VREME 1160, 28. mart 2013. / VREME
Intervju – Borislav Stefanović, šef poslaničkog kluba Demokratske stranke:
Ahtisari minus
"Zajednica srpskih opština bez ovlašćenja bilo bi manje nego što je nudio plan za Kosovo Martija Ahtisarija. Ovo što se sada nudi Srbiji, ako je suditi na osnovu Dačićevih izjava, jeste Ahtisari minus. To je daleko ispod onoga za šta smo se mi zalagali i odolevali svim pritiscima"
Osma runda pregovora sa Prištinom od čijeg ishoda direktno zavisi da li će Srbija ove godine započeti pristupne pregovore sa Evropskom unijom počinje 2. aprila. Dijalog je zapeo na pitanju zakonodavnih i izvršnih ovlašćenja za Zajednicu srpskih opština kojom bi vlada Srbije želela da zameni sporne srpske institucije na severu Kosova, što Priština apriori odbija. Stavljen pred dilemu "Kosovo ili EU" ministar odbrane i drugi potpredsednik vlade Aleksandar Vučić govori o "jedanaest dana pakla" kroz koje prolazimo. Bivši šef srpskog pregovaračkog tima Borislav Stefanović zna iz sopstvenog iskustva šta znači biti izložen pritisku Vašingtona, Brisela i Berlina. Po principu "gde ja stadoh, ti produži", sadašnja vlast nastavlja kosovsku politiku prethodne vlasti, kaže Stefanović. "S tim, što mi građane Srbije nismo ništa slagali, rekli smo im kako jeste i za to nismo dobili podršku." Po njemu, "oni" su promenili politiku, obećavali su nešto drugo, da će oboriti sve dotadašnje sporazume, da imaju plan za Kosovo... Nisu oborili postignute sporazume, a, tvrdi Stefanović, ispostavilo se da su spremni na veće ustupke od prethodne vlasti. On objašnjava koliko su teški pregovori u uslovima u kojima se Srbija praktično bori da "deo po deo otima od nametnute kosovske nezavisnosti", iza koje su stale SAD i najmoćnije države EU.
"VREME": Iz vrha vlasti dolaze čas optimističke, čas pesimističke izjave po pitanju dogovora sa Prištinom, pa samim tim i dobijanja datuma za početak pristupnih pregovora sa Evropskom unijom. Koji zaključak vi iz toga izvodite?
BORISLAV STEFANOVIĆ: Zapelo je na pitanju izvršnih i zakonodavnih ovlašćenja koje bi trebalo da ima Zajednica srpskih opština, a koja bi na predlog Vlade Srbije trebalo da zameni postojeće sporne srpske strukture na severu Kosova. Dakle, da li će ona imati ikakva ovlašćenja, koja bi vlast spinovanjem mogla da predstavi kao veliki uspeh, ili neće imati nikakva ovlašćenja. Očigledno je da predsednik Srbije Tomislav Nikolić i premijer Ivica Dačić drugačije doživljavaju ono čemu su obojica prisustvovali. To je krajnje neozbiljno, pokazuje nekompetentnost i da ljudi koji sada vode pregovore nisu dovoljno pripremljeni. Ova vlast kao da vodi politiku gutača vatre ispod šatre.
Da li je Skupština obaveštena o toku dijaloga sa Prištinom i napretku pregovora?
Nije. Mi smo nekoliko puta zvanično tražili da premijer redovno obaveštava poslanike. Parlament niti je, niti će biti uključen u pregovarački proces. Oni čak ni Aleksandra Vulina ne šalju na sednicu skupštinskog odbora, a kamoli na plenarno zasedanje, već on šalje svog zamenika da podnese izveštaj o radu Kancelarije za Kosovo i Metohiju. Ova vlast želi da skloni od javnosti detalje pregovaračkog procesa, jer tako prikriva svoju nekompetentnost. Oni su svemu tome pristupili nekako vodviljski i samim tim doveli zemlju u veoma tešku situaciju. Prethodnu vladu su kritikovali da pregovore sa Prištinom ne vodi dovoljno transparentno, a mi smo o tome preko dvadeset puta podnosili izveštaj u Skupštini.
Pa dobro, u čemu se suštinski razlikuje odnos sa javnošću sadašnjeg pregovaračkog tima od odnosa sa javnošću kakav ste vi imali dok ste predvodili pregovore?
