GOLI OTOK: Službeni naziv zatvora u periodu od 1949. do 1951. bio je „Radilište administrativno kažnjenih muškaraca/žena društveno korisnim radom", a od 1951. do 1956. godine „Radnički prihvatni logor za političke zatvorenike".

 

DOKUMET: Spisak 16101 golootočana

"Vreme" objavljuje abecedno sortiran spisak 16101 zatočenika sa Golog otoka 1948–1956 koji je od 1963. bio u posetu hrvatske UDB, a koji izvorno objavio regionalni časopis Novi plamen

Objavljen je spisak zatvorenika interniranih po liniji IB-a koji je napravila savezna UDBA, a koji se nalazi Državnom arhivu Hrvatske i sadrži mena 16.101 osobe koje su od 1949. do 1956. prošli kroz logore za informbiroovce.

Knjigu sa tom evidencijom UDB-i Hrvatske je 2. jula 1963, u vreme obračuna s Aleksandrom Rankovićem dostavilo VII odeljenje UDB FNRJ. Ta evidencija je sada dostupna javnosti. Ona je objavljena na blogu regionalnog časopisa demokratske l(j)evice za politička, društvena i kulturna pitanja Novi Plamen. U okviru desno, Vreme je tu veliku dokumentaciju pokušalo učiniti dostupnijom složivši faksimile spiskova zatočenika po abecedi.

Po tom spisku, u svim logorima za informbiroovce na razne načine (ubistvo, samoubistvo, prirodna smrt) život je izgubilo 413 osoba.

U publicistici je licitirano s različitim brojem «ibeovaca» a istoričar Ivo Banac je izneo procenu da je registrovano 55 hiljada informbiroovaca, od kojih je uhapšeno oko 16 hiljada ljudi (oko 5 odsto ukupnog članstva KPJ). Suđeno je malom broju uhapšenih, uglavnom vojsci, a najveći broj je slat u logor na osnovu tzv. administrativne kazne.

Ibeovci su bili zatvarani na Golom Otoku, Bileći, Sremskoj Mitrovici, Velikoj Gradiški, Zabeli, CZ, na Adi Ciganliji, u Sarajevu, Lepoglavi, Novom Sadu, Ljubljani, Zagrebu, Titogradu i tokom trijaže u drugim većim gradovima zemlje.

Na Golom otoku pre 1949. godine niko nije živeo. Za vreme Prvog svetskog rata austrougarske vlasti su na njemu uredile logor za ruske vojne zarobljenike. U godinama pre Drugog svetskog rata general Dušan Simović je predlagao da se na Golom otoku uredi koncentracioni logor za komuniste, ali taj predlog nije bio ostvaren zbog pomanjkanja vremena. Komunisti su pre rata bili internirani u Višegradu.

Prva hapšenja informbiroovaca u Jugoslaviji počela su od leta 1948. Prva grupa od 1.300 političkih zatvorenika došla je na Goli otok 9. jula 1949. godine, a do kraja iste godine bilo ih je tamo već 3.663. Logor na Golom otoku je raspušten decembra 1956.

Žene su bile smeštene u Ramskom ritu i u Zabeli kod Požarevca. Nakon bekstva jedne grupe zatočenica iz Ramskog rita u Rumuniju 1950. ibeovke su prebačene u poseban logor na ostrvu Sveti Grgur, a zatim na Goli otok,

Vojni logor za ibeovce je više puta seljen. Od sredine 1949. nalazio se u Staroj Gradiškoj. U proleće 1951. godine preseljen je na ostrvo Sveti Grgur, u neposrednoj blizini Golog otoka, a iste te godine u jesen na ostrvo Ugljan. U proleće 1952. vojni zatvorenici su prebačeni u Bileću, a 1954. i u logor na Golom otoku.

Aleksandar Ranković je na VI kongresu KPJ u jesen 1952. priznao da je pri hapšenju bilo velikih grešaka i da je trećina privedenih nevina. Prema publicističkim izvorima Rankoviću je stigao izveštaj Dobrice Ćosića o torturi na Golom otoku. Ranković je i sam 1951. posetio Goli otok avgusta 1951. posle čega je navodno stanje donekle poboljšano.

