---

Pre petnaestak dana umro je Andrej Mitrović (1937–2013). U znak sećanja na ovog velikog istoričara u ovom broju "Vremena" objavljujemo tekst Alekse Đilasa napisan povodom izlaska Mitrovićeve knjige Vreme destruktivnih: Intervjui 1998, objavljen u njegovoj nedavno izašloj zbirci eseja Ruševine i zidovi (Albatros Plus, Beograd)

Razmatraću samo jednu od tema o kojima Andrej Mitrović govori u svojoj knjizi Vreme destruktivnih: Intervjui (priredio Dragan Štavljanin, Čačanski glas, Čačak 1998). Ta tema je istorija i istoričari – istorija kao zanat i profesija, kao mudrost i mitologija, kao put pomirenja među narodima i kao izvor i sredstvo sukoba i ratova među njima, kao područje koje pripada analitičkom razumu, ali koje volja za moći i nagon za uništavanjem hoće da preotmu i, često, u tome uspevaju. Takođe i istorija kao nauka koja je posebno važna za Srbe, pošto su oni "narod kod kojeg istorijska svest ima ogroman značaj", a to zbog toga što je srpska istorija istovremeno hiljadugodišnja, a puna diskontinuiteta.

Istorija je poziv koji je Andrej Mitrović izabrao još kao gimnazijalac u Kragujevcu. Ipak, on kaže: "Kao neko ko voli da se bavi prošlošću, znam da je budućnost starija." Okrenutost ka budućnosti doista je njegovo suštinsko opredeljenje i bitna je za razumevanje njegovih ideja. Zato možda prvo treba nešto reći o sâmom Andreju Mitroviću, kao istoričaru i kao čoveku. Pre svega, on je izuzetno uspešan istoričar: profesor, akademik, urednik, predavač na poznatim stranim univerzitetima, autor velikog broja knjiga i članaka, od kojih su mnogi objavljeni u stranim knjigama i časopisima.

Istovremeno, on ni po čemu ne liči na čoveka univerzitetskog i kulturnog establišmenta. On je akademik koji najradije nosi patike i vindjaknu. I to nije samo znak njegove nekonvencionalnosti, već je ovaj veliki stručnjak po duhu autsajder. A čak malo podseća na glavnog junaka Kamijevog Stranca – kao Merso, istovremeno i strasno voli i sve posmatra s jedne velike distance. Andrej Mitrović je svesno, metodološki, protivnik dogmi i mitova, konačnih istina, ali je i spontano čovek koji svoje delo i sâmog sebe stalno dovodi u pitanje, nanovo definiše, reformuliše.

Crnjanski je negde rekao da kada je pisac sujetan, onda je to sujeta nad sujetama. Tačno je da su književnici sujetni, bio je to i Crnjanski, ali nisu samo oni, već i svi mi koji pišemo. Zato za Andreja Mitrovića neću reći da je skroman, ali jeste ležeran, opušten u odnosu prema sebi i svom delu. (On je sujetan, i to mnogo, jedino kada govori o svojim uspesima kao fudbaler, dok je bio gimnazijalac u Kragujevcu!)

U središte svog istraživanja Andrej Mitrović stavlja velike događaje i važne ljude. To je klasična istorija, ali i vrlo moderna. Nedavno preminuli Fransoa Fire je kroz svoja istraživanja Francuske revolucije vratio velike događaje u centar interesovanja istoričara, čak i u Francuskoj, gde su škola Anala i marksizam dugo imali vodeću ulogu. Andrej Mitrović ceni Anale, a ne odbacuje ni neka marksistička saznanja i uvide. On poklanja pažnju ekonomskom činiocu, a posebno interesovanje pokazuje za ulogu stranih banaka na Balkanu – banke Centralnih sila, Austro-Ugarske i Nemačke, na primer, podmićivale su u Prvom svetskom ratu bugarske političare da napadnu Srbiju. Ipak, on je najviše na svome kada raspravlja o ljudima koji stvaraju veliku istoriju i kada analizira unutrašnju logiku ideja koje njih pokreću.