Razlika je kao nebo i zemlja. Mi smo i pre i posle svake runde pregovora išli u Skupštinu Srbije i podnosili detaljan izveštaj. Konsultovali smo se sa Srbima sa Kosova i Metohije i sa svim partijama, održavali konferencije za medije i na kraju svaki dogovor dostavljali svim strankama, svim poslanicima i postavljali na veb-sajt Vlade Republike Srbije. Jedini čovek koji nije hteo da me vidi bio je Tomislav Nikolić.
Sadašnja vlast nikoga i nikada iz opozicije nije pozvala ni na kakav razgovor, nisu nas čak ni obavestili o toku pregovora sa Prištinom.
Koliki je realan uticaj Srba sa Kosova na formiranje pregovaračke platforme i politiku po pitanju Kosova u Beogradu?
Imaju uticaja samo zbog straha srpske političke elite od njihove reakcije. Ova vlast je obećala da će ih uključiti u pregovarački tim, a to nisu učinili, osim ako ne misle na povremeno prisustvo Krstimira Pantića. Mi smo Srbe i severno i južno od Ibra zvali nekoliko puta javno i formalno da se uključe u pregovarački tim, ali oni to nisu hteli. Tada su meni rekli da mi nismo dovoljno dobri Srbi, a da bi oni sa nama ulazili u zajednički projekat koji navodno interese Srbije vodi u propast. Sada se najbolje vidi da mi ničim nismo ugrozili ni Ustav, ni nacionalne interese.
Ova vlast je mislila da je otpor Srba sa severa Kosova rezervisan samo za DS, ali im se to vratilo kao bumerang. Naravno da tokom pregovaračkog procesa zaslužuje podršku, jer je reč o teškom državnom pitanju i ne treba ga zloupotrebljavati zarad partijskog potkusurivanja. Mi njima nećemo podmetati nogu. Znamo da će veliki deo Srbije posle dogovora, nažalost, reći da je ovo izdajnička vlast...
Posle dogovora? Vi polazite od toga da će dogovor biti postignut?
Ja mislim da hoće. Na sceni se odigrava velika priprema javnosti i velika bitka koju vodi Aleksandar Vučić sa Dačićem i Nikolićem pokušavajući i njih i Srbe sa severa Kosova da ubedi da je bolje napraviti nekakav, nego nemati nikakav dogovor, jer bi to zaustavilo evropske integracije, a samim tim i ekonomski razvoj zemlje i prihvatanje evropskih vrednosti. Predsednik i premijer pritom daju dijametralno suprotne izjave i meni to deluje kao priprema za prebacivanje odgovornosti sa jednog na drugog.
Da li DS podržava ideju o Zajednici srpskih opština?
Mi podržavamo Zajednicu srpskih opština koja bi, kao što i stoji u skupštinskoj rezoluciji, imala jasno definisana zakonodavna i izvršna ovlašćenja i to je cilj kome teži srpski pregovarački tim. Protivimo se da se Kosovu da stolica u Ujedinjenim nacijama, što je nesmotreno spomenuo Dačić i samo otvorio novi prostor za ucene, ili da kosovska jedinica Rosu i takozvana vojska Kosova budu stacionirani na administrativnoj liniji razdvajanja sa centralnom Srbijom.
Zajednica srpskih opština bez ovlašćenja bilo bi manje nego što je nudio plan za Kosovo Martija Ahtisarija. Ovo što se sada nudi Srbiji, ako jeste suditi na osnovu Dačićevih izjava, je Ahtisari minus. To je daleko ispod onoga za šta smo se mi zalagali i odolevali svim pritiscima. Njihovih jedanaest dana pakla, nama je bilo osamnaest meseci pakla. Znam da im je sada neugodno, po onoj narodnoj: dala baba dva dinara da u kolo uđe, a tri da iz njega izađe.
Ali, razgovor sa Prištinom je kao priča o Aski i Vuku. Koliko dugo igraš, toliko si živ. Onog trenutka kada napustiš pregovarački sto, a odustajali smo i 2007. i 1999. godine, olakšavaš poziciju svojih oponenata.
