Portret savremenika – Oliver Antić:
Savetnikove tajne na javnoj sceni

Pitanje svih pitanja jeste šta je zapravo posao Olivera Antića. Da li je on Nikolićev čovek za prljave poslove? Ili čovek koji se oteo kontroli, pa za svoj groš, iz razloga koji nemaju veze s Nikolićem, ratuje sa Vučićem? Da li je plaćen za pravne savete? Ili za vansudske procese i vaninstitucionalne presude

Prava je šteta što u Srbiji malo ko veruje u tezu da je istorija učiteljica života. Da je među onima koji imaju nekakvu moć više onih koji bi tu proverenu mudrost praktično primenili, sigurno je da Oliver Antić ne bi bio deo naše svakodnevice – još manje neko ko izgleda odlučuje o mnogo čemu u ovoj zemlji i ko se pita čak i za ono što mu nije posao. Čovek kome bi zbog "minulog rada" i skandala koji su ušli u antologije bešćašća, u normalnoj zemlji bilo dozvoljeno samo da igra šah s kolegama-penzionerima, ovde zauzima pozicije pravnog savetnika predsednika Srbije, visokog predstavnika Srbije u Stalnom mešovitom komitetu za pitanja sukcesije, predsednika Komisije za odlikovanja, predsednika državne komisije nadležne za sadržaj sefova Josipa Broza Tita.

Ovih dana, međutim, primarno zanimanje Olivera Antića ipak su stranačke razmirice unutar SNS-a i sukob između Tomislava Nikolića i Mlađana Dinkića. Suvišno je i reći da u tim aktivnostima za sada "briljira", baš kao i na nekim ranijim funkcijama po kojima ga pamtimo.

OTVARANJE OČIJU: Tek što je višednevno prepucavanje između predsednika Srbije i bivšeg ministra u vezi s privatizacijom "Vršačkih vinograda" postalo previše komplikovano da bi ga iko razumeo, Oliver Antić obratio se javnosti najavom koja je mnogo obećavala. U intervjuu za "Politiku" objavljenom 5. decembra, slavodobitno je obznanio da će "danas biti otkrivena pozadina napada na Nikolića" i da "postoje materijalni dokazi za veliku međunarodnu finansijsku aferu u koju su uključeni i domaći političari". Pošto osim te dve teze i pitanja novinara u pomenutom intervjuu ništa drugo nije bilo konkretno i jasno, željno se očekivalo čudo koje će nam svima otvoriti oči.

A čudo se dogodilo u ranim popodnevnim satima, kada su na konferenciji za novinare članovi "Antikorupcijske lige Balkan" saopštili da imaju dokaze koji ukazuju da je Mlađan Dinkić učestvovao u "pranju srpskog novca s tajnih računa na Kipru i nepravilnosti u slučaju kompanije Mobtel". Hrvatski novinar Domagoj Margetić ispričao je ranije već pominjanu teoriju o navodnom dilu između Dinkića i austrijskog biznismena Martina Šlafa u prodaji Mobtela, kao i o tokovima novca sumnjivog porekla preko kiparskih of-šor kompanija kroz fiktivne investicije, uz učešće Hipo grupe i raznih drugih viđenih pojedinaca. Istom prilikom, profesor Fakulteta za bezbednost Darko Trifunović dodatno je objasnio o čemu (tj. o kome) se tu zapravo radi: "Pozivamo prvog potpredsednika Vlade, koji važi za heroja u borbi protiv korupcije, da reaguje. Kako je moguće da imamo četiri savetnika prvog potpredsednika Vlade, a od toga se svi mogu dovesti u vezu s nestankom kiparskih para?", pitao je on, ukazujući na Franka Fratinija, Alfreda Guzenbauera, Dominika Stros-Kana i Mlađana Dinkića. Trifunović je takođe rekao da su svi dokazi "predočeni predsedniku Tomislavu Nikoliću", kako je liga od njega dobila "punu podršku" i kako im je "ponuđeno obezbeđenje koje su odbili".

