Intervju – Oliver Kainrad, vođa projekta »Jačanje struktura za osnaživanje i participaciju mladih u Srbiji«:
Verujemo u mlade

"Ubeđen sam da bi svaka mlada osoba ostala u svojoj zemlji i pomogla joj da se razvije, ukoliko bi joj bila pružena mogućnost da radi. Cilj ovog projekta je da im u tome pomognemo"

Kako to obično biva, mediji i država Srbija se za neki fenomen/problem/populaciju naročito zainteresuju kada taj fenomen/problem/populacija obeležava svoj dan ili zasluži prostor u rubrici "hronika". Od takvog trenda nisu pošteđeni ni mladi, "najveća razvojna šansa Srbije", kako političari često ističu. Poslednjih meseci često čitamo i slušamo o raznim slučajevima maloletničkog nasilja, uz obavezan zaključak da odgovornost za takvo ponašanje, osim vinovnika tih incidenata, snose i njihovi roditelji i škole, ali i ceo sistem. Logično. Sa druge strane, postavlja se pitanje kako mladi u Srbiji provode slobodno vreme i kako vide svoju budućnost.

Sudeći po rezultatima ankete koju je sproveo Zavod za proučavanje kulturnog razvitka, srednjoškolci pet sati dnevno uglavnom provode gledajući televiziju, slušajući muziku i sedeći za kompjuterom. Na sličan način slobodno vreme troše i studenti. Čak 80 odsto njih nikada ili retko kad posećuje muzeje, 75 odsto ne ide u galerije, ali zato dve trećine studentske populacije redovno ide u noćne klubove. Sajt za zapošljavanje Infostud je u avgustu sproveo anketu s pitanjem "Da li planirate da pronađete honorarni posao preko leta?" U anketi je učestvovalo oko 1000 ispitanika i tek je trećina bila spremna da radi, pod uslovom da dobije konkretnu poslovnu ponudu, ali posao ipak nisu aktivno tražili. Četvrtina ispitanika rekla je da su bili u potrazi za poslom, ali ga nisu našli, dok je svaki peti izjavio da o poslu ni ne razmišlja.

Zato dijagnoza "pasivni, nemaju viziju i energiju", koju je psiholog Žarko Trebješanin postavio mladima povodom obeležavanja njihovog međunarodnog praznika, ne čudi, ali i te kako zabrinjava. Kakva budućnost čeka Srbiju, ako je njena "najveća razvojna šansa" apatična?

"Mladi su u srpskom društvu osetljiva grupa, između ostalog i zato što nemaju opciju da participiraju u političkom životu kao odrasli. Oni žele da učestvuju, ali trebalo bi da budu informisani o svojim mogućnostima. Veoma je važno da mladi vide da se njihove aktivnosti realizuju. Njihova motivacija u tom smislu mora sistemski da se razvija i učini konstantom. To, naravno, zavisi od političke volje i budžeta u zemlji", kaže u intervjuu za "Vreme" Oliver Kainrad, vođa projekta "Jačanje struktura za osnaživanje i participaciju mladih u Srbiji". Ovaj projekat pokrenut je 2005. godine sa ciljem da se mladi ljudi osposobe da sami odlučuju o svojoj budućnosti, da sukobe rešavaju mirnim putem i da učestvuju u društvenom i političkom životu na svim nivoima – nacionalnom, regionalnom i lokalnom. Sprovodi ga Nemačka organizacija za međunarodnu saradnju (GIZ), po nalogu nemačkog Saveznog ministarstva za ekonomsku saradnju i razvoj (BMZ), a u partnerstvu sa Ministarstvom omladine i sporta Republike Srbije (detaljnije u okviru "O projektu").

"VREME": Kako biste definisali društvenu i političku poziciju mladih u Srbiji danas? Koliko je važno da sami kreiraju svoju budućnost?