I dok je DS bio na vlasti, i sada, zvanična državna politika je "i Kosovo i EU". Po čemu se razlikuju pregovori koje ste vi predvodili, od ovih koji se sada vode?
Sadašnja vlast je dok je bila u opoziciji obećala da će pregovarati o statusu, a vidi se da od toga nema ništa. Obećali su da će da uključe UN, da će da uključe Rusku Federaciju, ni od toga nema ništa. Šta su obećali, nisu ispunili...
Znači, pregovori se vode sa potpuno iste pozicije?
Da. Ova vlada ima potpuni kontinuitet po pitanju spoljne politike, EU i KiM. To su tačke spajanja Cvetkovićeve i Dačićeve vlade....
Pa, vi to možete samo da pohvalite?
Mi to i pohvaljujemo i podržavamo, ali tražimo da se proces vodi daleko ozbiljnije i da bude javan. Tražimo da čujemo kako će da reše pitanje telekomunikacije, energetike, na kraju i severa Kosova.
Pravljenje srpskih opština na severu Kosova sa visokim stepenom samouprave je ideja Borisa Tadića koju sadrži Plan u četiri tačke. Sadašnja vlada je zapravo u "Ahtisarijev plan minus" za jug, uključila i sever, čime se izgubila posebnost severa Kosova za koju smo se mi borili.
Podsetiću vas da je još kancelarka Nemačke Angela Merkel pre dve godine tražila ukidanje srpskih institucija na severu kao uslov da Srbija dobije status kandidata. Mi to nismo učinili, a ipak smo dobili status.
Šta je Angela Merkel tada tačno tražila?
Ništa više od onoga što je javno rečeno...
Ali tadašnji predsednik države Tadić je delovao prilično ljut nakon razgovora.
Bio je ljut zato što ništa nije ukazivalo na to da će gospođa Merkel tako direktno da traži ukidanje srpskih institucija da bi se dobio status kandidata.
Nije, dakle, bilo nikakvog prethodnog upozorenja?
Ne. Zapravo je sve ukazivalo na suprotno. Mislim da se sada u sličnoj situaciji nalazi Aleksandar Vučić, koji u svojim razgovorima dobija jednu vrstu signala, a onda mu Dačić prenese šta se događa u Briselu i kaže da mu nije ostavljen milimetar prostora da prihvati ponuđeni dogovor. Dakle, ili se impulsi koje dobijaju u Vašingtonu i Berlinu razlikuju od onoga što se na kraju nađe na pregovaračkom stolu, pa tu nema iskrenosti, ili se naša strana ponaša po principu onoga što Amerikanci zovu wishful thinking, ili što bismo mi rekli, što je babi milo, to joj se i snilo.
Ne može ozbiljan pregovarački proces da se vodi kada imate ovako heterogen pristup, kada imate drugačije odnose, interese i motive premijera i predsednika. Predsednik Nikolić je sa svojom platformom za Kosovo doživeo poraz i siguran sam da to neće tek tako da zaboravi i da neće da prihvati Zajednicu srpskih opština bez sadržine. Sa druge strane, Vučić je pod velikim pritiskom Zapada da se to uradi što pre, ako mislimo da nastavimo sa evropskim integracijama.
Ova vlada je očigledno spremnija na ustupke od prethodne. Ispada da je vlada SNS/SPS sklonija Evropi, od vlade koju je predvodio DS.
Nije, ako se meri po učinku. Ja znam da su oni to drugačije zamišljali. I mi smo bili pod pritiscima. Od nas je najmoćnija žena Evrope jasno i glasno tražila da ukinemo srpske institucije na Kosovu, a predsednik Tadić je rekao "ne", pa smo ih ipak i sačuvali, i dobili status kandidata. Ja mislim da bismo mi i ovaj pregovarački proces vodili bolje i žao mi je što me niko nije ni konsultovao.
|
Na osnovu vašeg iskustva, kako to u praksi izgleda kada Berlin ili Vašington vrše pritisak?
Pa, uzmimo sadašnji primer. Mi hoćemo Zajednicu srpskih opština sa zakonodavnim i izvršnim ovlašćenjima. Onda dođete tamo i kažu vam da ne možete da imate ni sud, ni policiju, već samo kosovsku policiju sa komandom u Prištini, koja će etnički u srpskim opštinama biti srpska. A Srbima je bitno da imaju komandnu strukturu, da komandant policije bude na severu Kosmeta.
