Knjige – Sonja Ćirić, Roman u mojoj glavi (Kreativni centar, 2013):
Roman o ispitu zrelosti

Autorka romana problematizuje završni ispit kao jedinicu za merenje znanja zbog pritiska kojim su đaci izloženi od sedmog razreda osnovne škole

"Kako je moguće da odrasli baš toliko ne znaju! Kako bi bilo da njima neko kaže: ‘Slušaj, nemoj ništa da se bojiš, ali znaj da ti od sutrašnjeg dana zavisi budućnost! Kako bih volela da sam mala! Pa da mi mama čita bajke... Učionica je puna našeg straha, moraće da je kreče ne bi li ga sprali sa zidova’"

Nije preterano zanimljivo biti odrastao, primećuje Mina, glavna junakinja romana Roman u mojoj glavi, autorke Sonje Ćirić, u izdanju Kreativnog centra. "Da nisam u pravu, nastavnici i svi drugi odrasli bili bi nasmejani i veseli dok nam pričaju o tom novom životu, a ne zabrinuti i smrknuti..." Prelazak "od kolevke pa do groba, najlepše je školsko doba" do gimnazije i srednjih stručnih škola, osnovna je tema ove knjige – rastanak od drugova iz razreda, rastanak od dvadeset četiri života koja se žive svakog dana osam školskih godina, kako to Mina kaže. Glavna junakinja sedi u učionici i rešava završni ispit iz srpskog jezika, lako ga je rešila, za petnaestak minuta, jer je ona veoma dobar đak, uzorno dete. Dok proverava da li je dobro uradila pitanja iz testa, junakinja Romana u mojoj glavi na zanimljiv način objašnjava gramatiku, glasovne promene, sibilarizacije, jotovanje, akcente, glagolske promene. Mina, međutim, strahuje da joj se negde potkrala greška i uporno je traži. Ne želi da izađe iz učionice jer je svesna da je to poslednji put da sedi u toj školi, kraj, nema više, a istovremeno je zabrinuta za budućnost. "Gde su moji lepi dani s mojim odeljenjem?" I gde su moji lepi dani sa mamom i tatom? Mina je čula da su se njeni roditelji dogovorili da se razvedu posle njenog maturskog ispita. U mislima priziva školske događaje koji su joj ostali u pamćenju, i počinje da piše roman u svojoj glavi.

Minin roman je u formi dijaloga sa naslovima koji opisuju o čemu je reč i ilustracijama (npr. "Sastanak školske psihologičarke i našeg odeljenja zbog Suzane"). S obzirom na uzrast aktera, rečenice se uglavnom završavaju uskličnikom, jer se misli i govori u povišenoj skali. Minini drugovi iz razreda su pristojna deca koja razgovaraju o temama tipičnim za njihov uzrast, smišljaju tajne znake za kontrolni iz geografije, nedostaje im Đorđe koji se odselio u Pariz. Jedan dečak, čini se, odustaje od namere da se upiše na glumu jer njegov tata ne voli pozorište i kaže da se "gluma ili knjiga ili slike ne jedu i da glumci i pisci žive zahvaljujući tuđem radu i znoju", i saopštava da će se upisati u pravnu školu (u koju se, prema Mininom mišljenju, upisuju loši đaci). Mina pak pojma nema šta će studirati, ali zna da neće ići na Fakultet muzičkih umetnosti, na opšte čuđenje nastavnika iz škole. Mina svira klavir, išla je u muzičku školu, njeni roditelji je podržavaju u odluci da ne nastavi sa klavirom, jer kažu da svaki čovek zaslužuje da radi posao koji voli. Ona sa gorčinom razmišlja o tome da je njima stvarno stalo do njene sreće, oni bi bili zajedno. Kaže Stanku: "Kako će voditi računa o meni, pa i o tome šta ću biti, ako nisu zajedno? Oni samo glume roditelje, obavljaju osnovne roditeljske dužnosti: hrane me, oblače i brinu o mom školovanju. Često im je i to opterećenje zato što su obuzeti sobom. Da im je istinski stalo do mene i moje sreće, oni bi bili zajedno."

Mina nema hrabrosti da izađe ranije sa testa iako zna da je sve tačno uradila, ne želi da ostali misle da ona misli da je najpametnija, pa zato traži grešku. Sedi u učionici sa veselim zavesama u kojoj nikad pre nije bila i misli joj lete, lete... U trenutku pobune, kad joj mama kaže da u njenoj sobi nema više mesta za lutke i igračke i da je odavno porasla, Mina joj odbrusi: "Pa šta, a ti si se ugojila!" Mama joj govori da se roditelji ponekad rastavljaju zato što tata ili mama upoznaju nekog drugog koga više vole. "Možda tako rade odrasli; deca ne. Deci ljudi nisu igračke kojima se poigraju, pa ih bace kad im dosade. Deca nikad ne bi bacila igračku. Roditelji bacaju dečje igračke, ne bacaju ih deca." Mina kasnije dovodi u vezu njen "ispit zrelosti" sa najavljenim razvodom roditelja – pita se da li je moguće da ako ona ne vidi svoju grešku u testu, možda ni njeni roditelji ne vide svoju grešku, a da je vide, izbrisali bi je gumicom.

Autorka romana problematizuje završni ispit kao jedinicu za merenje znanja zbog pritiska kojim su đaci izloženi od sedmog razreda osnovne škole. Mina kaže: "Govore nam da se ne bojimo. Srbinov govor znam napamet: ‘Deco, vi ste sada pred svojim prvim važnim životnim zadatkom. To je prvi korak vaše budućnosti! Ali nema razloga za strah.’ Kako je moguće da odrasli baš toliko ne znaju! Kako bi bilo da njima neko kaže: ‘Slušaj, nemoj ništa da se bojiš, ali znaj da ti od sutrašnjeg dana zavisi budućnost!’?" Maturski ispit je trauma za svakog osnovca, koliko će bodova sakupiti, u koju će se školu upisati (" Kako bih volela da sam mala! Pa da mi mama čita bajke... Učionica je puna našeg straha, moraće da je kreče ne bi li ga sprali sa zidova."). Mina strahuje od greške, jer greške mora biti, uvek postoji greška.

Mina bi se možda upitala i zašto odrasli upotrebljavaju termin "magareće godine" za njen uzrast. Zvuči pogrdno, to samo odrasli mogu da smisle.

Biljana Vasić