Kako je pisao zagrebački «Jutarnji list» 28. juna 208. u tekstu Šesdeset godina od rezolucije IB Udba je svoju "saradničku mrežu" povremeno čistila, pa je 1952. "iz saradničke mreže po IB isključeno oko 957 lica, a na osnovi kompromitirajućeg materijala vrbovano 825 novih. Na samom Golom otoku, piše Jutarnji, primenjivana je tzv «vrbovka" gde su "revidirci" - zatočenici koji su "revidirali stav"regrutovani za Udbine operacije. No, revidirci su stvarali i probleme, jer "kvalitet saradničke mreže ... nije uvijek bio na dovoljnoj visini". Pritisnuti nalogom da denunciraju, nastojali su da lica sa kojima su bilo kada ma šta razgovarali o političkim zbivanjima prikažu kao sumnjiva i kolebljiva po IB. Smrt Staljina 1953. hapšenje Berije, je "pasivizirao" i otupio otpor domaćih staljinista. Jedna Udbina analiza iz aprila 1954. zadovoljno zaključuje da "1954. godine nije uhapšeno ni jedno lice po liniji Informbiroa.

Po otpuštanju sa Golog otoka ibeovci su uključeni u društveni, ali ne i politički život i bili su pod stalnom paskom Udbe.

U Leksikonu bezbednosti Obrena Đorđevića (1986) iznosi se podatak da je status IB emigranata imalo 3.500 jugoslovenskih građana, a da je za subverzivne delatnosti korišćeno 243 emigranata, od kojih su jugoslovenske službe uhvatile 83, a ubile 24 emigranta-terorista. Nakon zakona o amnestiji iz 1962. oko 1000 IB emigranata se vratilo u zemlju, a da na oko 200 njih zakon nije mogao biti primenjen. U tom leksikonu se pominje i podatak da je u Jugoslaviji otkriveno i osuđeno 1.138 agenata koji su između 1948. i 1951. delovali u 90 obaveštajnih centara na tlu istočno-evropskih zemalja i Albanije.

U istočnim zemljama uhapšeno je 363 državljana FNRJ, 74 osuđeno, 519 deportovano i 9 ubijeno.

Ib-emigranti su delovali u istočnim zemljama (Mađarskoj, Rumuniji, Bugarskoj i Albaniji), a da su neki potražili utočište na zapadu (Belgija Francuska). U Bukureštu su imali radio stanicu Slobodna Jugoslavija i još 12 radio stanica koje su emitovale 70 emisija dnevno. Na osnovu Moskovskog memoranduma 1956. raspuštene su jugoslovenske emigrantske organizacije u istočnim zemljama, ali su neke ipak nastavile rad. U zemlji je 6. aprila 1974. organizovan takozvani Barski kongres KPJ. čiji su učesnici pohapšeni i osuđeni na visoke kasne. Pomenutog Vladu Dapčevića, koji je u drugom pokušaju pobegao i sedamdesetih su ga jugoslovenska državna bezbednost otela u Bukureštu i tajno prebacila u Jugoslaviju, gde mu je suđeno.Odlukom Višeg suda u Kragujevcu rehabilitovan je jedan od učesnika tog kongresa Momo Jokić, 36 godina nakon što je osuđen na 11 godina strogog zatvora zbog krivičnog dela udruživanja protiv naroda i države.

U Srbiji, kako pišu Novosti ima samo oko 300 živih golootočana, od čega najviše u Vojvodini - njih 170. Zato većinu zahteva podnose naslednici. Naknade koje država isplaćuje iznose 700 dinara po danu, čime su nezadovoljni u Udruženju golootočana. Njihovi članovi podneli su 106 tužbi protiv države. Kako su u martu 2013. pisale «Novosti», za poslednjih godinu dana, Komisiji za rehabilitaciono obeštećenje, podneto je 820 zahteva za naknadu, a prve odštete isplaćene su prošlog leta.

Kominform

Komunistički Informacioni biro (Kominform) je bio nastavak Kominterne koju je Staljin pod pritiskom velikih sila raspustio 1943.

Prvo zasedanje Informbiroa je održano u Beogradu (decembar 1947.), drugo u Bukureštu (jun 1948.) i treće u Budimpešti (novembar 1949.).