Ljudi kod nas dosta banalizuju stvari, zamisli da dobiješ neki papir, pa ti kažu uzmi, ili ostavi. Nije tako. Kada sam ja predvodio pregovarački tim, mi smo za svaku temu imali nekoliko predloga, a Priština nijedan, nikada, nikakav. Njihov stav je bio apsolutno "ne" na bilo šta što dolazi iz Beograda. Prema tome, mi smo razgovore uglavnom vodili sa posrednikom EU Robertom Kuperom, ili predstavnikom SAD, koji bi bio prisutan na sastanku. U takvoj situaciji predstavnici EU i Vašingtona, u želji da do dogovora dođe, počinju da zastupaju interese strane koja je neaktivna i očigledno ne želi nikakav dogovor.
Nismo mi nikada dobili nekakav papir da se o njemu izjašnjavamo, već bi dolazilo do pokušaja "kosovizacije" naših predloga. Priština sebi može da dopusti da udobno sedi, jer ima podršku Vašingtona i nekih drugih evropskih država, i odbija sve.
Da li je pritisak na Beograd veći nego što je bio pre promene vlasti?
Pritisak postoji zato što Zapad želi konačno da vidi nekakav dogovor, dosta im je procesa koji se odugovlači. Kakav će taj dogovor sadržajno biti, to im je sekundarno. U tome leži opasnost. Mi nismo žurili, ali smo zbog toga bili izloženi strašnim kritikama, i kod kuće, i u inostranstvu, nismo po svaku cenu hteli da prihvatamo nametnuta rešenja, ali smo ipak došli do sedam sporazuma, koji ni na koji način nisu ugrozili ono što je Srbija u tom trenutku imala na Kosovu, a vlada u Prištini nije dobila ništa što već nije imala.
Imate li razumevanja za muke kolege Dačića?
Naravno. Mislim da je i njemu sve jasnije u šta se upustio i da je imao pogrešnu pretpostavku da ga vođenje pregovora štiti u unutrašnjoj politici.
Šta mislite o autorskom tekstu premijera Dačića u kome kaže da se deset godina lagalo o Kosovu?
Veoma zanimljivo, ja mislim da to samo u Srbiji može da prođe, da čovek koji je bio jedna od perjanica agresivne politike prema Kosovu i Metohiji, sada odjednom ima naknadnu pamet o tome, kako se lagalo. Pa, ko je to lagao? Jer su to možda gospodin Dačić, ili Koštunica? DS sigurno nije lagao, mi smo se borili na vrhu igle, ali smo i tu postigli rezultate koji su sačuvali politiku "i Kosovo, i Evropa". Smatrali smo tada, kao i sada, da ako se izabere jedno od ta dva, da se gubi oboje.
Ali vas su i tada upozoravali da je takva politika zapravo samo politika dobijanja vremena i da Srbija neće moći da postane članica EU dok ne prizna Kosovo?
O tome su nas zaista upozoravali, ali ne zvanično, ne predstavnici vlada EU. To postoji i sada. Ali, ako smo mi kupovali vreme, kako se onda zove kada Dačić izmoli Ketrin Ešton da se nastavak pregovora odloži za 2. april, da se ne bi donela pogrešna odluka. Mislim da ova vlast može samo da sanja o manevarskom prostoru koji smo mi sebi u diplomatskoj borbi stvorili.
Andrej Ivanji
| O Ivanu Mrkiću Od Ivana Mrkića, kao profesionalnog diplomate, imali su velika očekivanja. Ali ja vidim da on kao ministar spoljnih poslova uglavnom ide samo u sastavu delegacija predsednika ili premijera i još pritom vodi svog državnog sekretara sa sobom. Očigledno je da je kosovska politika potpuno izmeštena iz MIP-a. O Vuku Jeremiću
Koordinacija između Vuka Jeremića kao ministra spoljnih poslova i mene kao šefa pregovaračkog tima je postojala samo u okviru odluka vlade, koje su bile uvek jednoglasne. Ja sam imao podršku naše misije u Briselu. Vuk Jeremić nikada nije podržavao Briselske dogovore, o tome se i javno izjašnjavao. Time zapravo nije napao mene, već Borisa Tadića i njegovu politiku, a Tadić je taj koji mu je omogućio sve.
