Imovinska pitanja:
Čiji je stadion Partizana

Ranije načeta priča o privatizaciji najvećih srpskih klubova dobila je novu dimenziju pričom o vlasništvu nad stadionom koji jedni nazivaju hramom a drugi pašnjakom

Za nas koji smo rođeni u SFRJ stadion na kome igra FK Partizan uvek je bio Stadion JNA. Za one koji su se rodili pred kraj prošlog veka to je Hram na kome igra najbolji srpski tim od 1991. godine naovamo. I jedni i drugi se slažu da je to igralište fudbalera Partizana i drugih sekcija Jugoslovenskog sportskog društva iz Humske 1 u Beogradu.

Međutim, početak jeseni 2013. obeležila je i presuda Višeg suda u Beogradu doneta u postupku koji je Vojska vodila protiv JSD Partizan po kojoj je stadion imovina Vojske. Sada Vojske Srbije, u vreme pokretanja tužbe – Vojske SRJ, a u vreme kada je stadion napravljen posle Drugog svetskog rata – Jugoslovenske narodne armije (JNA).

Ispalo je da je mlada Vojska Srbije nasledila i imovinu JNA, institucije koja je bila "država u državi" od 1945. do 1990. godine, i da sada ni kriva ni dužna dolazi na udar navijača i podržavalaca kluba iz Humske koji veruju da je ovo još jedna ujdurma komšija iz FK Crvena zvezda i njima naklonjene vlasti koja želi i da ovako uzdrma najstabilniji srpski klub.

Presuda Višeg suda, na koju će se Partizan – naravno – žaliti, pada u momentu kada se po ko zna koji put zakotrljala priča o privatizaciji sportskih klubova u Srbiji, kada Partizan ima traljav početak sezone, kada se njegov predsednik Dragan Đurić kontinuirano pojavljuje kao čovek umešan u brojne afere i kao neko kome će brzo da "leti institucionalna glava".

PROJEKTI I PROPASTI: U zbiru, Vojska je dobila spor koji se vodi od 1997. godine a konačan sud će dati ko zna ko i ko zna kad. Stadion je "formalno" predat FK Partizanu na upravljanje početkom devedesetih godina prošlog veka, ali je tužba za povratak prava na vlasništvo pokrenuta zbog osionosti uprave koju je u to vreme predvodio Žarko Zečević, koji nije ni na koji način želeo da uključi Vojsku u "imovinsku kartu". Još kada je bila pokrenuta priča o tome da će se na tom mestu zidati najmoderniji sportski objekat u ovom delu Evrope (kod Mostarske petlje) sa nizom pratećih objekata, neko je u Vojsci prepoznao interes da i ova institucija ima deo u "tome" bilo kroz poslovni prostor bilo u vidu neke kompenzacije za drugu imovinu (stanove za pripadnike vojske). Uprava Partizana nije bila za dogovor; prema jednom izvoru, mehanizam je pokrenut i sada imamo presudu.

U međuvremenu, Zečevićev je projekat, na žalost, propao – što zbog netrpeljivosti gradske uprave da izda dozvole, što zbog zakulisnih radnji srpskog preduzetnika Miroslava Miškovića koji je tu izgradnju želeo da stopira jer je na obližnjoj lokaciji bio planirao da podigne džinovski Delta planet, pa je bila procena da bi Zekin kompleks mogao da umanji prihode tog centra. Tako se priča. Sve ove kontekstualne stvari bi mogle da lako navedu nekoga ko voli "Hram" da pomisli da je u pitanju organizovan napad na Partizan uopšte koji ima za cilj uništavanje kompletnog društva. Čak je za tu svrhu angažovana i Vojska Srbije, koja nije moćna kao nekadašnja JNA ali je ipak Vojska i nije se s njom šaliti.

Da navijači to baš tako zaključe pomogao im je predsednik Društva i prvi trener košarkaške sekcije Duško Vujošević, koji je pozvao najvernije navijače da zajedno s njim dinamitom odbrane stadion i imovinu Partizanovu.

Izjavom o upotrebi dinamita Vujošević je izazvao gomilu reakcija, što je i bio cilj takve "motivaciono-diverzantske poruke". Vujošević je uspeo da debatu o vlasništvu zapravo baci na teren bizarnog, govoreći: ko uopšte može i da pomisli da je ovaj objekat bilo čiji do Partizana i njegovih sportista? On je sve začinio preteranom "pretnjom" čisto da ostane u rangu svojih brojnih izjava iz prošlosti. Dok su navijači konkurentske Zvezde seirili i veselili se potencijalnom mogućnošću da "komšije" počnu da plaćaju rentu za korišćenje stadiona, mediji su se malo pokrenuli pa su nas sve podsetili i ko je zidao stadion i šta on predstavlja.