Na jednom mestu on kaže da ne pripada nijednoj istorijskoj školi, mada ih ceni. To je jedan svesni, namerni eklektizam, koji ne želi da izgubi bogatstvo istorije, ne želi da polazi samo od određenog broja premisa. Za Andreja Mitrovića je "struka istoričara možda i najotvorenija", i on vrlo pohvalno govori o istorijskim radovima ljudi koji po struci nisu istoričari, već novinari, inženjeri, ekonomisti, vojnici, pisci. U njegovom neprihvatanju istorijskih škola, mislim da ulogu igra i njegova ljubav prema velikim celinama i sintezama, a za njih nijedna škola sâma nije dovoljna.

Sinteza ne može da bude zbir monografija, već proizlazi iz studiranja velikih istorijskih celina, smatra Andrej Mitrović. Malo je istoričara i kod nas i u svetu koji tako dobro proučavaju i detalje i celinu kao on, koji su kod kuće u arhivima, a mogu i da misle filozofski, da se bave "svetskoistorijskim posmatranjima", da upotrebim izraz Jakoba Burkharta.

Poznata je, na primer, studija Andreja Mitrovića o ustaničkim borbama u Srbiji u Prvom svetskom ratu. Zasnovana je na pažljivo, detaljno proučenoj arhivskoj građi. Posebno je zanimljiv portret dvojice vođa, dvojice Kosta: Koste Vojinovića i Koste Pećanca. Prvi je autentični narodni junak, koji prosto hoće da sagori u borbi, a drugi je hajdučki "harambaša", često uspešan, ali i protivrečna ličnost.

I onda najednom progovara Andrej Mitrović, poznavalac evropske istorije dvadesetog veka i kaže da je Toplički ustanak jedan od tri ustanka u čitavom Prvom svetskom ratu. Druga dva su irski ustanak protiv Velike Britanije, pomognut od Nemačke i arapski protiv Turskog carstva, organizovan od Britanaca i predvođen Tomasom E. Lorensom, poznatijim kao Lorens od Arabije. I onda kreću dalja upoređivanja – naš ustanak, na primer, imao je vođe, ali ne i pokretače, jer je izbio spontano i čak su vođe pokušale da ga spreče, odnosno svedu na diverzantske akcije. I sasvim je naš – stranci igraju ulogu samo kao neprijatelji.

Tu se vidi plodotvornost pristupa istoriji Andreja Mitrovića, pristupa koji uzima u obzir istovremeno i deo i celinu. Celina, Evropa, upotpunjuje svoju istoriju Prvog svetskog rata, parče mozaika koje nedostaje nađeno je i stavljeno na svoje mesto. Istovremeno, deo, to jest Srbija u Velikom ratu, posebno njen Toplički ustanak, saznaje gde mu je mesto u evropskoj istoriji tog perioda – po čemu je sličan Evropi i po čemu se od nje razlikuje.

I kao svaki dobar istorijski odgovor, ovaj otvara mnoga nova pitanja. Recimo, koje sličnosti i koje razlike postoje između britanske uprave u Irskoj, turske u arapskim zemljama i bugarsko-austrijske u Srbiji – odlična, mada teška, tema za doktorsku disertaciju. Ili – uporediti Lorensa od Arabije i Kostu Vojinovića; lepa tema za istorijski esej. (Mogao bi i film da se napravi o Kosti Vojinoviću. Lorensa od Arabije je igrao Piter O’Tul. Koga predlažemo da glumi Kostu?) Zanimljiva tema – više politikološka, nego istorijska – jeste i ova: na koji način je srpski, na koji nemački, a na koji britanski parlament pokušavao da kontroliše ta tri ustanka, odnosno da upravljanje njima "preotme" od tajnih službi i ustaničkih vođa.

Andrej Mitrović žali što mi – "mi" znači svi narodi Jugoslavije – za razliku od Evrope nemamo humanističku inteligenciju koja bi osudila nacionalizam. I što je posebno u Srbiji krajem osamdesetih i početkom devedesetih godina glavna politička borba bila između konzervativne desničarske inteligencije i konzervativne komunističke birokratije. Još je gore to što dok su se te dve konzervativne grupacije sudarale u borbi za vlast, one su i sarađivale, pomagale jedna drugu, u nacionalnom programu koji je za Andreja Mitrovića istovremeno neostvarljiv, opasan (kako po mir, tako i po srpske interese), anahron i nemoralan.