Iako je Antić obećao da će posle ovog "otkrića" svima svanuti, niko verovatno nije informisaniji nego što je ranije bio. Mlađan Dinkić demantovao je sve navode, ukazujući na očigledne nelogičnosti, dok je njegov URS najavio tužbu protiv Margetića i zamolio predsednika da "preispita svoje okruženje i dobronamernost najbližih saradnika". U medijima su se potom pojavili detaljni prikazi Margetićevog lika i dela, pa se postavilo pitanje zašto ovdašnje afere istražuje baš čovek kojeg je Haški tribunal dva puta osudio zbog nepoštovanja suda i otkrivanja identiteta zaštićenih svedoka, ali i inače više nego sumnjive profesionalne reputacije.

Zahvaljujući tim pratećim dramaturškim efektima i vidnom neskladu između onoga što je najavljeno i onoga što je objavljeno, glavna tema postala je ne umešanost Mlađana Dinkića i Vučićevih savetnika u mutne radnje, već uloga Olivera Antića u toj ujdurmi. Ako ni zbog čega drugog, ono zbog toga što bi Margetićeve i Trifunovićeve optužbe tek trebalo da budu ispitane od strane za to nadležnih institucija, dok je priča o Antiću jasna već na prvi pogled.

NA ISTOJ STRANI: Ovaj događaj i (čini se) sve veća Antićeva moć, samo su deo tenzija koje neko vreme postoje između Predsedništva Srbije i Aleksandra Vučića, a o čijim je pravim razlozima za sada moguće samo spekulisati. Ono što je jasno, jeste da je određena nervoza sigurno uzrokovana činjenicom da Vučić i dalje sarađuje s Dinkićem, a možda još i više navodima o povezanosti predsednika i predsednikovog pravnog savetnika sa Vučićevim arhineprijateljem Miroslavom Miškovićem.

Čitavu stvar zakuvao je Vladimir Cvijan, član Predsedništva SNS-a, koji je u tu stranku prebegao direktno iz kabineta Borisa Tadića. Pošto se na Tviteru požalio na politiku hapšenja, tj. na "autokratiju i disciplinovanje Srbije" koje navodno sprovodi njegova stranka, on je u oktobru priznao da se sreo s Miroslavom Miškovićem. Tom prilikom, međutim, nije želeo ni da potvrdi, ali ni da demantuje medijske navode o tome da se s vlasnikom Delte video baš po nalogu Olivera Antića. Sam Antić se u potpunosti ogradio, objasnivši u intervjuu za NIN da je susret Miškovića i Cvijana verovatno bio susret klijenta sa advokatom. No, kako već biva, to nije pomoglo: priče o Antiću kao "vezi" između Tomislava Nikolića i Miroslava Miškovića ne posustaju već dva meseca. U "Kuriru" od 7. decembra se, recimo, pojavila još jedna priča o tome. Navodeći reči neimenovanog sagovornika, "Kurir" piše da su se Nikolić i Mišković čuli neposredno pre hapšenja, kada je Mišković pozvao predsednika s Kipra gde se privremeno sklonio. Po toj verziji, Nikolić mu je obećao da neće biti uhapšen i da slobodno može da se vrati: navodno, on nije želeo da "prevari Miškovića" i "namami ga da se vrati s Kipra", nego je mislio da Vučić ipak "neće udariti na tada najmoćnijeg, najbogatijeg tajkuna". "Kurir" dalje navodi da "otuda ne treba da čudi što je savetnik predsednika Oliver Antić na liniji s Miškovićem, praktično, u akciji rušenja upravo vicepremijera Vučića".

U međuvremenu, sasvim razumljivo, Oliver Antić ne posustaje u tvrdnjama da mu na pamet ne pada da se sukobljava s prvim potpredsednikom. "Vučić i ja smo poslednjih trideset godina na istoj strani i danas tesno sarađujemo u borbi protiv mafije u Srbiji. I što je naša borba protiv tih kriminalnih grupa veća, to su i njihovi napadi na nas jači", objasnio je u oktobru za list "Danas", najavljujući istovremeno tužbe protiv svih medija koji se usude da ga pomenu u tom kontekstu. "Već sam dao nalog mojim advokatima da podnesu krivične prijave protiv svih medija koji su ovih dana naširoko pisali da sam ja nezadovoljan politikom SNS-a i da zajedno sa Vladimirom Cvijanom stvaram frakciju u stranci. Pa neka probaju da na sudu dokažu moju umešanost."