OLIVER KAINRAD: Kada uporedim mlade u Srbiji i u Nemačkoj, na primer, moram da primetim da je srpska omladina malo pasivnija. Jednostavno, vaspitani su drugačije. U školi dobijaju jasne direktive i ne postoji objektivna mogućnost da se sami razviju u posebne individue. Njihov trenutni položaj je društveni problem i svi bi trebalo da se uključe u njegovo rešavanje – i škole i druge institucije. Samo vaspitanje bi se moralo promeniti u tom smislu i mladima bi trebalo dati mogućnost da učestvuju u društvenim sferama i odlukama bez konkretnih direktiva. Pročitao sam nedavno članak o tome šta mladi u Srbiji studiraju i tu sam video da oni najčešće ne donose sami odluku o tome, već se okreću iskustvima svojih prijatelja ili slušaju ono što im roditelji savetuju da upišu. Nisu dovoljno informisani o mogućnostima koje im se nude i mislim da je to veliki problem.

Radi bolje informisanosti mladih o mogućnostima školovanja u Srbiji 2010. godine pokrenut je još jedan GIZ-ov projekat, "Profesionalna orijentacija mladih". Sarađujete li s njima?

Model za profesionalnu orijentaciju i karijerno vođenje razvili smo u saradnji sa kolegama iz sektora za obrazovanje, uspešno je razrađen i testiran u školama i preko lokalnih kancelarija za mlade. Ovaj model se danas implementira širom zemlje zahvaljujući drugom GIZ-ovom projektu koji se bavi profesionalnom orijentacijom.

Koliko se, po vašem mišljenju, poklanja pažnja mladima van školskog sistema?

Nedovoljno, rekao bih. Posebno u ruralnim sredinama. Mladima se ne nude aktivnosti i sadržaji kojima bi kvalitetno ispunili svoje slobodno vreme, a opet naučili još nešto i bili od pomoći društvu. Volontiranje, kao jedna od takvih aktivnosti, u ovoj regiji nažalost ima negativnu sliku. Možda je to posledica višedecenijskog socijalizma koji je volontiranju davao drugačiju konotaciju. Mlade ne bi trebalo kriviti. Kada vide da je volontiranje pozitivna stvar oni su motivisani da se time i bave, ali da bi do toga došlo potrebno im je nešto ponuditi. U suprotnom, ne treba se čuditi što se okreću kompjuterskim igricama i kladionicama.

U decembru prošle godine osnovana je Nacionalna asocijacija lokalnih kancelarija za mlade. Kako funkcioniše njen rad?

Ova asocijacija je jako važna, jer je njen zadatak da očuva standarde rada kancelarija za mlade i kompetencije koordinatora, odnosno da vodi računa o kvalitetu rada kancelarija za mlade i da taj kvalitet bude održiv i dobar. Tokom političkih promena koje su nažalost prisutne, često se dešava da se i na administrativnom polju promene ljudi. Pošto su kancelarije za mlade deo lokalne samouprave, te su i strukture unutar kancelarije, poput pozicije koordinatora, podložne političkim promenama. Funkcije, po mom mišljenju, ne bi trebalo deliti po partijskoj pripadnosti, već po ličnim kvalitetima. Mi kroz ovaj projekat vodimo računa o tome da napravimo standarde koji će garantovati da taj kvalitet u svim kancelarijama bude ako ne isti, a onda bar podjednako dobar. Standardi rada kancelarije i ličnih kvaliteta njihovih koordinatora moraju da postoje, tako da kad dođe do promene koordinatora postoji i neka metodika koju će nova osoba preuzeti. Veoma je važno da se kvalitet ljudi ne menja i da se biraju dobri kadrovi. Osnivanje Asocijacije ima za cilj da se podrže izgradnja kapaciteta koordinatora, umrežavanje i razmena znanja i iskustava među kancelarijama za mlade.

Koliku podršku projekat "Jačanje struktura za osnaživanje i participaciju mladih u Srbiji" pruža mladima koji pripadaju LGBT populaciji?