On kaže da su političke i intelektualne elite svih jugoslovenskih naroda, a "naročito srpska" davale "apsolutno pogrešne odgovore na objektivno velike izazove na tlu Jugoslavije u drugoj polovini 80-ih godina našeg veka".

Mada je srpska inteligencija za Andreja Mitrovića veliki krivac, on odbacuje one interpretacije kod dela liberalne opozicije koje govore o srpskom narodu kao neizlečivo zaostalom. Andreju Mitroviću to "sugeriše fatalnost nužde nedemokratskog režima". (Za mene nema sumnje da su vođe neuporedivo krivlje od sledbenika. Kada bi, recimo, deset vodećih doktora nekome reklo da mora da mu se amputira ruka, zar on ne bi pristao, makar ne osećao nikakve bolove u ruci ili da joj bilo šta fali? A kod nas su vodeći intelektualci rekli Srbima da moraju da ratuju.)

Govoreći o intelektualcima i njihovom angažmanu u vreme raspada Jugoslavije, Andrej Mitrović kaže:

"Jedno je sigurno: inteligencija je pigmejska u poređenju sa ljudima koji su se angažovali oko prve jugoslovenske ideje. Oni nisu imali avanturističke vizije budućnosti, nego nužne vizije budućnosti. Shvatili su sav jad ovog prostora i sa velikom pameću su gradili mostove."

Andrej Mitrović smatra da je istorija – dobra, prava istorija – humanistička, jer je "posvećena problemima hiljadugodišnje egzistencije čoveka" ali i zato "što otkriva mnogo smrti". Žil Mišle, veliki istoričar Francuske i, posebno, Francuske revolucije, žalio se pred kraj života da je "previše pio crnu krv mrtvih". Moglo bi se reći da za Andreja Mitrovića ta tamna krv prošlih generacija predstavlja moguće istorijsko spasenje budućih generacija.

Kao istoričar, on je "evrocentričan", u smislu da se istraživanja usredsređuju na Evropu. To ne dolazi od nekog uzdizanja Evrope na pijedestal i potcenjivanja vanevropskih naroda i civilizacija, već zato što je Evropa centar tragične istorije dvadesetog veka – i glavni činilac i glavni krivac – a takođe i zato što nama na Balkanu i moderne ideje i tehnologija dolaze iz Evrope i, najzad, zbog toga što iz Evrope na nas kreću osvajačke vojske i kaznene ekspedicije. Srednju Evropu, odakle kreću i Prvi i Drugi svetski rat, Andrej Mitrović čak naziva "paklenim trbuhom Evrope". On smatra, po mom mišljenju s pravom, dva svetska rata samo za dve faze jednog istog rata, čija je suština nemački napor da se postigne evropska, a preko nje svetska, dominacija.

U njegovom pristupu istoriji ima i jedna umetnička, pesnička crta. Umetnost je njegova druga velika duhovna strast, posebno romani Tomasa Mana, renesansna i barokna skulptura, ali i moderni film. Ova povremena poetičnost u finom je kontrastu, a samim tim i u skladu, s analitičkim, racionalnim metodom koji preovladava u njegovim intervjuima i, naravno, u njegovim naučnim istraživanjima. Stari Grci su verovali da je titanka Mnemozina, koja je personifikacija pamćenja, majka svih devet muza: Mnemosyne mater musarum. Jasno je odmah zašto je boginja pamćenja majka muze istorije Klio. Istorija i jeste neka vrsta pamćenja. Ali, zašto je Mnemozina majka i muza koje su zaštitnice raznih vrsta pesništva? Čitajući Andreja Mitrovića vidimo da razumsko i poetsko ne samo da nisu u suprotnosti i sukobu, već da je sasvim prirodno što su Klio, muza istorije i muze poezije (posebno Kaliopa, epske poezije, i Melpomena, tragične i lirske) rođene sestre.

Andrej Mitrović na jednom mestu kaže kako je istina u istoriji moralna kategorija. Istovremeno, na drugom mestu, on kaže kako je istoričar često napadan kao nepatriota, ako iznosi činjenice i pravi analize koje su u sukobu sa nacionalističkim mitologijama. Dodaje da se i među istoričarima često prihvata kako "patriotski motiv mora biti iznad naučnog". Ako se prisetimo u kakvu su katastrofu mitovi odveli našu zemlju i naš narod, može se zaključiti i da istorijska istina nije samo moralna kategorija, već i patriotska. Sâm Andrej Mitrović kaže, povodom nemačkog istoričara Frica Fišera čije su knjige o nemačkim imperijalističkim ambicijama pred Prvi svetski rat izazvale u Nemačkoj šezdesetih godina žestoke polemike, "da je najveći patriotizam u nastojanju da se utvrde činjenice".