S druge strane, posle sednice Predsedništva održane samo dan nakon Margetićeve konferencije za novinare (što svakako nije slučajnost), Aleksandar Vučić mnogo je jasnije opisao odnose sa Antićem: "Dao sam šansu Oliveru Antiću i Vladimiru Cvijanu da mi kažu sve što misle, a ne da me ogovaraju po beogradskim kafanama." Ako je verovati izvorima Kurira, Antić i Cvijan su na sednici "pokušali da se izvuku iz sosa", "pravdali se da im je sve podmetnuto", a pritom su "bili manji od makovog zrna". Ta strategija je izgleda urodila plodom, pošto nisu isključeni iz stranke kako se prethodno najavljivalo.

U međuvremenu, Cvijan je otkrio karte i u ponedeljak, 9. decembra, obznanio da će se na stranačkim izborima u januaru kandidovati za predsednika SNS-a, dok Oliver Antić i dalje mudro ćuti. Postavlja se ipak pitanje zašto mu je bila potrebna fanfarama najavljena konferencija za novinare i šta će na kraju od svega toga ispasti. Dok to ne saznamo, za ovu priču trenutno je najvažnija bahatost koju je Antić prikazao najavljujući konferenciju Antikorupcijske lige Balkan: pre nego što su navodni dokazi predati nadležnima, pre nego što su o njima bilo šta rekli čak i oni koji su ih prikupili, čovek koji bi trebalo da vodi računa o pravnim pitanjima predsednika Srbije optužio je i osudio ljude koji mu, iz ovog ili onog razloga, ne odgovaraju.

LJUDINA: Takvo ponašanje, međutim, moglo bi da iznenadi i zaprepasti samo one čije sećanje ne seže u devedesete. Svi ostali teško da će ikada zaboraviti ko je i kakav je čovek kojeg je Tomislav Nikolić smestio u udobnu fotelju na Andrićevom vencu.

Ono po čemu je Oliver Antić pre svega poznat jeste upravljanje Pravnim fakultetom u Beogradu, od usvajanja Zakona o univerzitetu 1998. do oktobra 2000. Iako je pomenuti zakon bio razlog zbog kojeg su se na čelu praktično svih fakulteta u Srbiji našli ljudi odani režimu Slobodana Miloševića, iako nije bilo univerzitetske ustanove u kojoj nije bilo otpuštanja i do tada neviđenih skandala, Oliver Antić se i u tako oštroj konkurenciji prilično istakao. Odmah po imenovanju otpustio je profesora Vladimira Vodinelića, a potom s fakulteta udaljio još šesnaest njegovih kolega (sve međunarodno priznata imena, među kojima Vojin Dimitrijević, Dragor Hiber, Kosta Čavoški), koji su u znak protesta zbog otpuštanja Vodinelića prestali sa svim nastavnim aktivnostima. Vodinelićeva supruga, takođe priznata i poznata profesorka Vesna Rakić-Vodinelić, bila je čak i dodatno maltretirana. Kako je u februaru 1999. objavljeno na regionalnom portalu AIM, Antić je zbog navodnog "falsifikovanja lekarskih nalaza na osnovu kojeg se ona oslobodila svedočenja pred disciplinskom komisijom", protiv nje podneo krivičnu prijavu, a u Dom zdravlja poslao policiju koja je osoblju objasnila da profesorku "goni Interpol zato što je svoju zemlju blatila u inostranstvu". Za njegovog vakta, Vojislav Šešelj postao je redovni profesor Pravnog fakulteta, a naročito je bizaran detalj da je zbog organizovanja tribine na fakultetu protiv studentkinje Marije Rudić pokrenut disciplinski postupak, zabranjeno joj je polaganje ispita i određen "ispis s fakulteta do okončanja disciplinskog postupka". Desilo se tada još mnogo toga, ali dimenzije ove priče omogućavaju da se pomenu samo zaista istorijski potezi dekana Antića.

