Intervju – Rolf Jensen, direktor danskog Instituta za studije futurologije iz Kopenhagena:
Srpski lideri da potpišu ugovor sa budućnošću

"U Srbiji san većine ljudi su veće plate i poslovi. U bogatim zemljama ljudi čekaju sledeći san – onaj koji ide dalje od materijalnog bogatstva. Srpski san je materijalan. Zato ljudi treba da budu ubeđeni i veruju da je moguće – da će budućnost biti bolja od sadašnjosti. To je suštinska uloga vlade upravo sada: da ponudi nadu i pokaže da privreda ide u dobrom pravcu"

Rolf Jensen, danski futurolog, pisac, predavač i autor bestselera Društvo snova, prevedenog na deset jezika, biće jedan od glavnih govornika na dvodnevnoj Međunarodnoj konferenciji "Kvantni skok" u organizaciji Privredne komore Srbije, koja će početi kada ovaj broj "Vremena" bude na kioscima – u četvrtak 3. oktobra. "Kvantni skok" će okupiti poslovne lidere, postojeće i potencijalne investitore, preduzetnike, vodeće svetske stručnjake i zvaničnike Vlade, kako bi kroz razmenu ideja i interakciju došli do konkretnih i delotvornih rešenja za ekonomsko okruženje u Srbiji, a između ostalih učestvovaće i srpski ministri finansija, privrede, energetike, poljoprivrede, prosvete, kao i guvernerka NBS.

Jensen je tvorac koncepta budućnosti prema kom je "društvo snova" sledeći stepen koji će čovečanstvo dostići nakon informatičkog društva. Po Jensenu, informatičko doba je doba nauke, racionalnog, analize i pragmatičnosti, i upravo sada je trenutak za povratak priče, naracije i emocionalnih vrednosti. "Tržište snova će lagano prevazići tržište informatički bazirane realnosti. Tržište osećanja pomeriće tržište opipljivih produkata", kaže Jensen u The Dream Society. Jensen je i vlasnik "Kompanije snova" u kojoj drži poziciju zanimljivog imena – Chief Imagination Officer (CIO) – a cilj kompanije je da daje inspiracije i ideje vodećim globalnim korporacijama kako da lakše dođu do odgovora na izazove koje budućnost donosi u procesu transformacije jednog oblika društva u drugo. Jensenova pretpostavka je da će tržište, kompanije i korporacije, kao i čitavo društvo, lagano prelaziti iz racionalnih ka emocionalnim aspektima i idejama.

"VREME": Da li sebe smatrate uspešnim? A to pitam jer mi se čini da u sadašnjem poslovnom svetu preovlađuju kompanije koje uopšte nemaju tu humanu, emocionalnu stranu o kojoj govorite, već svetom vlada svet surovih brojki i hladnih informacija. Da li se osećate frustrirano zbog toga?

ROLF JENSEN: Pa, ako razmišljamo o proizvodima, kompanije sve više dopiru do naših srca. To važi za mobilne telefone i veliki deo sportske opreme. Na jednoj strani imamo brendirane proizvode, a na drugoj one koji su na sniženju. I jedni i drugi će postojati u budućnosti, ali oni koji su "okrenuti srcu" su na dobitku. Kada pogledam kompanije, da, razočaran sam i frustriran. Kao što kažete, to je hladan svet brojeva kojim vlada kazino zvani berza. Rezultat svega je činjenica da radnici postaju neangažovani – nije ih briga. Ovaj trend je veoma jak u SAD i ne bi trebalo da se nastavi.

U svojoj knjizi The Dream Society govorite o postinformatičkom društvu, kada dolazi do zasićenja informacijama i kada će poslove dobijati "ljudi i kompanije koji će se obraćati srcu, a ne glavi". Možete li nešto više reći o toj ideji – odakle je potekla, koje su njene osnovne postavke i kada očekujete da postane preovlađujuća?