Potpuno su neistinite tvrdnje Vuka Jeremića da DS nema spoljnu politiku, što on zaključuje iz toga što je u programu DS-a, kako on kaže, "od 113 samo tri strane" posvećeno spoljnoj politici. Taj deo je pisala Milica Delević, a podržali ga ljudi iz struke. Partijski program nikada ne predviđa svaki detalj. Nije suština da li je nešto napisano na jednoj, ili tri strane, već da DS i te kako zna šta je spoljnopolitički cilj Srbije i kako i sa kojim ljudima da ga sprovede.
A koji je spoljnopolitički program SNS-a, ili SPS-a, ili koji je bio program Vuka Jeremića, osim Kosova i Metohije? Ja izjavu Vuka Jeremića vidim zaista samo kao pokušaj da ošteti stranku iz koje je otišao.
Nikome nije prijatno kada članovi odlaze, ali je neophodno da kad Glavni odbor skoro jednoglasno donese neku odluku, članstvo stane iza tih odluka. Znalo se mesecima unazad da Dušan Petrović hoće da pravi stranku, a da Vuk Jeremić uveliko pregovara sa raznim ljudima o tome kome će se privoleti. Mi smo stavili tačku na taj slučaj. Nije poslanički mandat najvažniji nesporazum, već je on izneo na videlo ideološki raskol između Jeremića i DS-a koji već godinama traje. |
| Hronologija pregovora o statusu Kosova i Metohije 1989–1998. 2. jul 1990. – Samoproglašena Skupština Kosova proglašava "Kosovo republiku". Tokom 1996. prvi put se pojavljuje separatistička naoružana grupa Oslobodilačka vojska Kosova (OVK), koja napada policiju i državne zvaničnike, kao i kosovske Albance lojalne Srbiji. Počinju oružani incidenti. Milošević i Rugova pokušavaju (1998) da pregovorima spreče rat; u septembru Savet bezbednosti UN usvaja rezoluciju kojom poziva na prekid vatre na Kosovu i upozorava vlasti u Beogradu da bi mogle da se suoče sa "dodatnim merama" ukoliko ne poštuju taj zahtev. 1998–1999. – Vašington imenovao Kristofera Hila za specijalnog izaslanika za Kosovo. Hil je do februara 1999. godine putovao između Beograda i Prištine, nudeći stranama niz verzija kompromisnog rešenja.
Februar 1999. – Propast indirektnih pregovora Beograda i Prištine u Rambujeu (6. do 23. februara). Trinaestočlanu srpsku delegaciju u Rambujeu predvodio je tadašnji potpredsednik vlade Ratko Marković, a delegaciju kosovskih Albanaca jedan od komandanata Oslobodilačke vojske Kosova, Hašim Tači. Delegacija Beograda odbila je da "direktno razgovara s teroristima", pa se u dvorcu Rambuje pregovaralo iz različitih prostorija, pisanim porukama, preko posrednika, takozvanom "šatl diplomatijom". I srpska i albanska strana su poslednjeg dana konferencije, 23. februara, uslovno prihvatile sporazum o Kosovu i Metohiji. Novi samit počeo je 15. marta 1999. u Centru "Kleber" u Parizu, ali je i taj pokušaj da se postigne rešenje za kosovsku krizu propao. Neuspeh tih pregovora rezultirao je agresijom i bombardovanjem SRJ (23. mart – 10. jun) posle kojeg su se sa Kosova povukle srpske snage bezbednosti, a na Kosovo su ušli misija svetske organizacije UNMIK i trupe NATO-a, KFOR.
Početak 2001. – Tadašnji predsednik SR Jugoslavije Vojislav Koštunica pokušao je da pokrene pregovore sa liderom kosovskih Albanaca Ibrahimom Rugovom, ali je kosovski tim u poslednji čas otkazao učešće na pripremnom sastanku. Sličnu sudbinu doživeli su i pokušaji premijera Zorana Đinđića.
24. oktobar 2005. – SB UN odobrio je početak pregovora o budućem statusu Kosova. 11. novembar 2005. – SB UN imenovao je bivšeg predsednika Finske Martija Ahtisarija za izaslanika UN u pregovorima.
