lokaciji Gobelki Tepe u današnjoj Turskoj, potiče iz ovog vremena. |
| Na drugoj strani Obično se veruje da posle smrti, kada čovek premine, njegova kosa nastavlja da raste i u grobu. Takođe, smatra se da je isto i s noktima. Međutim, to nije tačno uprkos fotografijama koje pokazuju leševe zarasle u kosu. Naprosto, posle smrti dolazi do dehidracije, sušenja tela, a koža u blizini dlaka se skuplja, što ostavlja utisak da dlake rastu. Mada je danas gotovo sve poznato oko samog trenutka umiranja, ima i drugih raširenih zabluda o tome šta se događa kad duša napusti telo. Neke su došle i iz same nauke. Američki lekar Dankan Mekdugal (1866–1920) je 1907. godine u Haverhilu u Masačusetsu pratio umiranje šest svojih teško obolelih pacijenata, od kojih su, prema radu objavljenom u časopisu "Američka medicina", četiri bolovala od tuberkuloze, jedan od dijabetesa, a jedan od nepoznate bolesti. Naime, Mekdugal je početkom XX veka sproveo niz eksperimenata u kojima je pokušao da odgovori na pitanje koje je postavio još filozof Rene Dekart – koliko iznosi masa ljudske duše? Ovo pitanje implicitno podrazumeva čitavu gomilu teško proverljivih pretpostavki – o tome da duša postoji kao materijalni entitet, da joj se mogu pridružiti opservable koje se daju meriti, da poseduje bilo kakvu masu ili da se uopšte može podvrgnuti robustnim eksperimentima. No, Mekdugal je ipak pokušao da ispita šta se događa pri umiranju i dobio odgovor o masi ljudske duše, masi koja će postati urbana legenda – 21 gram. Za tu svrhu je konstruisao naročitu postelju ispod koje se nalazio specijalno napravljen osetljivi mehanizam za merenje mase. Na ovoj samrtnoj postelji-vagi, doktor Mekdugal je ustanovio da prilikom samrtnog ropca dolazi do neke promene mase, o čemu je u broju od 10. marta te godine izvestio i "Njujork tajms". No, mada je sa svoja četiri saradnika pokušao da eliminiše posledice znojenja i druge biološke efekte, Mekdugal je sam naveo da je sa velikim teškoćama ustanovio precizne trenutke smrti pacijenata, što je bilo presudno za ovaj eksperiment. Sa druge strane, imao je premalu statistiku, a pritom je dobio šest potpuno različitih rezultata. No, u celom eksperimentu oni koji su ga tumačili podlegli su utisku prvog dobijenog, "okruglog" rezultata. Mekdugalovi samrtnici su, naime, izgubili 21 gram u prvom, po 14 grama u drugom i trećem, kao i deset grama u petom testu, dok dva testa nisu uspela zbog prekasnog postavljanja samrtnika na krevet. Nijedno kasnije istraživanje nije dovelo do pouzdanog i ponovljivog rezultata. Nekoliko godina kasnije sam Mekdugal je bez uspeha pokušao da napravi rendgenski snimak duše koja napušta telo, a merio je i mase petnaest pasa koji su umirali, ali je ustanovio kako se njihova masa nije promenila pošto su izdahnuli. Međutim, podatak iz prvog Mekdugalovog testa, onaj da je ljudska duša teška 21 gram, toliko se proširio kroz medije i knjige da danas predstavlja deo opšte kulture. Između ostalog, genijalni meksički pisac i scenarista Giljermo Arijaga iskoristio ga je i za naziv poznatog holivudskog filma iz 2004. godine. |