Značenje je u trendu. Želimo da znamo da ono što radimo zadovoljava potrebu, ne samo akcionare. Ne verujemo vladi i velikim kompanijama kao nekad. Vidim kako nailazi era malih preduzetnika – zbog nove tehnologije, interneta, društvenih medija i trodimenzionalnih štampača. Počinje u SAD a onda dolazi u Evropu. To je prilika za Srbiju – ako se odreaguje na tu mogućnost. Dugi redovi u fabričkim pogonima i dalje će postojati, ali novina će biti fabrike sa jednom ili dve osobe. Videli smo kako kompanije postaju sve veće i veće, uskoro će se ovaj trend promeniti u pravcu malih kompanija.

Ko bi trebalo da budu nosioci tog novog društva – male, porodične kompanije, firme srednje veličine, ili one najveće, multinacionalne kompanije?

Prošli smo kroz depresiju i jedna važna lekcija je ova: kompanije – posebno u finansijskom sektoru – postale su suviše velike da bi vlade mogle da ih regulišu. Zato glasači malo cene kompanije, i u skoro nijednoj zemlji Zapada ne misle najbolje o vladama. Na duge staze, vlada mora da meri "sreću" – kao što meri i BDP.

Koliko ste upoznati sa problemima srpske ekonomije? Šta ćete reći učesnicima skupa "Kvantni skok", u četvrtak 3. oktobra?

Nisam stručnjak za srpsku ekonomiju, ja sam futurolog. Tražiću od srpskih nacionalnih lidera da potpišu savez, ugovor sa budućnošću. Da osiguraju da rast dolazi i iz novih industrija. Tradicionalne industrije će ostati, ali rast mora doći od novih industrija. Govorimo uglavnom o digitalizaciji proizvodnje. Ugovor treba da potpišu i đaci, jer su oni budućnost. To je glavna tranzicija, i upamtite, budućnost i promena su blizanci. Bez promene nema budućnosti.

Srbija, kao deo Jugoslavije, imala je tokom 50-ak godina jednu vrstu utopije kao zvaničnu ideologiju, koja se potpuno urušila sa padom Berlinskog zida; potom je desetak godina provela u ratnom stanju, da bi od 2000. do danas imala prilike da se duboko razočara i u tržišnu ekonomiju, barem u ovdašnju, "divlju" verziju. Da li ste se susretali sa kritikama da su vaše ideje isuviše utopističke?

Političko vođstvo u mnogim privredama u razvoju širom sveta ponudilo je ovu ili onu ideologiju kao pravu politiku, ali većina stanovništva samo želi da više zarađuje. Sada je ovo mogućnost, pošto su vlade promenile smer. To se desilo u Kini i Brazilu i u mnogim drugim zemljama. To je slučaj i u Srbiji, iako je tranzicija ka tržišnoj ekonomiji teška, bilo joj je potrebno više vremena nego što sam očekivao. Možda ste u pravu kada je reč o trendovima, ali je tajming možda suviše optimističan. Ja sam bio suviše optimističan.

Takođe, mislite li da uopšte ima smisla govoriti o humanom, ljudskom biznisu u nerazvijenim, tranzicionim zemljama, u kojima tek treba očekivati dalji rast nezaposlenosti, smanjenje potrošnje i restrukturiranje maltene celokupne privrede (barem tako kaže neoliberalna mantra)?

U srcu svake privrede su ljudi. U srpskoj i mnogim drugim privredama u tranziciji, san većine ljudi su veće plate i poslovi. U bogatim zemljama ljudi čekaju sledeći san – onaj koji ide dalje od materijalnog bogatstva. Ovaj san ne nudi vlada, ali on mora doći od svakog pojedinca – vas i mene. Srpski san je materijalan. Zato ljudi treba da budu ubeđeni i veruju da je moguće – da će budućnost biti bolja od sadašnjosti. To je suštinska uloga vlade upravo sada: da ponudi nadu i pokaže da privreda ide u dobrom pravcu. To je razlog moje sugestije: potpišite savez sa budućnošću.