Kako bilo, jasno je da malo šta u biografiji predsednikovog pravnog savetnika može da se meri s dve godine koje je proveo na čelu Pravnog fakulteta. To, naravno, ne znači da se tom epizodom završava spisak razloga zbog kojih je u najmanju ruku nepodoban da direktno utiče na bilo šta što se tiče života građana i građanki Srbije.

Zaboravljajući svoje pravničko obrazovanje i obavezu da štiti dostojanstvo sopstvene profesije, Antić je 2007. tražio da Haški tribunal odbaci optužnicu protiv Vojislava Šešelja "jer je pala već posle Šešeljeve uvodne reči". Kao prijatelj i saradnik vođe radikala, još je objasnio da ni sam "tužilac ne veruje u Šešeljevu optužnicu".

Tokom afere "Indeks" bio je među profesorima osumnjičenim da su naplaćivali ispite, ali je 2010, pod još uvek nerazjašnjenim okolnostima, zamenik tužioca odustao od krivičnog gonjenja.

Oktobra prošle godine, već kao pravni savetnik Tomislava Nikolića, javno je izjavio da Jugoslavija nije trebalo da izađe iz Trojnog pakta, jer bismo tako "sačuvali nekoliko miliona Srba, NDH ne bi postojala, a integritet naše zemlje ostao bi očuvan". Istakao je tada da se u Srbiji i dan-danas oseća "Brozova mrtva ruka", umesto da je – da smo se samo priklonili Adolfu Hitleru – kasnije "uspostavljena parlamentarna monarhija". Osim što je skandalozna i neumesna, ovakva teza istovremeno dosta govori i o Antićevom karakteru, pošto je – prema dokumentima o kojima ovih dana piše "Blic" – čitavu svoju akademsku karijeru započeo baš kao uzorni komunistički omladinac, odan Titu i partiji.

Jedan od poslednjih događaja koji mu ne služe na čast jeste i najava oslobađanja Radomira Markovića. Pre nepunih mesec dana, Komisija za istraživanje ubistava novinara saopštila je da je bivši šef DB-a u razgovoru sa jednim njihovim članom tvrdio da mu je upravo Antić "garantovao da će iduće godine biti slobodan". Predsednikov savetnik je tu priču demantovao, ali njegov demanti i nije baš preterano bitan: u situaciji kada morate da izaberete da li da verujete prečasnom Antiću, ili da poverenje poklonite osobi osuđenoj za ubistvo četvorice članova Srpskog pokreta obnove, ubistvo Ivana Stambolića i pokušaj ubistva Vuka Draškovića, najbolji izbor je da ne verujete nikome. Strašno je, međutim, što je takva najava uopšte ugledala svetlost dana i što bilo ko, uključujući tu čak i samog Markovića, razmatra mogućnost da on jednostavno "bude pušten".

Posle svega, pitanje svih pitanja jeste šta je zapravo posao Olivera Antića. Da li je on Nikolićev čovek za prljave poslove? Ili čovek koji se oteo kontroli i za svoj groš, iz razloga koji nemaju veze s Nikolićem, ratuje sa Vučićem? Da li je plaćen za pravne savete? Ili za vansudske procese i vaninstitucionalne presude?

Kad bi na ovom svetu bilo pravde, sve nedavne aktivnosti Olivera Antića bile bi u funkciji internih prepucavanja i sukobljavanja među naprednjacima. Ta kosmička pravda učinila bi da Vučić i družina bar na trenutak zadrhte ili se iznerviraju zbog mangupa u svojim redovima, da se bar na trenutak suoče s pravim licem svojih saboraca i istomišljenika.

No, kako se pod ovim nebeskim šarom pravda veoma retko pojavljuje, sva je prilika da će se Margetićeva konferencija obiti o glavu svima nama i da joj je jedna od glavnih funkcija da nas dodatno sludi, zbuni i oslabi. Od onih koji su prozvani nikom ništa faliti neće, jer je i do sada bivalo da Mlađan Dinkić, Aleksandar Vučić, Ivica Dačić i njima slični izgledaju potučeni do kolena, a da se vrlo brzo vrate u meč, veći i jači nego ikada.

U tom smislu, čini se i da vreme Olivera Antića – šta god da mu je posao – tek dolazi. Koliko god to suludo i nadrealno zvučalo.

Tamara Skrozza