Komunistički informacioni biro (Kominformacioni biro) je osnovan 27. septembra 1947. godine u Poljskoj, u maloj banji Škljarska Poremba. Sastanak je okončan u Varšavi predlogom da se osnuje Kominform koji je prvi sastanak održao u Beogradu u decembru 1947. Tada je započeta je gradnja zgrade budućeg sedišta lista «Za trajni mir i međunarodnu demokratiju», koja će mnogo kasnije postati hotel Jugoslavija. Neki hroničari na osnovu toga netačno navode netačan da je za sedište IB sagrađen današnji hotel Slavija u Beogradu, mada je taj hotel sagrađen 1962.

Sukob KPJ – IB je počeo nekoliko meseci nakon osnivanja Kominforma. Staljin je 27. marta 1948. napisao pismo kojim je omalovažavao KPJ, a CK KPJ je odgovorio svojim pismom od 13. aprila 1948, a jugoslovensko rukovodstvo odlučuje da Tito ne ide na savetovanje IB u Bukureštu od 20. do 28. juna 1948. Na bukureštanskom zasedanju Informbiroa nisu se pojavili poljski komunistički lider Vladimir Gomulka i Bugarin Georgi Dimitrov. Na kraju tog zasedanja donesena je rezolucija „O stanju u KPJ", poznatija kao Rezolucija Informbiroa, u kojoj se iznosi ocena da KPJ sprovodi neprijateljsku politiku prema Sovjetskom Savezu, da se linije KPJ kidaju sa marksističkog gledišta, da se KPJ rasplinjava u bespartijskoj masi, da se partija razvodnila u Narodnom frontu, da nema kritike i samokritike, da Partijom rukovode špijuni i strani plaćenici, da se u Partiji ne slušaju saveti ostalih komunističkih partija, da se Partija kreće ka buržoaskim ciljevima. Informbiro poziva sve zdrave elemente verne marksizmu i lenjinizmu da smene dotadašnje rukovodstvo KPJ i postave one ljude koji će prihvatiti ovakve predloge Informbiroa.

Rezolucija Informbiroa je objavljena preko Radio Praga. Sutradan je štampan tekst Rezolucije i odgovor CK KPJ. Posle sednice na Dedinju, Milovan Đilas je u ime CK SKJ napisao odgovor u kome je negirao optužbe Informbiroa.

Od 21. do 29. novembra 1949. Informbiro je održao svoje treće i poslednje zasedanje u glavnom gradu Rumunije, Bukureštu, na kome su se delegati usvojili drugu rezoluciju Informacionog biroa komunističkih partija pod nazivom „Jugoslovenska partija u rukama ubica i špijuna" u kojoj se tvrdi da je jugoslovenski CK skrenuo sa socijalističkog puta i da ide ka nacionalističkim tekovinama, da je Beograd pretvoren u centar američke špijunaže, da je većina članova Politbiroa CK u rukama imperijalističkih gazda, da u zemlji vlast ima jedino specijalna policija UDB-a, koja je napunila zatvore pravim komunistima, da su visoki funkcioneri KPJ gestapovski agenti koji su omalovažili rusku pomoć u oslobađanju zemlje i krenuli sa restauriranjem fašizma i sl.

Dvojica članova Politbiroa CK KPJ Sreten Žujović i Andrija Hebranga su podržali liniju Informbiroa, isključeni su iz partije i uhapšeni su (Hebrang je izvršio samoubistvo u zatvoru pod nerazjašnjenim okolnostima). Kolebali su se predratni komunista, član nekadašnjeg rukovodstva Milana Gorkića, likvidiranog u Moskvi tridesetih, zatim Rodoljub Čolaković i šef Agitpropa CK KP Slovenije Boris Ziherl i. Ziherl i Čolaković, međutim, nisu bili uhapšeni i zadržali su svoje funkcije. Član Politbiroa CK KPJ Blagoje Nešković je ostao u rukovodstvu do 1952. kada je isključen i potom se vratio lekarskoj karijeri. U Hrvatskoj su 1950. godine smenjeni i uhapšeni potpredsednik Vlade Duško Brkić, ministar industrije Rade Žigić i ministar šumarstva Stanko Opačić-Ćanica.Odmah nakon objavljivanja prve Rezolucije Informbiroa došlo je do velikih promena i u vojnom vrhu. U pokušaju da pređe na teritoriju Rumunije ubijen je načelnik Generalštaba, general-pukovnik Arso Jovanović. U istoj akciji uhvaćeni su general-major Vlado Dapčević i Branko Petričević Kađa. General avijacije Pero Popivoda je iskoristio nepažnju na aerodromu i odleteo za Rusiju. Tamo je dobio čin general-majora Sovjetske vazdušne avijacije.