Saznali smo sledeće: stadion je zidala JNA, redovni i rezervni kadar uz pomoć tadašnjih zatvorenika; objekat je podignut za potrebe Armijskih igara, ali je s vremenom postao stadion FK Partizana koji je tu nastupao i koji je sam bio deo JNA, po uzoru na Centraljnij spartjavnij klub armjii CSKA iz Moskve; iako je Partizan bio u prvim godinama posle rata najveći klub u Beogradu – jer je pripadao oslobodilačkoj narodnoj armiji, stadion je u nekadašnjoj SFRJ bio poznatiji kao mesto na kome se održavao tradicionalni slet povodom Dana mladosti 25. maja koji je slavljen i kao rođendan maršala Tita; na njemu je u prvih 40 godina postojanja podignuto više štafeta nego sportskih trofeja.

RUŠEVINA: Stariji se sećaju i koncerata Bijelog dugmeta i Zdravka Čolića u sedamdesetim, otvorenog letnjeg bioskopa i, u poslednjoj fazi SFRJ, mesta na kome su igrane utakmice finala Kupa Maršala Tita. Od 1991. stadion je dom najuspešnijeg srpskog fudbalskog kluba, ekipe koja je dominantna kod kuće i sporadično prisutna na strani. Za sve to vreme, osim pukog održavanja objekta – da se ne sruši, ponajviše od soli iz urina koji posetioci obilato ostavljaju po svim mogućim ćoškovima – stadion izgleda manje-više isto kao pre 60 i kusur godina: to je za današnje uslove prevaziđen objekat koji ne zadovoljava ni najosnovnije standarde UEFA i FIFA, neudoban kako za ekipe koje tu nastupaju tako i za sve druge posetioce.

Da su prilike nešto drugačije, stadion bi davno bio srušen i bio bi izgrađen nov, po gabaritima manji ali funkcionalniji i bezbedniji.

JSD Partizan u svoju korist poteže argument investicionih ulaganja: samo održavanje ovakvog objekta godišnje iznosi nekoliko miliona evra, a iz kluba saopštavaju da u prethodnim godinama nije bilo apsolutno nikakve podrške u tom delu, ni od Vojske ni od države. Partizan je proteklih dvadeset i kusur godina uložio desetine miliona samo da održi objekat i, zaista, ako bi neko danas sravnjivao račune, pitanje je kako bi uopšte mogao da kaže da klub ne pripada Partizanu.

Međutim, ranije pokrenut mehanizam zaštite prava pred sudom nije moguće uvek zaustaviti tek tako, pa sada imamo situaciju koja u biti neće doneti ništa osim ove kratkotrajne medijske paljbe jer niti Vojska zaista želi taj objekat – jer šta će joj, niti realno Partizan može da bude primoran da plaća nekakvu rentu za korišćenje stadiona koji je zapravo za rušenje ili potpunu rekonstrukciju.

Zbog čega smo onda imali ovu priču i zbog čega je Duško Vujošević zapretio da će se dići u vazduh dinamitom?

Neko je procenio da je dobro u kontekstu privatizacije da podseti i na ovu činjenicu, da možda uvede i novog igrača onda kada se bude o imovini odlučivalo. A imovina bi nedvojbeno trebalo da bude upisana na ime JSD Partizan ili FK Partizan, da bi ta udruženja imala bilo kakvu imovinu. A kada budu imali imovinu, onda s njom neka probaju da rade šta misle da je najbolje: da je prodaju, da je trampe, da je urede, da je stave pod hipoteku. U svim previranjima u srpskom fudbalu poslednjih godina FK Partizan bio je poprilično zaštićen i samo su se sporadično pominjale finansije kluba koji, za razliku od komšija, em je igrao evropska takmičenja, em je bogato prodavao igrače poslednjih šest, sedam godina.

A niko ne zna kako klub zaista posluje osim što je objavljeno da je veliki poreski dužnik. U tom kontekstu dobro je krenuti i videti čiji je stadion, na koga se vode parcele, kakva je situacija u Teleoptiku koji je Partizan privatizovao u devedesetim i napravio super trening centar u Zemunu, kako su se prodavali fudbaleri. Da se vidi baš kao što se i u Zvezdi videlo i gleda se svakoga dana. Jeste Partizan uspešniji poslednjih dvadeset godina, ali ga to ne amnestira od provera bilansa.

Šta god o tome mislili Đurić, Vujošević i navijačka grupa Alkatraz.

Slobodan Georgijev