Januar 2006. – Kontakt grupa za Kosovo donela je smernice za pregovore i zauzela stav da ne može biti povratka na stanje pre 1999, podele Kosova niti njegovog pripajanja nekoj trećoj zemlji. 20. februar 2006. – U Beču su zvanično počeli direktni pregovori Beograda i Prištine. Tema razgovora bila je decentralizacija vlasti na Kosovu i prenošenje nadležnosti iz više oblasti svakodnevnog života. Od februara do septembra 2006. bilo je deset rundi pregovora u Beču. Razgovori su završeni bez konkretnih dogovora. 24. jul 2006. – U Beču su održani prvi direktni pregovori najviših zvaničnika vlasti o statusu Kosova, koje je vodio Marti Ahtisari. Predsednik Srbije Boris Tadić i premijer Vojislav Koštunica zauzeli su se za široku autonomiju Kosova, a kosovski zvaničnici Fatmir Sejdiju i Agim Čeku za nezavisnost Kosova. "Beograd je voljan da dâ sve osim nezavisnosti, a Priština ne želi ništa osim nezavisnosti", izjavio je Ahtisari. 20. septembar 2006. – Posle desete runde pregovora Kontakt grupa je u septembru ovlastila Ahtisarija da počne izradu sveobuhvatnog rešenja za status Kosova.
2. februar 2007. – Marti Ahtisari je Beogradu i Prištini predstavio predlog rešenja statusa Kosova u kojem se ne spominje "nezavisnost", ali na osnovu kojeg bi Kosovo imalo atribute nezavisne države i pristup međunarodnim organizacijama. 13. februar 2007. – Skupština Srbije usvojila je Rezoluciju kojom se odbacuju svi stavovi iz Ahtisarijevog predloga. 21. februar – 2. mart 2007. – U Beču je održana prva runda finalnih pregovora predstavnika Beograda i Prištine o predlogu Ahtisarija, na kojoj nije došlo do približavanja stavova o statusu Kosova. 10. mart 2007. – Poslednja runda pregovora o predlogu specijalnog izaslanika u Beču završena je bez dogovora. 3. april 2007. – Vojislav Koštunica, premijer Srbije, zatražio je od SB da odbaci Ahtisarijev predlog i zahtevao nove pregovore o statusu uz novog međunarodnog posrednika. Posle protivljenja Rusije da se usvoji rezolucija o nadgledanoj nezavisnosti Kosova, SB UN je odlučio da pregovore prepusti Kontakt grupi, koja je odredila trojicu medijatora za nove razgovore. 10. avgust 2007. – Trojka pregovarača EU, SAD i Rusija počela je novu, 120 dana dugu rundu pregovora. Rusija tvrdi da je Ahtisarijev paket propao, dok SAD traže rešenje na osnovu plana izaslanika UN. 28. septembar 2007. – U kancelariji EU pri UN u Njujorku počeli su direktni pregovori delegacija Beograda i Prištine, koje su predvodili predsednici i premijeri Srbije i Kosova. Beograd je obrazložio svoje viđenje suštinske autonomije, dok je Priština ponudila "prijateljstvo i saradnju dve nezavisne države". Obe delegacije su usvojile Njujoršku deklaraciju, kojom su se obavezale da će se tokom pregovora uzdržati od bilo kakvih provokativnih akata koji mogu ugroziti bezbednost i stabilnost regiona. 22. oktobar 2007. – U Beču je beogradska delegacija predstavila svoj predlog o 14 principa za nastavak pregovora u kojem se navodi da pitanje statusa treba da bude dominantna tema u daljem dijalogu. 5. novembar 2007. – U četvrtoj rundi pregovora u Beču pregovarački tim Beograda, sa predsednikom i premijerom Srbije na čelu, predložio je da se u kontekstu budućeg statusa Kosova razmotri model Hong Konga, što je prištinski tim odbio. 28. novembar 2007. – Uz posredovanje "trojke" Kontakt grupe u Badenu kod Beča pregovori su završeni bez uspeha. Beograd je saopštio da ne prihvata nezavisnost Kosova i izrazio spremnost za nastavak pregovora nakon 10. decembra. Prištinski tim je najavio da će uskoro biti proglašena nezavisnost Kosova i odbacio mogućnost nastavka pregovora. 10. decembar 2007. – Trojka pregovarača EU, SAD i Rusija, posle 120 dana pregovora, okončala je misiju. 19. decembar 2007. – Savet bezbednosti UN nije doneo nikakve zaključke u vezi sa pitanjem budućeg statusa Kosova. Srbija zatražila nastavak pregovora i usprotivila se slanju misije EU na Kosovo bez prethodne odluke UN. Sejdiju je izjavio da je za status Kosova nezavisnost jedino prihvatljivo rešenje.