Dodao bih – i brojevi. Kada bi postojala kratka knjiga Srpska istorija u brojevima, gde bi bili tačni podaci o rastu ili padu stanovništva, o privredi, o ratnim žrtvama i teritorijama, o nekad sporom, a nekad brzom povećanju broja đaka i studenata, o gradnji pruga i telegrafskih linija, mislim da bismo napravili veliki korak ka rušenju mitova i ka jednoj racionalnijoj politici. Znam da su na mene neke od cifara delovale otrežnjujuće.

Inače, ja se zalažem za nešto što bih nazvao "razmenljivi udžbenici", kao važno sredstvo u borbi za mir u našem regionu (Jugoistočna Evropa i šire). Mada ga nisam to pitao – činim to sada – verujem da je ta ideja u duhu onoga za šta se Andrej Mitrović zalaže. Rekao sam jednom prilikom turskom ambasadoru u Beogradu da će srpsko-turski odnosi biti postavljeni na solidne temelje onda kada o srpsko-turskoj istoriji budu napisane takve knjige i udžbenici koje mogu da se predaju đacima i studentima i u Beogradu i u Istanbulu. Složio se – rekao bih da je to bilo više od diplomatske učtivosti.

Takvi udžbenici bili bi posebno važni za srpsko-hrvatske odnose, koji su ključni za ovo područje. (Turci su ipak daleko.) Iz intervjua Andreja Mitrovića vidi se da je značaj elite ogroman, kako političara, tako i inteligencije, posebno istoričara. Da dodam: Nemci i Francuzi su se pomirili kada su njihovi vodeći političari i intelektualci odlučili da se pomire. Tako će biti (ako ikada bude) i sa Srbima i Hrvatima.

Politička filozofija, politička uverenja Andreja Mitrovića su liberalna – tačnije: levo liberalna – simpatije za niže društvene slojeve i narode koji su žrtve istorije, kao što su balkanski, a posebno Srbi, za koje Srednja, a neki put i Zapadna Evropa veruje da su zato što su nerazvijeni istovremeno i niže vrednosti. Njegov levi liberalizam ima izraženu kosmopolitsku crtu, on se oseća kod kuće u stranim zemljama, erudita je koji spontano, prirodno teži da postane i polimat i polihistor. Istovremeno, ima i jako lokalno, patriotsko, nacionalno osećanje.

On nije sentimentalan, sumnjičav je prema romantičnim zanosima. Ali, mada racionalista i realista, privlače ga i velike pokretačke ideje i političke vizije. Takvo je i njegovo jugoslovenstvo – mešavina uviđanja da je to najpraktičnije, najrazumnije rešenje, za složeno južnoslovensko nacionalno pitanje, a istovremeno, oduševljen je njime kao vizionarskom idejom koja omogućava malim narodima takozvanog "slovenskog Juga" da se ujedinjenjem u jednu državu emancipuju i prestanu da budu predmet istorije, kao i da kroz jugoslovenstvo ostvare tri velike revolucije, kroz koje je prošla Zapadna Evropa: tehnološko-industrijsku u privrednom životu, demokratsku u političkom i prosvećenosti u kulturnom.

Glavni razlog, po Andreju Mitroviću, što te tri revolucije ipak nisu sprovedene je Drugi svetski rat, odnosno razaranja i nacionalni sukobi koji su se u toku njega odigrali. On kaže: "... jugoslovenskoj državi je nedostajalo četiri do pet decenija međunarodnog života da bi se potpuno konsolidovala posle ujedinjenja 1918. (Danas izgleda neverovatno da bi to konsolidovanje moglo biti svedeno na rađanje jedne nacije, ali bi se država učvrstila kao takva.)"