Početkom avgusta 1948. načelnik Generalštaba Jugoslovenske armije i ratni načelnik Vrhovnog štaba, generalpukovnik Arso Jovanović, s dvojicom rukovodilaca armijske političke uprave – generalmajorom Brankom Petričevićem – Kađom i pukovnikom Vladom Dapčevićem, pokušali su da pobegnu u Rumuniju.

Okružni komitet Bijelog polja likvidiran je u pokušaju odmetanja u šumu i organizovanja otpora jugoslovenskim vlastima.

Konačno, novi sastav CK izabran je na Petom kongresu KPJ održanom od 21. do 28. jula 1948. u Domu garde na Topčideru gde je Staljinu rečeno ne.

Za vreme trajanja sukoba IB- KPJ bilo je 7.877 graničnih incidenata, u kojima je poginulo sedamnaest jugoslovenskih graničara, a pojedini istoričari navode da je Staljin u jesen 1952. planirao napad na Jugoslaviju, pod šifrovanim imenom „Operacija Jugoslavija". Dve veće Sovjetske armije su se koncentrisale na granici sa Bugarskom i 12. novembra 1952. vršile manevre pod komandom maršala Georgija Žukov, koji se nalazio u Sofiji. Nedaleko od granične zone prema Bosilegradu pojavio se tenkovski korpus Crvene armije, koji je krenuo ka jugoslovenskoj granici, a potom zaokrenuo za 180 stepeni i vratio se u kasarne.

Nakon Staljinove smrti 5. marta 1953. prvi korak ka jugoslovensko sovjetskom pomirenju je napravljen od strane Nikite Sergejeviča Hruščova, prvog sekretara CK KPSS, koji je zajedno sa Nikolajem Bulganjinom, predsednikom vlade SSSR-a i Anastasom Mikojanom, prvim zamenikom Sovjetske vlade doleteo u Beograd 26. maja 1955. Sastanak sovjetske i jugoslovenske delegacije je upriličen na Topčideru, u Domu Garde u kome je na petom Kongresu rečeno istorijsko «ne» Staljinu.

O postojanju logora za ibeovce, a pogotovu o torturi u njima se u javnosti ćutalo do sedamdesetih godina prošlog veka, kada je tema počela da se pojavljuje u publicistici i umetničkom stvaralaštvu. O iskustvima logoraša na Golom otoku Dragoslav Mihajlović je pisao u romanu "Kada su cvetale tikve", a komad po motivima tog romana skinut je s repertoara Jugoslovenskog dramskog pozorišta u Beogradu. Miroslav Antić je 1968. dvadeset godina posle Rezolucije Informbiroa napravio film "Sveti pesak", koji je prikazan jula 1968. da bi potom bio bunkerisan. Od početka osamdesetih godina Goli otok je postao zanimljiv kao tema istoričarima, publicistima, novinarima, književnicima. Tema su obrađivali Vladimir Dedijer (Izgubljena bitka Josifa Visarionoviča Staljina, Sarajevo, 1969.); Milovan Đilas (Pad nove klase- Povest o samorazaranju komunizma, Beograd, 1994); Sergej Živanov (Socijalizam i destaljinizacija, Novi Sad, 1969); Savo Kržavac i Dragan Marković (Informbiro-Šta je to-Jugoslavija je rekla NE, Beograd, 1976 i Zavera Informbiroa, Beograd, 1987.), Dragan Marković sam u knjigama Istina o Golom otoku, Beograd, 1987. i Zašto su smenjeni-Političke krize u Jugoslaviji, Beograd, 1987; Miodrag Marović (Sumrak Staljinizma, knj. I-II, Beograd, 1978-1979.) i Tri izazova Staljinizmu, Rijeka, 1983.); Branko Petranović, Istorija Jugoslavije 1918-1978, Beograd, 1980.); Zvonko Štaubringer (Titovo istorijsko Ne staljinizmu, Beograd, 1976.), Dragoslav Mihailović (Goli otok 4) i drugi. Akademik Antonije Isaković je 1982. dobio NIN-ovu nagradu za roman "Tren 2".

 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI		ODŠTAMPAJ TEKST

---