17. januar 2008. – Na sednici Saveta bezbednosti UN predsednik Srbije Boris Tadić pozvao je SB da donese odluku o nastavku pregovora i izrazio spremnost Srbije da odmah nastavi te razgovore u cilju pronalaženja "kompromisnog i održivog" rešenja. 16. februar 2008. – Evropska unija je dala zeleno svetlo za slanje svoje misije EULEKS na Kosovo. EU je odobrila slanje pripadnika EULEKS-a na Kosovo, koji bi trebalo da zamene dotadašnju misiju Ujedinjenih nacija. 14. februar 2008. – Vlada Srbije donela Odluku o poništavanju protivpravnih akata privremenih organa samouprave na Kosovu i Metohiji o proglašenju jednostrane nezavisnosti. 17. februar 2008. – Skupština Kosova usvaja Deklaraciju o nezavisnosti. Do sada, nezavisnost Kosova priznalo je oko 100 zemalja 18. februar 2008. – Skupština Srbije potvrdila vladinu odluku o poništavanju jednostranog proglašenja nezavisnosti Kosova. Za predlog Vlade, na vanrednoj sednici, glasalo je 225 poslanika. 21. februar 2008. – Oko 500.000 ljudi okupilo se u Beogradu na mitingu "Kosovo je Srbija". U neredima koji su usledili posle mitinga poginuo je jedan od demonstranata, Zoran Vujović. Oko 200 ljudi je povređeno, a policija je privela 192 osobe. Izgrednici su zapalili zgradu američke ambasade, demolirana je hrvatska ambasada.
9. septembar 2010. – Generalna skupština UN usvojila je rezoluciju kojom se otvaraju vrata početku dijaloga Beograda i Prištine i pozdravlja spremnost EU da posreduje u pregovorima. 22. jul 2010. – Međunarodni sud pravde ocenio je da jednostrano proglašena nezavisnost Kosova nije u suprotnosti sa međunarodnim pravom.
8. mart 2011. – Prvi sastanak predstavnika Beograda i Prištine od jednostranog proglašenja nezavisnosti Kosova održan je u Briselu. Delegaciju Beograda predvodio je politički direktor Ministarstva spoljnih poslova Srbije Borislav Stefanović, dok je prištinsku stranu predvodila zamenica premijera Kosova Edita Tahiri. Sastanku je u ime EU prisustvovao Robert Kuper, dok je tročlanu delegaciju Vašingtona predvodio Tomas Kantrimen, zamenik pomoćnika državnog sekretara za Evropu i Evroaziju. Uz posredovanje EU tokom 2011. postignuto je više sporazuma: o regionalnom predstavljanju i saradnji, o carinskom pečatu, o prihvatanju univerzitetskih diploma, dogovoreni su zaključci o integrisanom upravljanju prelazima, o katastarskoj evidenciji, o matičnim knjigama i o slobodi kretanja. 20. septembar 2012. – Vlada Srbije odlučila je da nastavi tehnički dijalog sa Prištinom koji će voditi Dejan Pavićević, direktor Kancelarije za stručne i operativne poslove u dosadašnjem pregovaračkom procesu Beograda i Prištine. Istom odlukom smenila je dotadašnjeg šefa pregovaračkog tima Borislava Stefanovića. 17. januar 2013. – U Briselu je počela prva runda pregovora (do marta je održano sedam susreta) premijera Srbije Ivice Dačića i kosovskog premijera Hašima Tačija, uz posredovanje visokog predstavnika EU za spoljnu politiku i bezbednost Ketrin Ešton. Dačić je baronesu Ešton i Tačija upoznao sa predlogom Beograda o uspostavljanju zajednice srpskih opština u južnoj pokrajini. Tokom dosadašnjih susreta nije postignut nikakav dogovor.
Dokumentacioni centar "Vreme" i Agencije
|