Dodao bih da bi učvršćenje države ojačalo i jedinstvenu nacionalnu svest, kao što je kod Engleza, Škotlanđana i Velšana jačalo britansku, mada, naravno, ne bi nestale nacionalne svesti Slovenaca, Hrvata, Srba i drugih. Jer, Jugoslavija je bila i mnogonacionalna i jednonacionalna (velike sličnosti u jeziku, načinu života, usmenoj narodnoj književnosti, a i religiji i istoriji – mada su tu razlike najveće). Bila je uz to i dvonacionalna (jer glavni su Hrvati i Srbi – po velikom prostoru koji nastanjuju, jeziku koji se najviše govori, dominantnim privrednim i kulturnim centrima).

Jugoslovenstvo je za Andreja Mitrovića i premošćavanje jazova između civilizacija, religija i kultura, a ne samo naroda koji su bili pod njihovim uticajem. U tom smislu je jugoslovenski projekat bio od evropskog značaja, a njegov poraz je i poraz Evrope.

Ja sam raspad Jugoslavije doživeo kao dvostruku tragediju – raspad zemlje koju sam voleo i u koju sam verovao; ali i dokaz nemoći Evrope, njene nesposobnosti da integriše, i njene vezanosti za ideje i ideologije za koje sam verovao da ih je sasvim prevazišla. Čak me manje čudila snaga naših nacionalizama – ipak smo mi zaostali – nego, na primer, pristrasnost jedne Nemačke, njeno "navijanje" za Slovence i Hrvate. Bio sam začuđen baš zato što je Nemačka bogata, demokratska zemlja, integrisana u Evropu, zemlja koja je mnogo učinila da se oslobodi svoje nacionalističke i nacističke prošlosti.

Andrej Mitrović kaže za sebe da je "pesimista, mada ne i nepopravljiv". Ja bih rekao da je on time sebe opisao kao optimistu, i da se u našem teškom vremenu ne može i ne sme biti više optimista od toga. Ali, taj skromni optimizam sasvim je dovoljan. Inače, zaista teško, pesimistički zvuči njegov odgovor na pitanje: "Dvadeseti vek je završen. Gde smo mi?" Kaže Andrej Mitrović: "Nigde."

On je Evropljanin, Evropejac, ali oprezan i kritičan prema Evropi. Za njega je ona naš jedini put, ali taj drum je krivudav i, ako tako mogu da kažem, miniran je. Mnoge mine su postavili oni Evropljani koji nas ne žele; mnoge smo postavili mi sami.

Andrej Mitrović žali što kod nas nema istorijskih sinteza. Dodao bih da to ostavlja prazan prostor za dogmu i ideologiju. I još bih rekao da posebno nedostaju dobro napisane, ne mnogo dugačke, biografije istorijskih ličnosti, zasnovane na proverenim činjenicama, koje bi obrazovanoj publici, a ne samo stručnjacima, istoričarima, ispričale ono što je glavno o jednoj istorijskoj ličnosti i njenom vremenu. Ja, na primer, kao da sam poznavao neke važne strance, pošto sam pročitao odlične knjige o njima – Moltkea (Fric Her), Voltera Lipmana (Ronald Stil), De Gola (Žan Lakutir). Od naših, najbliže su mi one ličnosti koje je opisao Slobodan Jovanović, ali njegovi opisi su relativno kratki.

Na kraju ove knjige intervjua je lep mali esej o velikom vajaru i arhitekti sedamnaestog veka Đan Lorencu Berniniju. Andrej Mitrović se divi njegovom Davidu i još više njegovom Eneju koji beži iz Troje – Troja je pala, u plamenu je, a Enej nosi svog nepokretnog oca na leđima. I opet je za Andreja Mitrovića karakteristična mešavina nacionalnog i evropskog. Italijanski barok navodi ga na priču o našim izbeglicama. Neću dalje da govorim: pročitajte ovaj esej, pročitajte ovu knjigu.

Samo jedna anegdota za kraj. Bernini je već kao star i vrlo slavan došao na dvor Luja XIV. Kada su ga predstavili Luju, Bernini, razmažena evropska zvezda, rekao je: "Nemojmo pričati ni o čemu što je nisko." Verujem da bi on bio zadovoljan i Andrejevim esejem o njemu i celom knjigom, jer u njoj ne samo da nema ništa nisko već je ona jedan veliki protest protiv svega niskog u našoj istoriografiji i našoj politici.

 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI		ODŠTAMPAJ TEKST

---