U fokusu našeg projekta je svakako i taj deo populacije, kao posebno ranjiva grupa stanovništva. Još prilikom organizovanja prve Parade ponosa u Beogradu 2010. godine, zaključili smo da bi bilo dobro da se malo više orijentišemo na LGBT populaciju i mlade, te smo gledali da preko kancelarija za mlade u lokalnim samoupravama osnažujemo tu temu, da osvestimo društvo o potrebama LGBT populacije i da afirmišemo mlade iz kancelarija da rade na tome.

U kontekstu održavanja Parade ponosa u Srbiji nemoguće je ne dotaći se problema nasilja. Koliko se slika maloletničkog nasilja u Srbiji razlikuje od situacije u zemljama Evropske unije?

U Nemačkoj se o ovoj temi često priča. Imam informaciju da se tamo stopa nasilja smanjila, ali da je način na koji se ono manifestuje mnogo brutalniji. Nasilje u Srbiji ima dublje probleme – socijalizam, devedesete, tešku ekonomsku situaciju, modele ponašanja u porodici… Ova zemlja ima konzervativnu tradicionalnu strukturu, pogotovo kada je reč o dečacima. Oni se od malih nogu uče da budu alfa muškarci. Nasilje među mladima je uvek dobrodošla tema za medije i uvek je prisutna, ali to je veoma osetljiva tema i važno je da je društvo rešava.

Na koji način ovaj program omogućava edukovanje mladih u pogledu transformacije sukoba i pruža li im konkretna znanja za rešavanje konfliktnih situacija?

Mi propagiramo program vršnjačke edukacije i, po mom mišljenju, ona bi trebalo da bude prisutna u svim školama. Naši programi vezani za ovu temu su akreditovani, tako da se škole ne obraćaju nama za pomoć, već organizacijama koje imaju akreditaciju da program sprovode, a to je na primer Pedagoško društvo u Srbiji. Jedinica za prevenciju nasilja koja je u okviru Ministarstva prosvete, nauke i tehnološkog razvoja je prvi i pravi korak da se radi na ovom problemu. Potrebno je da se radi sa školama i sa školskim mrežama. Zanimljivo je da su u kontekstu školske/vršnjačke medijacije aktivnije devojčice. To ne čudi, s obzirom na to da su, kada je u pitanju verbalna komunikacija, one jače od dečaka, ali nama je cilj da integrišemo više dečaka u naše programe i planiramo da sledeće godine više radimo na ovoj temi. Pokrenućemo pilot-projekat koji će u fokusu imati rad sa dečacima kroz sport i prevenciju nasilja. Ova metoda je već realizovana u drugim GIZ-ovim projektima, kao što je na primer program u Južnoj Africi. Tu su u fokusu podsticanje fer-pleja i rad na tome da se učesnici sportskih aktivnosti ne udaraju, vređaju, rugaju međusobno, već da prihvataju druge i sebe onakvima kakvi jesu.

Projekat ističe sledeće godine. Da li ste zadovoljni postignutim rezultatima i koliko je još posla pred vama?

Ohrabreni smo činjenicom da su opštine podržane od strane projekta implementirale 100 odsto aktivnosti planiranih lokalnim akcionim planovima (LAP). Istraživanje sprovedeno u aprilu prošle godine svedoči, između ostalog, i o tome da je razvoj LAP-a imao za rezultat veću vidljivost mladih u zajednici. Uspešno su implementirani: pilot-projekat na temu antidiskriminacije, koja podrazumeva podizanje svesti mladih aktivista organizovanjem nekoliko javnih, medijski propraćenih događaja i model vršnjačke edukacije, izrađen i testiran u Beogradu, koji će u budućnosti biti implementiran u radu novih kancelarija za mlade i organizacijama civilnog društva. Pred nama je, ipak, još godinu dana posla. U pogledu transformacije konflikta verujem da je održivost sigurna. Naši programi, akreditovani od strane Zavoda za unapređenje obrazovanja i vaspitanja, implementirani su u školama. Cilj nam je da i omladinsku politiku implementiramo u svim gradovima, ali to nije samo naša, već i uloga našeg partnera, to jest Ministarstva omladine i sporta. Ja sam optimista.

Jasmina Lazić